Šetač

Izgleda da sam talentovan šetač. Pojma nemam šta to znači, ali u nedostatku drugih talenata volim da mislim o sebi kao o talentovanom šetaču. Imaju Francuzi reč: flâneur. Kaže Bodler da je flaner onaj koji besciljno šeta gradom, posmatra i beleži to što vidi. (Da ne bude zabune: šetam gradom, ne prirodom. U prirodi žive divlje bube i divlje životinje, tamo nema knjižara i kafe za usput, neopisivo mi je dosadno i osećam se kao obrok.)

Zatekao sam se jednom prilikom na dubokoj periferiji grada Tuluza i odlučio da pešačim do centra. Centar Tuluza, sa zgradama od crvene cigle, zavojitim uličicama, trgovima sa ogromnim platanima ispod kojih se gnezde kafei i restorani sa crvenim i zelenim tendama – neodoljiv je, ali iz nekog razloga volim da osetim i periferijske damare grada. Dok prolazim neatraktivnim ulicama, udobno smešten u sebe samog, gledam dvorišta, zveram (diskretno) kroz prozore pokušavajući da vidim šta ima unutra, posmatram kako se ljudi kreću, šta nose u rukama, pitam se šta osećaju kada svakog dana hodaju baš tom ulicom kojom, verovatno, prolazim prvi i poslednji put u životu, zastajem pred lokalnim kafeima i prodavnicama, sledim ulice s drvoredima, zadržavam se po parkićima (ako ih ima), tražim gradske perspektive koje mi se urezuju u sećanje da bi, potom, u raznim i najčešće neočekivanim prilikama, otud izbile bez moje volje, pa mi se u Nišu ukaže perspektiva iz Bordoa (deluje blesavo, ali radi), u Novom Sadu iskoči Zagreb (a u Zagrebu se pojavi Prag), ili se u Kraljevo, na tren, prenese detalj Beča… Važan element šetnji po gradovima, a to znači i periferijama, jeste gubljenje. To i nije tako lako kako se može učiniti: odnekud uglavnom znam gde je centar, pa čak i kad neko vreme lutam, lako se saberem i orijentišem. Tog dana u Tuluzu, međutim, baš sam se potrudio. Posle tumaranja periferijskim ulicama više nisam imao blage veze gde sam, niti kuda treba da idem. Na horizontu nije bilo nijednog orijentira, putokazi nisu ukazivali na željeni cilj, a na karti periferije nije bilo. Zaustavio sam prolaznika i zamolio ga da me uputi ka centru. „Skrenite ovde levo“, rekao mi je, „i uskoro ćete naići na metro“. Zbunio sam se, pomislio sam da nije razumeo moj francuski. Ponovio sam da bih želeo da mi pokaže, otprilike, u kom je pravcu centar, želeo bih da otpešačim do tamo, dodao sam. „Da, da“, odvratio je ignorišući moje pitanje, „ovde nema ničeg“, prokomentarisao je i pokazao rukom, „levo pa na metro“. Sada sam bio siguran da je razumeo šta sam ga pitao, ali odbija da to i prihvati. Osvrnuo sam se posle nekoliko koraka. Čovek je i dalje stajao na mestu našeg susreta i zbunjeno gledao za mnom. Mora da sam mu delovao kao čudak. Nije mogao da pretpostavi da sam, u stvari, talentovani šetač.

Jednom je, dok smo istraživali niški urbanistički košmar, M. pohvalila moj šetački talenat: „Nisam znala da moj grad izgleda ovako dok nisam počela da šetam s tobom“, rekla je. Skromno sam se nasmešio i pocrveneo, ali nisam mogao da ne primetim da je potpuno u pravu. Otkrivali smo – ona, rođena Nišlijka, i ja, rođeni šetač – niške bulevare, čistotu i otvorenost njihovih planova, ali i orijentalnu zakučastost Bubnja, uske ulice koje, bez uočljive logike, naglo skreću i ulivaju se u druge, jednako ćudljive sokake; stepenice koje se, posle starog groblja (treba li uopšte reći da je, posle tridesetak godina života u Nišu, staro groblje otkrila u šetnji sa mnom), energično penju u brdo i koje – bez obzira što je svaka sličnost slučajna, proizvoljna i neopravdana – prizivaju skalinade pariskog Monmartra; uličice s prizemnim kućama, gotovo u samom centru, okružene soliterima, ili dvorišta ruševnih kuća koje samo čekaju svog stanara što se, verovatno, neće nikada pojaviti; trg učitelja Tase i lepi drvored Hajduk Veljkove do palilulske rampe, potom levo Ulicom Čairskom do Čaira obrubljenog lepim kafeima. Nebrojeno je puta, kaže, prošla tim putanjama, ali uvek da bi s mesta A došla na mesto B, dok je sam put ostajao u magli. Zato je valjalo iznova izumeti niške putanje: Ulicom Dušanovom, na primer, do Bulevara Zorana Đinđića s kojeg bismo, kroz moćne lamele – kao da ulazimo u drugu epohu – prešli u Ulicu Dragiše Cvetkovića i komentarisali haotičnu arhitekturu bez arhitekture, urbanu sredinu bez urbanističkog plana, tu sumanutu mešavinu okcidentalnog i orijentalnog, potom levo Sremskom do Bulevara Nemanjića i parka Svetog Save s modernistički projektovanom crkvom i spletom uzbudljivih kafea, zatim Ulicom Pariske komune i Narodnih heroja do Gabrovačke reke, da bismo se Vizantijskim bulevarom, Bulevarom Nemanjića, Ulicom Vojvode Mišića (u kojoj se, valja primetiti, može pojesti odličan burek kod „Antona“), Zelengorskom i Ćirila i Metodija, pored Filozofskog fakulteta, vratili do centra. I sve to jer sam talentovan šetač.