Gospodari bezumlja i agonije

Prvi april za gradske vlasti nije predstavljao dan izmišljenih vesti, već su, kao što su i obećali, započeli „drugu fazu rekonstrukcije Trga Republike“. Zaustavljen je saobraćaj u Kolarčevoj, Vasinoj i na delu Francuske i Makedonske ulice. Centar grada je defakto odsečen; korisnici javnog prevoza moraju da pešače i do kilometar kako bi došli do autobusa. Ni oni koji sebi mogu da priušte taksi nisu u mnogo boljoj situaciji; usled gužvi izazvanih radovima, vreme vožnje (a i čekanja) je višestruko uvećano, pa samim tim i cena vožnje.

Savska padina je blokirana radovima na Topličinom vencu, gde se trajno zatvaraju za saobraćaj Topličin venac i deo Ulice Đure Jakšića, pored već zatvorenog Obilićevog venca. Karađorđeva je otvorena samo u jednom smeru u širini jedne trake; ogromne su gužve u Pop-Lukinoj, Kneza Sime Markovića i Pariskoj. Početak radova i zatvaranje Trga Republike doveli su do svakodnevnog kolapsa u gornjem delu Ulice Despota Stefana u pravcu ka centru grada; Dečanska je zagušena, posebno u pravcu ka Skupštini; primetne gužve su preko celog dana i u Džordža Vašingtona, Kraljice Marije i Takovskoj.

UBRZAVANJE PUŽEVA

U pometnji koja je nastala posle zatvaranja Trga i usled brojnih primedbi građana (koji su tek sada shvatili kakvi ih problemi čekaju u saobraćaju), vlasti su brzo reagovale, obećavajući da će saobraćaj biti uspostavljen čak dva meseca pre roka, to jest 1. septembra umesto 1. novembra, kako je bilo prvobitno planirano i najavljivano.

To već sâmo po sebi deluje neozbiljno; da su radovi pažljivo isplanirani, bilo bi nemoguće posle samo dan-dva „skratiti“ vreme trajanja za trećinu.

Međutim, posle značajnog kašnjenja na svim gradskim projektima u poslednje vreme, nije verovatno da će baš na ovom projektu grad uspeti da „ubrza“ izvođače, posebno što stanje radova u ulicama oko Trga Republike deluje više nego depresivno. Radovi na gornjem delu Skadarlije trebalo je da se okončaju do Nove godine, a privode se kraju u vreme izlaska ovog teksta; mala Ulica Emilijana Josimovića koja se nalazi pored Doma vojske, dugačka nepunih sto metara, rekonstruisana je tri meseca duže nego što je bilo najavljeno; radovi u delu Simine ulice ispod Doma vojske počeli su 15. marta i posle mesec dana deluje kao da niko o njima ne vodi računa, mada se približava turistička sezona i tu prolazi veliki broj posetilaca Skadarlije.

Tu je i slučaj Balkanske ulice, u kojoj je veliki broj zanatlija i prodavnica morao da istrpi značajan pad prometa usled radova koji su trajali više od četiri meseca duže nego što je bilo predviđeno.

SUMANUTO ZATVARANJE DUŠANOVE

Trenutne gužve u centru su, nažalost, dečja igra prema blokadi koja će nastupiti početkom maja, kada gradske vlasti nameravaju da otvore radove na velikoj saobraćajnoj arteriji, u ulici sa četiri imena (27. marta, Kraljice Marije, Džordža Vašingtona, Dušanova). Planira se povećanje protočnosti saobraćajnice, tako da će se u svakom smeru formirati po tri trake. Tramvajske šine biće ubetonirane, pa će i ta traka, kao u Bulevaru oslobođenja, moći da se koristi i za automobilski saobraćaj. Sudeći po gradskom budžetu, ti radovi će koštati oko 20 miliona evra. Ova planirana rekonstrukcija bila bi potpuno opravdana (slično rekonstrukciji Bulevara oslobođenja koja je donela veliko rasterećenje na pravcu Autokomanda–Slavija) – samo da se ne sprovodi u periodu kada su zatvoreni za saobraćaj Trg Republike a Karađorđeva ulica u pravcu od centra. Ovako će, već od početka maja, ionako teška situacija sa saobraćajem u krugu dvojke postati praktično nepodnošljiva. Brz izlazak sa Dorćola ka drugim delovima grada biće moguć samo pešice ili biciklom.

