Mediji su to poetično opisivali kao „igru živaca“ dvoje najmoćnijih ljudi u Sjedinjenim Američkim Državama, u kojoj je nakon 35 dana predsednik ipak „prvi trepnuo“, čime je okončana najduža blokada savezne administracije u istoriji SAD. Za oko 800.000 zaposlenih u saveznim organima, međutim, u tih 35 dana za igru nije bilo vremena – valjalo je snalaziti se, po cenu unižavanja, i preživeti u okolnostima kada blokada savezne vlade automatski znači i blokadu isplate zarada.
U trenutku kad se ovaj broj „Vremena“ pojavi na kioscima, svima njima počeće da stižu čekovi sa zaradama koje su ih, voljom političara, promašile tokom januara. I taman kada budu namirili sva zaostala dugovanja, račune, hipoteke i ostalo, obuzeće ih zebnja od toga da li će im se za koju nedelju čitav košmar iz kog su tek izašli – ponoviti.
Istina, zakon koji je predsednik Donald Tramp potpisao 25. januara, čime je deblokiran rad dela savezne vlade, ne predviđa novac za izgradnju zida na granici s Meksikom, a Trampovo tvrdoglavo insistiranje na toj budžetskoj poziciji je i dovelo do blokade, ali time na neizvesnost nipošto nije stavljena tačka. U igri moći sa predsedavajućom Predstavničkog doma Kongresa Nensi Pelozi predsednik je možda prvi popustio, ali daleko od toga da je time priznao poraz; to, na kraju krajeva, ne bi ni ličilo na Donalda Trampa.
Ne bi ličilo na Trampa ni to da lako odustane od budžetskog finansiranja izgradnje zida, tog njegovog najzvučnijeg predizbornog obećanja. Deo dila sa demokratama u Kongresu, naime, bilo je usvajanje zakona kojim će se deo vlade finansirati samo do 15. februara – do tog roka zakonodavci imaju da nađu rešenje za zid koje ga zadovoljava, u suprotnom – ni nova blokada nije isključena.
TREĆA BLOKADA U MANDATU: Minula blokada, koja je trajala od 22. decembra prošle godine do 25. januara, gurnula je na marginu atraktivnosti drugu godišnjicu Trampovog predsedničkog mandata (20. januara). Za Trampa to nije ništa novo – i na prvu godišnjicu savezna vlada je bila u blokadi, istina samo dva dana.
Do čak treće blokade za dve godine Trampovog mandata doveo je njegov stav da neće potpisati zakon o privremenom finansiranju dela saveznih ministarstva i službi ukoliko u njemu nije predviđeno 5,7 milijardi dolara, koliko je tražio za izgradnju zida na granici s Meksikom.
Set zakona kojima se finansira savezna vlada (ima ih 12), trebalo bi, po pravilu, da bude donet pre početka nove fiskalne godine u SAD, 1. oktobra. Kada do toga ne dođe, što je već postalo praksa, zakonodavci pribegavaju privremenom finansiranju vlade, u nadi da će u oročenom periodu uspeti da pronađu kompromis. No, ako ti zakoni na kraju ne budu izglasani u istom obliku u oba doma Kongresa ili predsednik odbije da ih potpiše, nastupa blokada ili ono što se sa nekim delovima vlade i bukvalno događa – zatvaranje (government shutdown).
Kako je do početka oktobra Kongres usvojio samo pet od 12 takvih zakona, za preostale delove vlade bilo je potrebno obezbediti privremeno finansiranje, prvo do 7. decembra, koje je onda produženo do 21. decembra u ponoć.
Uoči isticanja tog roka Tramp je počeo ozbiljnije da shvata oštre kritike koje su stizale od istaknutih konzervativnih novinara, u kojima je čuo i glas svoje zabrinute baze, kojoj više od tri godine obećava i zid i zaustavljanje ilegalne imigracije, te saopštava da bez novca za zid više nema nameru da proglašava zakone. U poslednjim trzajima radikalnijeg dela odlazeće republikanske većine u Predstavničkom domu, put do blokade dodatno je ubrzan.
GUBITAK PR RATA: Trampova odluka da posle 35 dana dozvoli da se radnici vrate na posao, a vlada, barem privremeno, nastavi da funkcioniše, naišla je na burno negodovanje kod onih koji su ga toliko kuražili da održi reč, datu u antologijskom razgovoru pred TV kamerama s liderima kongresnih demokrata. „Biću ponosan ako izazovem blokadu vlade“, poručio je početkom decembra isprovocirani predsednik SAD Čaku Šumeru i Nensi Pelozi.
U američkim medijima, među razlozima zbog kojih je Tramp posle 35 dana pristao na ponudu koja je bila na stolu i pre 22. decembra, dominira onaj da je postao svestan kako je izgubio PR rat s demokratama.
