Duplo uživanje
„Vreme” pre vremena: Novogodišnji dvobroj već u sredu na kiosku
Novogodišnji dvobroj „Vremena“ na većem broju strana donosi ekskluzivne intervjue i priče za uživanje
Da li će događanja od ove nedelje omasoviti protest ili je ipak potrebna jača i bolja organizacija i koordinacija; da li je sve ono što se desilo bilo samo lični PR Boška Obradovića i posledica sve vidljivije borbe za "prvog čoveka" SzS; da li je SzS sposoban da iznese i artikuliše ono što se ulicama Srbije valja već više od 100 dana... Čak i posle sledeće subote, pa i posle tog velikog, važnog protesta najavljenog za 13. april, i pred liderima opozicije i pred organizatorima protesta stajaće pitanja: kuda smo pošli, zašto idemo i znamo li da nađemo vrata
U noći između subote i nedelje, kada se gužva ispred Radio-televizije Srbije razišla, baterije u telefonima se ispraznile, dok je adrenalin polako popuštao, autorka ovog teksta našla se u grupi starijih i mudrijih od sebe. Bilo je već blizu dva posle ponoći kada je sevnulo pitanje: šta uopšte mislimo o upadu demonstranata u RTS?
„Ništa dobro“, bio je prvi odgovor, „ali desilo se, sad nema nazad“, usledio je nastavak. U vazduhu su ostala da vise još dva neizgovorena pitanja. Lakše – da li sutradan ići pred Predsedništvo i teže – u kom pravcu će se dalje razvijati protest… Ovo poslednje vuče se još uvek, tri dana kasnije, a odgovora praktično nema iako teorije bujaju. Neki kažu da je ovo konačno zaoštravanje, koje mnogi prizivaju još od 8. decembra kada je održan prvi protest pod nazivom „Stop krvavim košuljama“. Drugi, pak, tvrde da se nema kud dalje i da je, šta god se u buduće bude dešavalo, protest „1 od 5 miliona“ završen u nedelju, 17. marta. Treća teorija glasi da organizatori protesta i lideri Saveza za Srbiju (SzS) od samog početka nisu očekivali ni ovoliki odziv građana, ni širenje protesta po zemlji niti da će sve ovako dugo potrajati, te da nemaju izlaznu strategiju i ne znaju kako da završe protest.
POČELO JE NAIVNO
Kad vratimo film unazad, bilo je samo pitanje momenta kada će doći do neke vrste eskalacije. Istina, nije se moglo predvideti ko je nervozniji, režim ili demonstranti, ni ko će prvi krenuti. Petnaest nedelja, u Beogradu se ljudi okupljaju svake subote i svaki put je sve isto – skup počinje na Platou ispred Filozofskog fakulteta, zatim se okupljenima obrati dvoje ili troje govornika, pa kamion sa kog se obraćaju krene, a za njim protestna šetnja. Još od januara, u samoj koloni se sve češće čuje da neko negoduje što je sve uvek isto, čuju se primedbe na trasu, izbor muzike, preduge govore koji se, uz sve, još i ne čuju dobro. Svaki put kolona prolazi pored RTS-a, malo se zviždi, povremeno poleti neko jaje ili grudva snega, ako su vremenski uslovi pogodni. Napori organizatora da animiraju sve umornije demonstrante nisu dali neki naročit zamajac protestima. Ni promena trase kroz Terazijski tunel, uz akciju lepljenja nalepnica, ni ideja o dvosatnoj „blokadi“ RTS-a nisu pomogli da se povrati energija sa početka protesta. Otuda je i prilično smislena teorija da je upad na RTS samoinicijativna akcija lidera Dveri Boška Obradovića. To su, uostalom, već sutradan potvrdili drugi lideri SzS, pre svih Dragan Đilas i Vuk Jeremić. Obojica su rekli da nisu znali ni očekivali tako nešto, ali da su solidarni sa demonstrantima koji su ušli i saglasni sa zahtevom da predstavnici protesta treba da se pojave pred kamerama javnog servisa.
Nema razloga da ne verujemo Đilasu i Jeremiću kada kažu kako nisu očekivali upad demonstranata u RTS, jer ih je ekipa izveštača „Vremena“ srela neposredno nakon upada dok su pokušavali da uđu u zgradu iz Takovske ulice. Dragan Đilas je ušao, kamere TV N1 i TV Šabac kasnije su zabeležile da su sa njim i narodna poslanica Marinika Tepić i još nekoliko političkih predstavnika SzS, kao i jedna od zvaničnih predstavnica organizacije protesta, Jelena Anasonović. Novinari koji su sve vreme bili u zgradi RTS-a kasnije su, u neformalnom razgovoru za „Vreme“, podelili utisak da bi situacija unutra, s obzirom na atmosferu koju je napravio Boško Obradović, bila daleko incidentnija i opasnija, te da je Đilasov ulazak značajno doprineo izbegavanju goreg ishoda. Goreg, pre svega, po bezbednost demonstranata u zgradi.