RAZMIŠLJA LI NEKO O HITNOJ POMOĆI?

Saobraćajne gužve i blokade ulica usled ovih radova dovešće do primetnog porasta fizičke aktivnosti stanovnika većeg dela Starog grada, što bi u teoriji trebalo da dovede i do „poboljšanja zdravlja“ građana; nažalost, u centru živi i veliki broj starijih sugrađana, kojima te šetnje neće pomoći.

Da li iko od gradskih vlasti razmišlja koliko će vremena u narednih šest meseci, odnosno dok god Trg Republike ne bude ponovo prohodan, biti potrebno vozilima hitne pomoći da dođu do teških bolesnika, na primer u Ulici Zmaja od Noćaja ili Višnjićevoj? A kada takvo vozilo nekako i dođe do bolesnika (neko pametan bi mogao da stacionira jednu ekipu u Domu zdravlja Stari grad, ali bar zasad to nije slučaj), probijanje hitne pomoći iz strogog centra do bolničkih kompleksa biće misaona imenica.

Jedini „kanal“ biće Dečanska ulica i Ulica Braće Jugovića, a u njima za izlaz iz centra grada funkcioniše samo jedna saobraćajna traka. U tom pravcu je već sada nepodnošljiva gužva uz svakodnevni čep na raskrsnici Despota Stefana i Braće Jugovića. S radovima u Dušanovoj ulici prestaće svaka mogućnost da se vozila hitne pomoći probiju tim pravcem. U velikim gužvama ne pomažu ni rotacija ni sirene; ostala vozila neće moći da se razmaknu da hitna pomoć prođe. Da li će u tim slučajevima vozači hitne pomoći ručno morati da pomeraju barijere u Kolarčevoj i Francuskoj – kao što su to radili opozicionari na šetnji prošle subote?

Zli jezici kažu da postoji i alternativa, a to je Dunavskom, pa preko Pančevačkog i Pupinovog mosta do KBC Bežanijska kosa.

TRAMVAJI NESTAJU U VEĆEM DELU GRADA

U saobraćajnom haosu ovog leta praktično će nestati tramvajski prevoz u centru grada. Karađorđeva ulica je već mesecima zatvorena za tramvaje; radovi u njoj će trajati sigurno do sredine sledeće godine, a od maja sledi zaustavljanje svih tramvaja koji idu do Kalemegdana Dušanovom ulicom.

Zbog tih radova tramvajski depo na donjem Dorćolu biće nedostupan. Mukama sa tramvajima tu nije kraj, jer će novi problemi sa tramvajskim saobraćajem početi uklanjanjem „tramvajskog mosta“ koje se planira za ovo leto. Te radove inače treba da finansira preduzeće „Beograd na vodi“ u okviru realizacije tog projekta.

U celom haosu koji čeka grad u narednih šest meseci potpuno je nerazumno rušiti i stari most; zašto se ne sačeka makar kakva-takva normalizacija saobraćaja u Karađorđevoj i Dušanovoj? Jedini logičan odgovor je da buka tramvaja koji prelaze preko starog mosta remeti mir stanovnika famoznih kula koje se polako useljavaju, a to se ne može dopustiti.

Da bi omogućili da tramvaji nekako prežive na desnoj obali Save dok se ne izgradi novi most, a to je bar dve godine (jedini depo je na Novom Beogradu, pošto će dorćolski biti odsečen), grad je morao da krene u postavljanje tramvajskih šina preko Mosta na Adi. To zadovoljstvo koštaće skromnih dvadesetak miliona evra, a jedini dobitak je u tramvajskoj vezi Banovog brda sa Novim Beogradom. Položaj mosta je takav da njime tramvaji neće moći da idu iz pravca centra grada do Novog Beograda, već samo iz pravca Banovog brda (šine ne mogu da se usmere tek tako u pravcu centra, već tramvaji moraju ići na Banovo brdo da bi se okretali).

