Kada sam bio zamoljen da napišem nešto o dvadeset i pet godina postojanja izdavačke kuće Geopoetika, i to iz ličnog ugla, „javilo mi se“ neznano zašto da u što manje reči, skoro u haiku formi, definišem taj frtalj radnog veka: i eto ga već u naslovu.
Dakle, ako se ja pitam, glad za knjigama geopoetičke vrste utolili smo do sada taman koliko bi radnik na građevini utolio glad jedući na pauzi za doručak čuvenu četvrtinu vekne hleba (isečene na pola po dužini, pa onda po širini) obogaćenu još čuvenijom salamom „podrigušom“. Možda se poneko pita, a pitam se i ja, otkud ovih nešto neočekivanih, pomalo grubih reči i prisećanja iz vremena radničkog samoupravljanja? Pa, evo zašto.
Geopoetika je osnovana 1993, u godini dovoljno udaljenoj od socijalističke domovine. Ali ne i sasvim dovoljno. Iako su od tada ondašnja i bivša Jugoslavija, a potom i Srbija, do sada prošle kroz mnoge međusobno ekstremno različite političke i socijalne turbulencije, zbir svih mojih najjačih utisaka o protoku tog vremena sa Geopoetikom slio se u jedan, na kub: rad, rad i rad. Samo tako, radoholičarski, kao ogledni primerak radničke klase, čovek na mom mestu mogao je da o(p)stane u izdavačkom poslu, a uz zahtevne kriterijume koje je sebi postavio, počinjući da ih ispunjava od prvog dana, tačno na samom vrhuncu dvogodišnje inflacije od 20 hiljada posto, kada pesnik J. J. Zmaj (na novčanici Narodne banke SR Jugoslavije) vredi 500 milijardi dinara, i posle Borova Sela, Vukovara i usred nečega što bih nazvao itd. U to poslednje spada i moja tadašnja ostavka na dva glavno-urednička mesta i dobrovoljni otkaz iz balkanske medijske mega-kuće Politika. Razlozi: 1. Razočaranje u novinarsku profesiju koja je sebi među prvima tada javno odrubila glavu brišući sveto pravilo objektivnosti, kako kod kuće (domaće) tako i van nje (strano). 2. Bekstvo u književno-izdavačku slobodu kao vid otpora blizini smrti. Rat, rat, rat, takođe na kub.
„Kapitalci“ kojima je začeto Geopoetikino krpljenje srpskog izdavaštva koje se brzinom munje drobilo, bili su Bela Hamvaš i Džon Kuper Pouis. Učenik i učitelj, sa po desetak knjiga svaki u po tri toma, zaredom. Uz njih još jedan domaći izopšteni usamljenik Slobodan M. Radošević sa Monaškom civilizacijom (istoka i zapada), u dva toma enciklopedijskog profila i formata. Ovo filozofsko, književno i teološko „sveto trojstvo“ upečatljive količine za ondašnje siromašno doba simbolički je htelo da kaže kako usred godina sankcija Geopoetički centar (tada po nazivu preambiciozan) unosi u život bunt, (u)prkos, otpor, tešenje samovanjem kroz čitanje i pokušaj ostajanja u vezi sa svetom. I samim sobom, svako ponaosob.
Privremeno vaganje komercijalnim, knjigom Erike Džong Strah od pedesete (ne …od letenja), pomoglo je i izmirilo u praksi osnovnu, teško ostvarivu zamisao pri osnivanju kuće: spojiti populističko (tada se nazivalo popularno) sa elitnim. Nemoguću misiju spajanja ovih krajnosti načela je da ispunjava knjiga Umberta Eka Ostrvo dana pređašnjeg, a zacementirao Roman o istoriji filozofije – Sofijin svet Justejna Gordera. Nomadski duh rodonačelnika pojma geopoetika i prijatelja Keneta Vajta, podrazumeva se, bio je izdavački prvenac.