A sve je počelo naivno. U 18 časova, na Platou se sa kamiona okupljenima obratio dramski pisac Siniša Kovačević. Potom se kolona uputila do RTS-a, gde se podelila na dva dela: ispred ulaza u javni servis iz Aberdareve ulice planirana je žurka, dok je na ulazu iz Takovske sa kamiona održan „Dnevnik slobodne Srbije“. Zapravo, čitane su sve informacije i vesti vezane za pritiske na učesnike i organizatore protesta, a onda se okupljenima obratio predsednik Vojnog sindikata Novica Antić. Sa kamiona je oko 19.45 prilično ravnim tonom saopšteno da su demonstranti iz Aberdareve ušli u RTS. Sreća, pa veliki broj novinara, a i demonstranata, ima naviku da na Fejsbuku gleda prenos uživo drugih medija, kako bi znali šta se događa duž čitave kolone. Deo novinarskih ekipa uspeo je da uđe u zgradu i zabeleži sve što se potom događalo unutra. Ekipa „Vremena“ odlučila je da ipak ostane ispred i oko zgrade i prati okupljanje snaga policije i Žandarmerije. Odluka se kasnije pokazala kao ispravna jer jedan ničim izazvan slučaj policijskog nasilja niko drugi nije uspeo da snimi.
Dakle, predvođeni Boškom Obradovićem, demonstranti, mahom mladi, upali su u zgradu RTS-a i zaputili se ka desku sa zahtevom da se predstavnici protesta pojave u Dnevniku, ili na neki drugi način, u programu uživo. Sveukupno stotinak pripadnika Žandarmerije i interventne jedinice policije bilo je u zgradi te noći. Verovatno ih je bilo jednako koliko i demonstranata koji su ušli u RTS. Ako zanemarimo opremljenost i spremnost policajaca – snage su bile izjednačene. To nije sprečilo policajce da se po trojica ili četvorica obrušavaju na demonstrante, tuku ih i vuku niz stepenice. Nešto pre 21 sat, kroz ulaz iz Takovske ulice kordon koji je štitio taj deo zgrade pustio je napolje tri grupe od po 5-6 demonstranata koji su želeli da izađu napolje. Građani su i sa te strane ušli u zgradu i pribili se uz stepenice na kojima je stajao kordon. Atmosfera je u početku bila napeta jer su policajci pokušali da reaguju na samom ulazu (jedan momak je dobio nogu u stomak), ali se istog momenta pojavio policajac u civilu i naredio ovima pod punom opremom da ne reaguju. Onda se pojavio šef Odseka za bezbednost RTS-a Nenad Milunović i okupljenima koji su uleteli kroz ulaz iz Takovske rekao: „Ljudi, radite ono protiv čega se borite. Ovo je nasilje, vi protestujete protiv nasilja, nemojte ovo da radite.“ Međutim, demonstranti su samo mirno prolazili pored njega, a ruku na srce, ti ljudi koji su u zgradu RTS-a ušli iz Takovske nisu pokazivali baš nikakve namere da se ponašaju nasilno.
Taj deo zgrade čuvao je sve do kraja samo jedan kordon, a građani su naizmenično upadali, dovikivali im da skinu šlemove, da stanu uz narod, propitivali ih kolika im je plata i da li je 45.000 dinara zaista cena po kojoj pristaju da tuku svoje sugrađane, podsećali kako im je bilo zabranjeno da reaguju u noći kad je rušena Hercegovačka i kako dozvoljavaju da im naređenja izdaje Dijana Hrkalović (državna sekretarka Ministarstva unutrašnjih poslova).