Stanovnici Novog Beograda ostaće tako bez tramvajskog prevoza ka centru grada. Da li GSP ima dovoljno autobusa (i vozača!) da nadoknadi ukidanje polovine tramvajske mreže? Ukidanje tramvajskog saobraćaja od Novog Beograda ka centru napraviće dodatno opterećenje i na već opterećenim mostovima i ulicama u centru grada.

TRAMVAJ ZVANI ŽELJA

Rešenje za javni prevoz u centru posle zatvaranja okretnice na Studentskom trgu trebalo bi da bude aktiviranje tramvajske linije broj 1; međutim, u najboljem slučaju do aktiviranja tramvaja proteći će nekoliko godina. Potrebno je kompletno rekonstruisati Kolarčevu, Terazije i Kralja Milana, uz nove, odnosno dodatne radove na tek rekonstruisanoj Slaviji. Šine treba postaviti ili izmeniti i u Uzun Mirkovoj i Pariskoj ulici. Ne treba ni pominjati da u ovom trenutku za sve to ne postoji čak ni projektna dokumentacija.

Sve dok ne počne da radi „famozni tramvaj broj 1“, potez od Narodnog pozorišta do Kalemegdana biće bez ikakvog javnog prevoza.

U najboljem slučaju građani koji, recimo, stanuju u Ulici Kralja Petra voziće se (posle završetka rekonstrukcije Dušanove) tramvajem od Kalemegdana do Slavije trasom „dvojke“ više od pola sata, ako ne žele ili ne mogu da prepešače rastojanje od kilometar koje je ostavljeno da „visi“ kao pešačka zona. Dok je lepo vreme, u pešačenju će možda neko i uživati, ali po kiši, snegu i poledici to će biti veliko maltretiranje.

Agonija će potrajati sigurno više godina, sve dok gradske vlasti ne završe famozni tramvaj broj 1, koji bi slobodno mogao da se nazove „tramvaj zvani želja“.

PEŠAČKA ZONA DO SLAVIJE?

Međutim, alfa i omega grada Goran Vesić namerava da i ovako (pre)veliku pešačku zonu proširi čak do Slavije. Saobraćaj bi bio potpuno obustavljen u Kralja Milana, na Terazijama i Trgu Republike, a u toj pešačkoj zoni kretali bi se samo tramvaji. On je najavio ovu zamisao još 2016. Međutim, Sekretarijat za saobraćaj pokrenuo je javnu nabavku „Studije uticaja na saobraćaj uvođenja pešačke zone na potezu Trg Slavija – kralja Milana – Terazije – Kolarčeva, sa predlogom mera“ tek pre mesec dana.

Upravo ovaj detalj dokazuje nivo improvizacije gradskih vlasti – tramvajska linija i pešačka zona najavljivane su godinama unapred a da pre toga nije urađena stručna analiza efekata. Kako stvari stoje, gradski oci nameravaju da već donetu odluku o potpunom zatvaranju centra grada za saobraćaj „pokriju“ postfestum. Umesto da se na osnovu studije donese racionalna i odgovorna odluka, studija će poslužiti za „pravdanje“ odluka koje su već donete.

To ne bi bio prvi put; na sličan način rešen je „problem“ ukidanja pruge oko Kalemegdana. Zbog gradnje „Beograda na vodi“ bilo je neophodno da se ukine ta pruga koja je služila za težak teretni saobraćaj. Dugoročnim planovima bilo je predviđeno da se teretni saobraćaj izmesti iz centra Beograda tek posle izgradnje drumsko-železničkog mosta na kraku obilaznice kod Vinče (cena toga bila bi oko 600-700 miliona evra). Kako para za ovu neophodnu investiciju nije bilo, rešenje za teretni saobraćaj između Beograda i Pančeva nađeno je u upotrebi vračarskih železničkih tunela.