Tako je nastala izdavačka upornost divne saradnje sa prevodiocima, tom klasom tihih, povučenih ljudi, najintimnijih čitalaca i najboljih tumača prevođenih dela, od priznatih do onih kojima se davala prva šansa (da bi odmah potom dobijali najveće nagrade u struci). Društvo živahnih intelektualaca koji su osnovali kuću ubrzo se osulo po smrti i svetu, ali tzv. tvrdo jezgro radi i dan-danas. Da li igrom okolnosti ili ipak ne, dvojica urednika sa višestrukim zanimanjima, Jovan Čekić i Milan Ristović, i dalje renesansni tipovi, i dalje oblikuju deo kuće. Dvojica suosnivača i moja dva najduža prijateljstva. No, vezivno tkivo njih, zaposlenih i svih saradnika, onih koji su prošli i onih koji su ostali, jeste Jasna Novakov (Sibinović), doktorka za sve, osoba od prvoga dana lojalna utopističkoj ideji i više od toga – ona koja je sprovodi u delo.
Bila je tu kao sedativ i ispomoć i jedna (možda prva građanska) banka, koju je režim u kasnim 90-im ukrao i ukinuo, a koja je razumela da se usred ratova u nekim glavama kuva i nešto vrednije od novca… Očešali su se o našu kuću i neki insajderski zaljubljenici u tuđe pare – kolege knjižari i izdavači, ambiciozni planeri sopstvenih uspeha koji su protutnjali svoje lažne živote i odjahali u suton.
I tako su se nizale knjige i godine… stotine, ako ne i hiljade knjiga i desetine godina. Unikatan period začet sa 87 dana opsade Vukovara (Vukowar) 1991. i formalno završen sa 86 dana bombardovanja (po američki – kampanje) Beograda i Srbije 1999. Slučajnost sličnih brojeva? Kao što znamo, preživelo se. Ali, Srbija ne bi bila čudo da se u kasnijim godinama demokratije nije ispostavilo da su neke stvari u izdavaštvu postale gore no što su bile u socijalističkom, a i u ratnom periodu.
Nekada, kada nije bilo društvenih mreža ni kompjutera, ali je bilo rata u kojem „nismo učestvovali“, čitaoci naših knjiga bi se pismima, telefonskim pozivima i posetama zahvaljivali što postojimo, „što im spasavamo duše“. Danas više ne znam da li ikome išta spasavamo, ali i dalje nam zahvaljuju. Čak i onda kada pravimo greške. Led se prosuo među ljude i kao da je nastalo stanje kolektivnog hibernatusa. Knjige se pišu i čitaju, ali kao da sve između pisanja i čitanja više ne postoji. Ni pre ni posle. Ledeno doba?
Trojstvo zajedničkog spasavanja izdavaštva s početka 90-ih od strane novonastalih izdavača Klija, Geopoetike i Vremena knjige/Stubova kulture (i nedeljnika „Vreme“), planirano kao u filmovima – a zapravo uopšte ne – u beogradskim kafićima „mafijaškom“ raspodelom ličnih tj. poetičkih i programskih interesovanja Hamovića, Markovića i Bajca, održalo se podosta dugo. Potom su naišli neoliberalni, novi a zapravo drevni ljudi, sa uzusima malo užim od etike, estetike, pedagogije i romantike. Njihovo vreme je vreme sreće za sve, u kojem dubina nije bitna, a plitkoća nije sporna.
Svaki jubilej sa sobom neminovno donosi lahor patetičnog. Osvrtanje nudi opasnost viđenja sopstvenih leđa. Budućnost uvek postoji. Ali, izmirenje između sva tri vremena je suština svakog kvalitetnog i istrajnog posla. Ono postavlja sledeće pitanje: kako naći ravan i održati gustinu (Delez, Gatari) između očuvanih stubova koji čine podržanu suštinu koja je nesporno valjana i neminovnih prihvatanja promena koje donosi novo doba, a sebe ne izdati preko mere sopstvenih ubeđenja i biti ponovo nov, samome sebi i svima drugima?
No, makar neke stvari u sabiranju onoga što je urađeno nisu pod znakom pitanja. Recimo da je taj 25-godišnji rad ne samo imao smisla već je od samoga sebe pravio odmak i onda kada je to bilo teško, kada je sopstveni posao bivao shvatan i delimično ironično, s podsmehom, sa svešću da ništa nije dovoljno ozbiljno, da humor leči, naročito onaj o sebi samome i na sebi samome. Čuvena geopoetska sintagma da je izdavaštvo protočni bojler između pisca i čitaoca nije uvredljiva; ona je tačna, čak precizna. Ja sam sam sebi primer: čuvao sam se žestoko od toga da ne zaboravim da u tom poslu nisam bio pisac već servis, uslužna delatnost, iako proizvođačka. A naročito su me na to podsećali (pojedini domaći) presujetni autori, koji su umeli da izgube vezu ne samo sa svetom (što bi umelo da bude i poželjno jer je kreativno, a ne samo luckasto) već i sa samima sobom.