VRAĆANJE ĐUBRETA
U Takovskoj je, zapravo, cele noći bilo relativno mirno. A onda su iz Tašmajdanskog parka, kroz Takovsku, prema Aberdarevoj počeli da se sjuruju kordoni Žandarmerije. Na ulazu iz Aberdareve bila je daleko veća gužva i primetnija nervoza. Demonstranti koji su ostali u Takovskoj trče za žandarmima ka Aberdarevoj, kordon na tom ulazu počinje da gura i obara ljude koji mirno stoje (takoreći, čiste prolaz), ali čim kordon prođe, demonstranti i novinarske ekipe trče za poslednjim u nizu pripadnikom Žandarmerije. Zajedno sa njima ekipa „Vremena“ utrčava u tzv. tunel, zapravo, natkrovljeni ulaz iz Aberdareve i tu već postaje opasno jer je apsolutni mrak. Ljudi uključuju lampe i bliceve na telefonima i uskoro se na ulazu stvara ogromna gužva. U zgradi zatičemo Stefana Cvetkovića, novinara iz Bele Crkve koji je prošle godine lažirao sopstvenu otmicu, kako prilično ležerno stoji sa pripadnicima Žandarmerije. Okreće se ka ljudima na ulazu i započinje nekakav govor, ali ga profesionalni novinari brzo prekidaju, pitaju u kom je svojstvu tu i teraju ga da stane sa druge strane vrata, sa ostalim „civilima“. Policija nam naređuje da se odmaknemo od vrata i da će ljude koji su u zgradi propuštati jednog po jednog. U suprotnom, ako se ne sklonimo, svi će biti uhapšeni. Ko se seća hapšenja i privođenja pripadnika Otpora iz 2000. godine zna da je ovo uobičajena policijska taktika.
Demonstranti su u tom trenutku izuzetno nervozni, ali se sva agresija svodi na viku. Kad se svede bilans štete, osim onog polomljenog stakla, stradala je jedna pokretna pepeljara u „tunelu“, a i to samo zato što je bio mrak, pa se neko trčeći sapleo o nju, pošto je stajala tik uz parkirani automobil. Nijednom parkiranom automobilu, a bilo ih je bog zna koliko, ništa nije falilo. Demonstranti su čak izbegavali i da se naslanjaju na automobile. Štaviše, u insistiranju na apsolutnom nenasilju i pristojnosti, u jednom momentu je došlo i do pomalo komičnog preterivanja. Nekolicina nervoznih mlađih demonstranata prevrnula je kontejner u tunelu u Aberdarevoj, a onda su svi koji su se našli u blizini počeli da urlaju, oterali ih, podigli kontejner i počeli da – vraćaju đubre unutra. Na samom ulazu, policija je ispunila obećanje. Demonstranti se nisu baš pomerili od vrata, ali se jesu okrenuli za 90 stepeni, tako da se napravio mali špalir kroz koji su pušteni mogli da prođu. A onda se pojavio čudan obrazac. Policija je iz zgrade propuštala napolje po desetak demonstranata, ali čim bi pustili grupu, unutra bi uleteo još jedan kordon Žandarmerije. I baš tu, na samim vratima, dogodio je se zaista čudan incident. Žandarmi su ulazili u zgradu, ne prebrzo, a onda je jedan od njih na sekund zastao, prešao pogledom po masi i iz čista mira opalio šamar momku koji je stajao tek pola koraka ispred autorke ovog teksta. Udario ga je „pošteno“, jer se momak zateturao, a sa njim i svi koji su bili u njegovoj neposrednoj blizini. Ceo incident je otišao na Fejsbuk lajv, snimak i dalje postoji i na njemu se sve jasno vidi (gledajte od 1:22:11).
Opet zahvaljujuću Fejsbuku uživo, svi koji su ostali napolju mogli su sve vreme da prate šta se događa unutra: da se prvi pred predstavnicima SzS pojavio Zoran Stanojević, urednik internet portala RTS-a: „Krenuo sam ka dnevničkom studiju u kome se emituje glavna emisija vesti. U hodniku sam se sudario sa grupom od oko 50 protestanata koji su tražili da uđu u režiju. Prepoznali su me, okružili i tražili da ih odvedem u režiju. Rekao sam im da to nije moguće. Odvraćao sam ih od te ideje i rekao im da nije dobro to što rade, kao i da bi, kada bi oni ušli u režiju, program bio prekinut. U međuvremenu, emitovanje glavnih vesti bilo je završeno. Rekao sam im da nije moguće da budu u vestima. Zamolili su me da napravimo posebnu emisiju kako bi uživo u njoj govorili o svojim zahtevima. Tražili su mi da zovem nadređene i da ih pitam“, ispričao je Stanojević brojnim ovdašnjim medijima: „Rekao sam im da je najbolje za sve da izađu iz zgrade RTS-a. Policija im je rekla da je najbolje da odu mirno iz zgrade, nego da ih izbace. Odgovorili su da neće izaći.“