Međutim, železnica nije slučajno decenijama izbegavala da koristi tunele (koji su i prečice) nego je terala teretni saobraćaj oko Kalemegdana. Beogradsko tle je slabog kvaliteta; vibracije od teškog teretnog saobraćaja mogu da dovedu do urušavanja dobrog dela Vračara koji se nalazi iznad tunela. Zato je tadašnji gradonačelnik Siniša Mali smislio da se izradi posebna studija, koja je „dozvolila“ mogućnost da teretne kompozicije idu ispod Vračara brzinama nižim od 10km/h, uz „nadu“ da neće urušiti pola Vračara. Takvu studiju, znajući za opasnosti, nije htela da uradi nijedna od srpskih projektantskih kuća koje se bave železnicom, pa je pronađena neka austrijska firma. Građanima koji žive na potezu od Vukovog spomenika do Farmaceutskog fakulteta ostaje samo da mole Boga da se njihove zgrade ne uruše usled vibracija, jer (po svemu sudeći) do gradnje pomenute obilaznice neće doći još bar deset godina.

TRG REPUBLIKE JE ODAVNO PLANIRAN ZA „ODSTREL“

Ideje o zatvaranju centra grada nisu nove. Njima su počeli da se zanose i prethodni upravljači iz redova demokrata (da se ne vraćamo u vremena kada se planovima metroa i pešačke zone bavio Brana Jovin, uz napomenu da se proširenje pešačke zone planiralo tek posle puštanja metroa u rad). Razna maštanja gradskih vlasti oko preuređenja centra grada počela su 2006. i 2007, pa je čak na Komisiji za planove i usvojena ideja da se putnički automobili izbace sa Trga Republike i da iz Kolarčeve mogu da skrenu samo u Makedonsku ulicu! Vasina ulica bi „stradala“ i po tadašnjim planovima, doduše tek posle izgradnje „lakog metroa“. Tadašnje vlasti nisu se pokazale preterano efikasne i od tih ideja na sreću nije ispalo ništa.

Sada gradom upravlja Vesić, a ako mu nešto treba priznati, to je pre svega istrajnost i upornost, kao i sposobnost da realizuje svoje zamisli (bile one smislene ili besmislene).

ULICA (NE)KULTURE

Agonija sa prekidom saobraćaja preko Trga Republike završiće se kad-tad. Međutim, ostaje trajni problem usled pretvaranja Vasine ulice i Studentskog trga u pešačku zonu. Kako je zamenik gradonačelnika Goran Vesić najavio, Vasina će biti „ulica kulture“, zato što se u njoj nalaze Narodni muzej, Narodno pozorište, Kolarčev narodni univerzitet, kao i Rektorat, Filozofski i Filološki fakultet.

Pravi biser je što će se upravo u „ulici kulture“ pretvaranjem u pešačku zonu institucije kulture udaljiti od građana. Kako će, u odsustvu javnog prevoza (tramvaj će u najboljem slučaju krenuti 2023. godine), građani koji se otežano kreću uopšte moći da priđu tim ustanovama? Da ne pominjemo da će u slučaju vremenskih neprilika odlazak, na primer, do Kolarca biti problem i za potpuno zdrave građane.

PROJEKAT STUDENTSKOG TRGA RAĐEN JE BEZ TRAMVAJA

Interesantno je da se za pretvaranje Studentskog trga u pešački plato koristi projekat Borisa Podreke, kome izgleda nije rečeno da će preko trga prolaziti i dvosmerna tramvajska linija. To se lepo može videti i na renderima sa izgledom trga koji su predstavljeni javnosti. Na njima jednostavno nema tramvaja niti kontaktne mreže. Ovakva upornost Gorana Vesića u formiranju pešačke zone može se jedino objasniti namerom da se „proslavi“ postavljanjem spomenika Zoranu Đinđiću na sredini Vasine ulice (taman će ga obilaziti tramvaji) kako bi se ta konstrukcija mogla videti i sa Kalemegdana i sa Trga Republike.