Lepota je uvek pobeđivala. Radost prvog čitanja originalnog rukopisa ili prevoda i druga radost objavljene knjige istog rukopisa: takoreći obnovljiva radost, da ne kažem energija. Originalnost procesa stvaranja svake pojedinačne knjige. Uzbuđenje pisca. Pronalaženje rešenja. (Svestranost najbolje meni znane lektorke, Marije Lazović). Nove ideje. Pobeda nad samoljubivošću, profesionalnom sujetom, nadvladavanje grube stvarnosti, prijateljstvo sa rizikom, razočaravanje u institucije ili ličnosti kojima je posao da pomažu umesto da odmažu i shvatanje da su i oni i problemi – prolazni. Književnost i knjige su jedan zaokružen, skoro pa samodovoljan svet. Ali, ne samozaljubljeni; naprotiv, to je svet osećaja za Druge, deljenja sa Drugima, čak i kada je rad za sebe, on je za Druge.
I kada bih preskočio sve godine između one početne i ove što se završava, skoro na isti dan izlaska novogodišnjeg broja „Vremena“ i zvaničnog rođendana Geopoetike, u preseku i proseku samo ove 2018. godine mogla bi da se odrazi svaka od 25 godina što lebde između. Samo u ovoj: svetska nagrada Londonskog sajma knjiga i Udruženja izdavača Ujedinjenog kraljevstva za Preduzetništvo u književnom prevođenju ediciji na engleskom jeziku Srpska proza u prevodu, autora preuzetih od raznih izdavača Srbije (pošto ju je na svom konkursu odbila komisija srpskog Ministarstva kulture) čiji su urednici sa mnom Ivana Đurić Paunović i Rendi Mejdžor, Nagrada „Đorđe Jovanović“ negdašnjem Geopoetikinom uredniku, sada londonskom profesoru Zoranu Milutinoviću za knjigu o Andriću Borba za prošlost, nagrada novinara Geopoetici na Beogradskom sajmu knjiga za Izdavača godine, Nagrada „Miloš Đurić“ sinologu Zoranu Skrobanoviću za prevod knjige Rečnik mesta Maćao Hana Šaogunga… No, naša godina je duža od kalendarske: danas izašle iz „peći“ nove knjige Jerofejeva i Dekoana (generalnog sekretara Gonkurove akademije, koja je svojevremeno Srbiji odobrila Nagradu „Gonkur“ srednjoškolaca na inicijativu Geopoetike i Francuskog instituta tj. V. B. i Paskal Delpeš, doduše preinačenu u studentsku); ispratili sa naše proslave Justejna Gordera njegovom najnovijom novelom Baš kako treba pre svih drugih jezika sveta a on nas počastio duhovitim porodičnim govorom. Završili smo na Fejsbuku javnu aukciju naših starih rasprodatih, unikatnih primeraka knjiga od koje novac ide deci u Zvečanskoj… Spremamo (Zoran Paunović kraj mene) nova iznenađenja u književno-muzičkoj ediciji Notni spisi, tzv. cigle i ciglice. Zidamo kuću.
Sanjam odličnu ideju iz prošlosti Pop-ap knjižare (sa 30-ak valjanih izdavača) koja je u više navrata uspela da na jednom mestu („iskakanjem“, kako joj ime kaže) pokaže raznovrsnost neutuljenog izdavačkog duha koji bi samo da razgrne prostor u mreži knjižarskog duopola; to se valjda zove demokratija. U tom snu su i obe moje, stručno-izdavački kompetentne, ćerke. Ali, ideja je prošla bez sluha kod gradske i republičke administracije. Ovo je vreme sebičnosti; svi su dovoljni samo sebi. I pojedinci i države. Osim onih, naivnih i upornih, koji to nisu.