Kako je blokada odmicala, mediji su bivali prepuni priča o mukama federalaca poslatih na prinudne odmore i bez plate, koji su prinuđeni da idu po hranu u narodne kuhinje, uzimaju dopunske poslove, nose kućne aparate u zalagaonice i piju lekove za smirenje jer nemaju novca da plate račune i hipoteke. Nastupili su problemi u avio saobraćaju zbog naglog manjka zaposlenih na bezbednosnoj proveri putnika. Zapravo, deo radnika zakon je primorao da i dalje odlaze na posao, ali su neki pronašli način da se „osvete“, pa su počeli naglo da se „razboljevaju“ i izostaju s posla.
Federalcima je, inače, zakonom zabranjeno da štrajkuju, ali su svoje nezadovoljstvo zato izrazili kroz proteste na ulicama. Dodatni pritisak na Trampa usledio je kada su na sto počela da mu pristižu istraživanja javnog mnjenja, i ona u kojima mu pada rejting, a pogotovo da većina Amerikanaca kao glavnog krivca za izazivanje blokade – suprotno njegovim procenama – označava upravo predsednika SAD. Još jedna njegova zabluda bila je da većina federalaca glasa za demokrate, te da blokada ne pogađa njegove birače.
Naposletku, nervoza zbog trajanja blokade i posledica koje su se već osećale počela je da obuzima i Trampove republikance na Kapitol hilu, koji su prvih nekoliko nedelja sa sebe uporno skidali odgovornost. „Ne vredi da usvajamo bilo kakve zakone koje predsednik sigurno neće potpisati“, ponavljali su kao mantru republikanci u Senatu. Do uznemirenja u njihovim redovima nije došlo samo zbog pizme u javnosti, već i zbog upozorenja ekonomista o posledicama blokade po privredni rast i ekonomiju. Prema procenama kampanje Standard&Poor’s, blokada je koštala američku ekonomiju najmanje šest milijardi dolara – ironično, to je malo više od iznosa koji Tramp traži za izgradnju zida.
GOSPOĐA „NE„: Posebno neprijatno iznenađenje, naročito za Trampa, predstavljalo je ponašanje kongresnih demokrata. Predvođeni novom-starom predsedavajućom Predstavničkog doma Nensi Pelozi, demokrate su čitavih 35 dana uspevale da očuvaju jedinstvo u stavu, koje je Pelozi uporno isporučivala i predsedniku i javnosti – ne, ne damo ni cent za zid.
Tramp je, po običaju sa zakašnjenjem, shvatio značaj pobede demokrata na izborima za Predstavnički dom u novembru i stavljanja pod njihovu komandu tog doma Kongresa: od 3. januara 2019, kada je startovao novi saziv, demokrate, a naročito predsedavajuća, za sve ima da se pitaju. To uključuje i dobru volju da dozvole predsedniku da održi tradicionalni govor o Stanju nacije – Pelozi je početkom januara najpre uputila poziv predsedniku da se obrati Kongresu, da bi ga naknadno povukla i sugerisala mu da ga održi posle deblokade i vraćanja radnika na posao (govor će ipak biti održan 5. februara). Posle javnog izliva besa zbog tog poteza, Tramp je ubrzo shvatio da je izvršna vlast ipak ravnopravna s zakonodavnom, a da pored prekaljene Nensi Pelozi više nije najmoćnija osoba u zemlji.
Sada, dok se topi vreme do isteka oročenog privremenog finansiranja, ali i isto takvog primirja, u dvostranačku komisiju koja bi trebalo da pomiri međustranačke razlike, iz opreza, malo ko polaže nadu. Pre svih, Donald Tramp, koji sumnja u povoljan epilog za sebe, dok istovremeno sa Tvitera poručuje da ne odustaje od zida.
Novu blokadu, prema pisanju medija, republikanci ni u ludilu ne priželjkuju, a pitanje je i da li bi javnost ponovo bila blagonaklona prema demokratama. Sva je prilika da se ni Trampu ne mili da opet bude glavni krivac. U činu pristanka na primirje ponovo je aktivirao ideju o uvođenju vanrednog stanja da bi imao pokriće za preusmeravanje budžetskog novca za zid i time, navodno, sprečio humanitarnu katastrofu i očuvao bezbednost na južnoj granici, što stalno ponavlja.
Tramp je, barem nezvanično, već u kampanji za reizbor i jasno je da u tu kampanju ne može zvanično zakoračiti bez pokazivanja makar mašina koje grade zid. Sada je pitanje da li će ga u novom zakonu, do mere da može da proglasi pobedu, zadovoljiti novac za izgradnju zida-koji-zapravo-nije-zid-već-zaštitna-ograda, što bi mu demokrate u najboljem slučaju mogle ponuditi u zamenu za regulisanje položaja imigranata koji već žive u SAD; ili će se, eventualno, upustiti u pravnu bitku oko opravdanosti uvođenja vanrednog stanja, računajući da će na kraju puta Vrhovni sud, kao kod nekih drugih kontroverznih odluka, i ovaj put stati na njegovu stranu.