Narod će sigurno „pozdraviti“ iz sveg srca tako monumentalan spomenik. Nevolja je da će spomenik ubijenom premijeru (oblika „strele“) po svemu sudeći delovati kao deo kontaktne mreže za tramvaj. Njegova planirana „monumentalnost“ biće zasenjena tramvajima koji će prolaziti oko njega ili pored njega.

Spomenik Zoranu Đinđiću postići će upravo suprotni cilj od namere Vesića da se „oduži“ svom pravom šefu. Građani će, umesto da se dive spomeniku kao remek-delu Mrđana Bajića, videti u njemu samo simbol trajnog kolapsa saobraćaja u centru grada koji će prouzrokovati Goran Vesić.

NEMAR ILI NESPOSOBNOST

U celom ovom haosu koji vlada u centru grada zanimljivo je da je na Trgu Republike ostavljen prolaz u širini 2 trake kojim se trolejbusi noću vraćaju u depo. Bez tog prolaza, nestao bi u potpunosti trolejbuski saobraćaj jer je to trenutno jedini pravac do depoa. Trolejbusi prelaze noću preko trga kako bi prenoćili u depou u Dunavskoj ulici. Kad je već tako, zašto se prolaz ne omogući preko dana i vozilima? Potpuno je besmisleno da se ne omogući prolaz vozila i preko Trga Republike u postojećoj traci koja je ionako morala da bude ostavljena zbog prolaza trolejbusa ka depou. Karađorđeva je tako ostavljena prohodna u jednom smeru. Sa privremenim semaforom kod Albanije, saobraćaj bi se potpuno normalno odvijao u tom pravcu, a stanovnicima centra bi bio omogućen normalan izlaz iz geta.

Još uvek postoji nada da će neko od nadležnih odreagovati pre početka radova u Dušanovoj i osposobiti taj izlaz iz pakla u koji će biti pretvoren Dorćol.

IMA LI NADE?

Pored namere da se podigne spomenik Đinđiću koji će biti vidljiv sa svih strana, ključni argument za ovakve radove na Studentskom trgu je izgradnja podzemne garaže od preko 20.000 m2 sa više od 700 parking mesta, tri podzemna nivoa ispod sadašnje okretnice. To izgleda ne ide baš sasvim kako treba, moguće je da se Kinezi kolebaju, jer projekat bez gradskih davanja nije ekonomski rentabilan.

Građani još mogu da se nadaju da će Kinezi dići ruke od zidanja garaže na Studentskom trgu. Bez te garaže, rekonstrukcija Studentskog trga nema smisla; javni prevoz bi mogao da nastavi da koristi taj potez bar dok se ne stvore uslovi za neko bolje rešenje (na primer, uvođenje famoznog tramvaja u roku od par meseci a ne par godina). Forsirati pešačku zonu po svaku cenu, sa izmišljenim tramvajem koji će u najboljem slučaju početi da saobraća tek za tri godine, bez metro linije je potpuna besmislica.

Proteste građana i opozicije zbog zatvaranja centra vlast trenutno koristi optužujući ih za vandalizam. Međutim, ta propagandna mašinerija vlasti raspašće se kao mehur od sapunice kada nastupi potpuni haos sa radovima u Dušanovoj ulici i uklanjanjem Savskog mosta.

Kada radovi na Studentskom trgu otpočnu, usled arheoloških istraživanja i potrebe da se učvrste stare zgrade kao Kapetan-Mišino zdanje, ružna rupetina će stajati godinama, po ugledu na Rajićevu. Za utehu građanima, do nje će se dolaziti „ulicom kulture“.

Gradske vlasti treba dobro da razmisle da li će im se ovakvo maltretiranje naroda isplatiti. Nije bitno samo asfaltirati ulice po Belom Potoku, rešavati kanalizaciju u Pinosavi i slično, već građanima prestonice treba obezbediti kvalitetan i dostojanstven život, koji podrazumeva i normalan prevoz i funkcionisanje u centru Beograda. Neće biti samo pogođeni stanovnici Dorćola, već i svi posetioci centra grada. To je ipak milion budućih birača.