U međuvremenu, direktor Javnog servisa Dragan Bujošević poručio je telefonom da ne dozvoljava da se predstavnici protesta „1 od 5 miliona“ pojave u programu. Kasnije, kada su se svi demonstranti razišli, Bujošević se pojavio u studiju RTS-a i u programu uživo poručio da on neće nasilno upadati u prostorije predstavnika političkih stranaka koji su upali u RTS, te da se izvinjava svim zaposlenima na RTS-u zbog pretrpljenog straha i stresa. Malo pre toga, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović održao je drugu po redu konferenciju za novinare te noći, mantrajući o nezapamćenom nasilju nad zaposlenima u RTS-u. Sve to je potpuno kontradiktorno u odnosu na prilog koji je isti ovaj RTS emitovao u ponedeljak, 18. marta, u kom dežurna urednica u desku te večeri Zorana Latinović kaže da im je zaista unutra upao Boško Obradović sa svojim pristalicama i tražio da budu u programu, ali da nije bilo nikakvog nasilja, osim „tih verbalnih njihovih zahteva“, kako je rekla. Čitav taj prilog iz emisije Oko traje osamnaest minuta i vrlo je korektan. Čak je jedna od sagovornica i Emina Kovačević, novinarka TV N1 koja je sve vreme izveštavala sa lica mesta i koja se, i ne znajući, u vreme dok je izveštavala, našla na meti TV Pink, sa koje je standardna svita „analitičara“ dramila kako N1 poziva ljude da se okupe u RTS-u i kako im je izveštavanje „skandalozno“. Kritikovana je čak i činjenica da N1 emituje vanredni program, a sve to u Pinkovom studiju u – vanrednom programu. Zameralo se i RTS-u što ne emituje program, a Zoran Stanojević je kasnije objasnio da u trenutku kada se ko zna koliko ljudi nalazi u hodnicima, ne može da se radi. S druge strane, Radivoj Maroević, zamenik urednika portala rekao je da je sajt nesmetano radio i da osim dva momka koji su ušli u njegovu kancelariju nije bilo nikakvih smetnji.
Uglavnom, iako niko od zaposlenih u RTS-u nije pomenuo nikakvu traumu ili preterani strah o kom je pričao Bujošević, u ponedeljak su svi zaposleni na javnom servisu dobili mejl od Sektora za ljudske resurse, tj. Odeljenja socijalne i psihološke zaštite zaposlenih. Redakciji „Vremena“ zaposleni u RTS-u prosledili su mejl koji prenosimo u celosti:
„Drage kolege,
Povodom neprijatnih događaja 16. marta 2019. (upad u zgradu RTS), želimo da vas obavestimo da ukoliko imate bilo kakvu psihološku nelagodu ili samo želite da porazgovarate, možete se obratiti Odeljenju socijalne i psihološke zaštite zaposlenih/Sektor za ljudske resurse.“
U nastavku mejla koji potpisuje šef ovog odeljenja, psiholog Fedor Munižaba, navedeni su brojevi kancelarija u koje se mogu javiti zaposleni na televiziji, ali i zaposleni u Radio Beogradu u koji niko nije ulazio i koji se nalazi oko 800 metara dalje od zgrade u koju su demonstranti upali. Evropska federacija novinara osudila je upad građana u RTS, ali su zato Reporteri bez granica u utorak popodne saopštili da bi RTS trebalo da obezbedi nepristrasno izveštavanje i da ne bi trebalo da ignoriše proteste koji se više meseci održavaju na ulicama širom Srbije. „Javni servis nije sredstvo propagande i treba da obezbedi nepristrasno izveštavanje, bez obzira da li se vladi to dopada ili ne. RTS mora da prestane da ignoriše one koji su demonstrirali tri meseca i trebalo bi da daju punu pokrivenost tom talasu protesta“, napisali su Reporteri bez granica na Tviteru. Delegacija ove organizacije boravila je u januaru u Beogradu i tada se srela sa predsednikom Vučićem i nekolicinom predstavnika nezavisnih medija.
BEZGLAVO JURCANJE
Malo posle ponoći policija je pustila iz zgrade sve građane, političare i novinare. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je konferenciju za novinare za nedelju u podne, a SzS je pozvao građane da u pet minuta do podneva dođu ispred Predsedništva kako bi se za vreme predsednikovog obraćanja čuli zvižduci. I tu stižemo do tačke kada postaje očigledno ono što svi slutimo još od decembra prošle godine. Prvo, nema više nikakvog prostora za mistifikaciju odnosa između organizatora protesta „1 od 5 miliona“ i Saveza za Srbiju. Zašto su te dve stvari u jednom momentu razdvojene više nije ni bitno. Bitne su neke druge stvari koje se lako mogu nabrojati taksativno.
Prvo, organizatori protesta veoma loše prenose ključne informacije. Ni informacija o upadu na RTS u subotu uveče, ni činjenica da su ljudi hapšeni dok su dolazili ka Predsedništvu nisu saopštene sa kamiona na način koji bi ukazao koliko je situacija ozbiljna. Konkretno, u subotu uveče rečeno je ravnim tonom: „Građani su ušli u RTS iz Aberdareve, nastavljamo sa vestima.“ Da iste te građane hapse tokom dolaska pred Predsedništvo, uspela je, nenajavljena, da kaže Jelena Anasonović, koja je dograbila mikrofon između govora Vuka Jeremića i Srđana Škora (koji su bili najavljeni). Bar polovina okupljenih ispred Predsedništva (naročito oni ispred svečanog ulaza, prema Pionirskom parku) nije imala pojma da je kod Londona bačen suzavac i da je došlo do manjeg okršaja između policije i demonstranata, da su neki dobili batine i da je Boško Obradović uleteo u klinč sa policajcima pod punom opremom. Dalje, građani su pozvani da zvižde dok traje Vučićevo obraćanje medijima i ta akcija je uspela (zvižduci i povici se vrlo jasno čuju tokom njegove konferencije). Međutim, kad je predsednik završio konferenciju za novinare, lideri SzS pozvali su građane da naprave živi obruč oko zgrade Predsedništva i ne daju mu da izađe. I na to su građani pristali, ali lideri SzS kao da opet nisu imali izlaznu strategiju, pa se činilo da ne znaju šta će. Sa strane gledano, izgleda kao da im je policija učinila uslugu hapšenjem demonstranata, jer su shvatili da predsednika države drže kao taoca, pa su pozvali okupljene da pređu ispred stanice MUP-a u 29. novembra, jer je osamnaestogodišnji Pavle Cvejić uhapšen i ekspresno osuđen na 30 dana zatvora. U tom momentu mediji su već objavili da je Cvejić sproveden u zatvor u Padinskoj Skeli i niko ne razume zašto se ide u policijsku stanicu kad momak nije tamo. No, policajci u civilu lagano, a da niko ne zna, hapse one koji su se zatekli u koškanju na raskrsnici Kralja Milana i Kneza Miloša, kada je bačen suzavac, pa i taj odlazak pred stanicu slučajno dobija smisao. Opet, gledano sa strane. Pred policijom je masa stajala do tačno 18 sati, a onda je opet Boško Obradović dao policiji ultimatum da sve uhapšene puste do sutradan u 15 sati ili… Ili ništa. Sutradan, u ponedeljak, oni nisu pušteni, a SzS je održao konferenciju za novinare na kojoj je pozvao predsednika Vučića da iskoristi ustavna ovlašćenja i sve osuđene amnestira ili abolira. Kasnije se ispostavilo da se ta ustavna ovlašćenja ne odnose na prekršajne postupke. S obzirom na to da su na istoj konferenciji govorili i advokati uhapšenih, nejasno je kako je moguće da ovaj zahtev bude iznet, a da nijedan od pravnika ne primeti da to tako ne može. Vučić je kasnije „zamolio“ sudije da uvaže žalbe na presude.
PRELOMNI TRENUTAK
Nema više ni trunke sumnje u to da je protekli vikend bio preloman za budućnost protesta u Srbiji. Na koju će se stranu stvari prekrenuti, videćemo u subotu 23. marta za kad je zakazan naredni beogradski protest „1 od 5 miliona“. Tek tada ćemo znati da li će događanja od ove nedelje omasoviti protest ili je ipak potrebna jača i bolja organizacija i koordinacija; da li je sve ono što se desilo bilo samo lični PR Boška Obradovića i posledica sve vidljivije borbe za „prvog čoveka“ SzS; da li je SzS sposoban da iznese i artikuliše ono što se ulicama Srbije valja već više od 100 dana… Ali čak i posle sledeće subote, pa i posle tog velikog, važnog protesta najavljenog za 13. april, i pred liderima opozicije i pred organizatorima protesta stajaće pitanja: kuda smo pošli, zašto idemo i znamo li da nađemo vrata? I treći put, gledano spolja i sa strane, za sudbinu protesta, opstanak opozicije i za očuvanje energije pobunjenih građana pametnije bi im bilo da odgovore na ova pitanja pronađu odmah, a ne kasnije, u hodu, kao što, po svemu sudeći, trenutno rade.
Novogodišnji dvobroj „Vremena“ na većem broju strana donosi ekskluzivne intervjue i priče za uživanje
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve