Vučić više nije u istoj poziciji kao pre šest godina

Još pre nego što su krajem novembra 2018. širom Srbije izbili protesti zbog politički motivisanog nasilja, politikolog Boban Stojanović predlagao je bojkot izbora. U tekstu u NIN-u pisao je da „učestvovanjem na ovakvim izborima, opozicija daje legitimitet izbornim uslovima i samom političkom poretku“, te da bi opozicija „morala da kolektivno bojkotuje izbore i uskrati taj legitimitet“.

Potom, Stojanović je bio deo stručne grupe koja je u ime učesnika protesta #1od5miliona tokom prve polovine 2019. napravila spisak zahteva za slobodne i fer izbore, koji se najviše bave medijima u izbornoj proceduri. Postepeno, ideja o bojkotu izbora dobijala je na snazi i sada – osam meseci nakon što ju je Stojanović izneo u NIN-u – aktuelnija je nego ikad. No, pre priče o bojkotu, sa Stojanovićem razgovaramo o „Omči za Srbiju“ – tekstu objavljenom i u državnom mediju („Večernje novosti“), koji najavljuje moguće ubistvo nekog opozicionog politika od strane zapadnih sila, e da bi se naudilo Vučiću.

„VREME„: Pre neki dan ste na TV N1 rekli da vam deluje kao da je Vučić pisao tekst „Omča za Srbiju„, najpre objavljen u „Pečatu„. Zašto vam tako deluje?

BOBAN STOJANOVIĆ: Nisam siguran baš da li je pisao, ali sam siguran da je makar odobrio. Jer, u jednom velikom pasusu koji se bavi opozicionim liderima njihovo ponižavanje previše zvuči „vučićevski“ i previše je narativ takav kao da ga on izgovara. Kada sam prvi put čitao tekst, zastao sam tu i učinilo mi se kao da su njegove reči. Sad, sve ovo ostalo što se nalazi u tekstu baš i ne zvuči kao da je on pisao – mislim na pitanje Zapada, jer on retko kada u javnosti previše napada Zapad. Istina, često govori da žele da nas unište, ali ipak je u tekstu jedan drugačiji narativ od onog koji on koristi. Možda grešim, možda je preteška optužba da je on pisao, ali sam siguran da je odobrio, s obzirom da je izašao u „Pečatu“ i „Novostima“.

Zašto je to važan tekst? Zar ne postoji gomila tako paranoičnih tekstova?

Postoji milion teorija zavere, posebno u „Pečatu“. U „Novostima“ malo manje, ali u „Pečatu“ su tekstovi teorije zavere izuzetno česti. Međutim, ovo je prvi put da neko otvoreno kaže kako će neko u opoziciji biti ubijen i kako će to pokušati da se podmetne Aleksandru Vučiću. Zbog toga mislim da je taj tekst odjeknuo.

Ana Brnabić je održala konferenciju za štampu sa Johanesom Hanom, na kojoj je odlučno potvrdila opredeljenost države za EU i da je to zvanična politika. A da li je zaista?

Zvanično jeste.

A da li je suštinski? Mediji koji njega podržavaju, najveći deo Vlade Srbije, poslanika u Skupštini, otvoreno su proruski orijentisani.

Suštinski mislim da nije. Postoji ozbiljan proruski narativ u tabloidima, potpuno suprotan zvaničnoj politici države. To znači da Vučić to ne želi javno da govori, ali govori posredno, kroz medije. Mislim da je sve ovo po medijima namenjeno jednom delu bivših glasača radikala, koji su apsolutno protiv Zapada. Vučić koristi poziciju koju ima – idemo u EU, sporo da sporije ne može biti – da sarađuje po pitanju Kosova i ima podršku od svih zapadnih zemalja, a sa druge strane, ima odlične odnose sa Rusijom. Mediji mu prave takav narativ za proruske orijentisane birače. Ne bih rekao da balansira, već da koristi prednosti i jedne i druge strane.

Izbori će biti na proleće. Vi ste još u novembru prošle godine pisali da bi trebalo bojkotovati izbore. Da li se promenilo nešto od tada, to je bilo i pre izbijanja protesta širom Srbije?

Najveća stvar koja se dogodila bili su protesti, koliko god da su oni sada splasnuli. Tekst je bio napisan krajem oktobra i za mene je to – bojkot izbora – bio jedini put da se nešto promeni. Tada sam pretpostavio da će izbori biti ove, 2019. godine i delovalo mi je da je jedini način da nešto promenite da se proglasi bojkot izbora. Protesti su pokazali da postoji određeni broj ljudi koji je nezadovoljan i bili su to zaista masovni protesti, bez obzira koliko pokušavali da im umanje značaj. Decembar, januar i onaj skup 13. aprila su pokazali da postoje ljudi koji su spremni da izađu na ulicu. Najava bojkota, koja je došla u decembru, i ti protesti odložili su izbore, što znači da automatski Aleksandar Vučić nije u poziciji u kojoj je bio prethodnih šest godina, da, kao što je i radio, raspisuje izbore kad god vidi da mu nešto donose, jer unapred zna da će ih dobiti. I 2014. i 2016. i 2017. smo znali kakvi će rezultati da budu.

Znamo i sada.

E, zato bojkot, da bi se eventualno nešto u budućnosti promenilo. Mene često nervira pitanje „‘šta se dešava dan nakon bojkota“. Neće se ništa promeniti 2020. godine, verovatno ni 2021. Ali, bojkot može da dovede do popravljanja svih onih izbornih uslova i medija, izbornog dana, izborne birokratije do 2022. godine.

Zašto bi se to desilo? Uvek posle zagovaranja bojkota sledi to pitanje – čemu, šta će se desiti, šta je sledeći korak…

Ja na to odgovaram kontrapitanjem: da li Aleksandar Vučić želi opoziciju na izborima? Da, naravno da ih želi na izborima, jer će da ih ubedljivo pobedi i formira vladu. Oni će mu dati legitimitet, kao što su mu dali 2016. i 2017. i onda na miru može da kreira spoljnu i unutrašnju politiku, ima legitimitet i ima većinu u Skupštini. Da biste imali prava da protestujete, da tražite fer izborne uslove, da biste mogli da tražite veće prisustvo u medijima, vi onda morate izbore da bojkotujete. Kako to može da utiče na Vučića? Videli smo da nije bilo izbora ove godine. Šta se dešava sa evropskim institucijama od kad opozicije nema u parlamentu?

Reagovale su.

Svi govore o tome, i Johanes Han. Možda i ključna stvar: meni je zamereno da ja, u stvari, pozivam na bojkot zbog Kosova. Ali, da li može pravno obavezujući sporazum da se potpuno regularno potpiše i izglasa u parlamentu u kome nema opozicije, u kome najveći deo opozicionih partija nije izašao na birališta, na izborima na kojima je izašlo 35-40 odsto glasača i u kojima imate ljude na ulicama? I onda da uporedimo to sa situacijom iz 2016. godine kad je sve bilo u redu sa opozicijom. Da li može tu najveću stvar, to od 1999. godine verovatno najveće pitanje u Srbiji da se usvoji u takvim unutrašnjepolitičkim odnosima? Mislim da ne, i mislim da će EU, a pre svega Nemačka i Francuska, insistirati da Vučić napravi mir u kući, pa da se onda završava. E sad, ja nisam siguran da može da se dođe do tog potpisa u uslovima bojkota, niske izlaznosti, građana na ulici.

Ali, nema građana na ulicama.

Trenutno nema, ali mislim da bojkot može ponovo da ljude izvede na ulice.

Kako?

Protesti traju. Čak i sada, preko leta, vidim da ima 1000-2000 ljudi. Nije to kao da će protesti da krenu 1. aprila ako izbori budu 31. marta. Ako se odluči da treba ići na bojkot, onda bi trebalo što pre da se objavi, jer, ako vi hoćete ravnopravni tretman u medijima, meni je čak i šest meseci premalo da bilo šta promenite. Jer, šest i po godina propagande ne može da se promeni za šest meseci. Oni pričaju o septembru kao o krajnjem roku, i zaista mislim da je septembar krajnji rok za tu odluku – da se od tog momenta krene u još ozbiljnije proteste i aktivnu kampanju bojkota. Na primer, izuzetno sam protiv toga da se čeka raspisivanje izbora da se proglasi bojkot, to bi bila najgora stvar. Sad Vučić pokušava da kroz neke minimalne ustupke izazove opoziciju na izbore. I to će raditi i ubuduće.

Koje ustupke?

Birački spisak. On se drži te stvari i mi u stručnom timu, koji smo radili taj dokument, znali smo da će on da igra na tu kartu, jer birački spisak stvarno nije neki problem. Smanjuje poverenje ljudi kada vidite da je dobio glasački listić neko ko bi trebalo da ima 170 godina, i to otvara sumnju, ali mislim da je deo opozicije veoma pogrešno komunicirao to da „glasaju mrtvi“, da oni dovode ljude koji glasaju umesto nekoga. To je potpuno pogrešno. Birački spisak je stvarno bio nesređen, verujem da je i dalje, ali mislim da se tu ne krade. Jer, da biste vi na taj način krali, morate da imate osobu koja taj dan nije glasala, dakle, da nema sprej na sebi, da mu date lažnu ličnu kartu i da tako glasa. A ako ste do sada imali izbore na kojima ste imali svoje kontrolore, mislim da je to bilo nemoguće. Mi smo čak i znali da će Vučić da se uhvati za preporuke date za birački spisak jer mu idu u prilog, jer će pokazati zašto je birački spisak nesređen i jer će pokazati da nema veliki broj tih, što kaže opozicija, fantomskih glasača.

Kažete da će veliki broj političkih subjekata bojkotovati izbore. Da li uopšte znamo koji je to broj? I u samom SZS, koji je najglasniji za bojkot, ima delova DS–a koji mi ne deluju da su za bojkot, LDP, LSV će svakako da izađe, Šapić će da izađe, DSS takođe… šta onda ostaje od bojkota?

Savez ceo jeste tu, osim pojedinaca iz DS, i to mi deluje da je reč o pojedincima koji su dosta povezani sa prethodnim predsednikom DS-a. Očigledno postoji taj deo DS koji, mogu da kažem, podriva drugi deo DS-a. Naravno, treba imati stav i to je potpuno u redu, ali postoje neke stvari koje su oni radili, a koje deluju kao da žele da naprave neku vrstu zavade. Deluje mi da je trenutno aktuelno rukovodstvo DS na liniji SZS, iako je DS u ubedljivo najtežoj poziciji od svih stranaka – imaju ogromne dugove, račun im je blokiran, i za njih bojkot znači ozbiljnu borbu za preživljavanje. U tom smislu, razumem potrebu DS-a da se bori za to da se eventualno izađe na izbore, ali, opet, to je sada pitanje opstanka stranke ili stranačkih finansija sa jedne strane, a sa druge strane je ono što je važno za građane.

Ali, to postoji i kod drugih stranaka? Bojkot bi zapravo olakšao da sve manje stranke uđu u Skupštinu i prežive još četiri godine.

SPAS i DSS vide svoju šansu u bojkotu kao načinu da uđu u Skupštinu. Ali mislim da, ukoliko bojkota bude, i ukoliko bude bila aktivna kampanja za bojkot, niko od ovih sitnih stranaka ne može da pređe cenzus. Čak ni u slučaju bojkota. Čak ni u slučaju koalicija. LDP i LSV ni u kakvim koalicijama ne mogu da pređu, čak je upitno i da li SPAS i DSS mogu.

Jedino je pitanje da li SRS može da pređe cenzus. Mislim da oni jedini mogu, i to zato što su velikom broju birača SNS-a radikali najbliži kao druga opcija. Iz perspektive međunarodnih aktera ne deluje dobro parlament u kome su samo vlast i radikali, a da nema nikog ko je orijentisan prozapadno i pro-EU na strani opozicije. Ali, meni je zanimljivo što je Vojislav Šešelj u nekoliko svojih izjava rekao da bi možda i radikali bojkotovali izbore. Za „Danas“ je govorio da je on saglasan sa tim da su uslovi loši, da je Vučić uzurpirao demokratske i izborne institucije, i da oni imaju opciju da podrže bojkot. Doduše, ja verujem da će oni izaći na izbore.

Šta znači aktivna kampanja za bojkot?

Dobra kampanja pre svega treba da znači da veliki procenat ljudi u Srbiji uopšte i zna da se izbori bojkotuju.

Kako će to da saznaju?

To je ključna stvar – da li opozicija planira da u naredne 2–3 ili pet godina nešto promeni, ili će ovako da ostane u narednih 15 godina. Mislim da moraju sve resurse koje imaju da upregnu u tu kampanju, da „puste noge“ i šetaju po Srbiji. Od grada do grada, od sela do sela, od mesne zajednice do mesne zajednice, ako treba. Medije sa nacionalnom frekvencijom nemaju, potencijal društvenih mreža je ograničen na ionako već njihove birače, mislim da moraju sve aktivnosti da usmere na teren i razgovor sa građanima. To, po mom mišljenju, može da proizvede još jednu od prednosti bojkota, jer mislim da u tom slučaju Vučić neće znati kakvu kampanju da vodi. On u svim svojim kampanjama dobar deo toga zasniva na borbi protiv nekadašnje vlasti.

Pa dobro, samo će da se prešaltuje u hodu – „eto, ne smeju da izađu jer su kukavice, znaju šta će narod da kaže„…

A kako će on da motiviše svoje birače? Znam da ima neverovatnu mašineriju koja će da izvlači ljude na izbore, ali sa potpuno drugačijim motivima nego do sad. Sigurno da oni ne izvuku cela dva miliona ljudi koji glasaju za njih – u smislu da ih zovu, idu kolima po njih… I mislim da bi bojkot mogao da pasivizira deo birača SNS. Jer, sa jedne strane, birač SNS-a glasa za Vučića, ali glasa i „da se ovi stari ne vrate, lopovi, tajkuni, što su nas pokrali i zbog kojih smo siromašni“. Opozicija mora da stvori atmosferu – ok, Vučić pobeđuje jer drugih nema, a sa druge strane, ovi se sigurno neće vratiti jer ni ne izlaze na izbore. Šta je motiv birača SNS-a, koji nije član, da izađe na izbore? On tu nema motiv.

Pojavile su se ideje da treba da se bojkotuju izbori, ali ne u onim opštinama gde je opozicija već na vlasti, jer će time da se izgube i te malobrojne opštine u kojima na vlasti nije SNS – Šabac, Paraćin… Da li je moguće tako praviti bojkot, da se bojkotuju parlamentarni a ne i lokalni?

Mislim da mora sve da se bojkotuje. Razumem Zelenovića i Paunovića, i mislim da će tu nastati veliki razdor. Postoje i argumenti protiv mog stava – može da se kaže, u redu, Šabac ima svoju televiziju koja nije propagandna SNS televizija, drugačije su okolnosti, ljudi tamo mogu slobodno da se izjašnjavaju, i taj argument mogu da razumem. Ali, ako se bojkotuje, onda se bojkotuje sve. Nema opravdanja da se izađe na lokalne izbore bilo gde ako tvrdite da su izborni uslovi na republičkom nivou onakvi kakvi zaista jesu.

Plašim se da, ako se izađe na lokalne izbore u Šapcu i Paraćinu – eventualno Nišu, gde mislim da bi opozicija imala šanse da preuzme vlast – time dovodite u pitanje svoj kredibilitet i argumentaciju zašto bojkotujete parlamentarne izbore. Spajanjem lokalnih i republičkih izbora SNS ima dobru kartu u rukavu da eventualno utiče na opoziciju da ne bojkotuju ili da ne bojkotuju sve.

Ako bude bojkota, to će značiti da u naredne četiri godine opozicija nema nikakve prihode iz budžeta. Kako onda živi i šta radi, ko finansira aktivnosti posle bojkota?

Mislim da se tu za stranke krije ključno pitanje o tome da li treba bojkotovati ili ne. Potpuno razumem da stranka mnogo košta, ali pogledajmo ko su trenutno najvažniji akteri: Narodna stranka, SSP, PSG, delimično DS, SPAS, DSS… Većina njih nisu parlamentarne stranke. Praktično, najveće finansije ima pokret Dosta je bilo. DS ima blokiran račun i znam da će im biti jako teško da prežive, ali se vraćam na to: šta je vama kao partiji bitnije – to da možete da platite prostorije, ili su vam važniji građani i eventualna smena Vučića kroz 2-3 ili 5 godina? Meni deluje – ako izađu na izbore, ovde se neće ništa promeniti u narednih 10-15 godina i da pristaju na okolnosti u kojima nemaju šanse da pobede na izborima. Jer, ako im sada date legitimitet, do 2022. i predsedničkih izbora teško može nešto da se promeni, onda bi sve opet moralo ispočetka, samo se pomera ciklus za još četiri godine.

Kako da prežive? Mislim da je krajnje vreme da se stranke vrate osnovnoj bazi, a to je članstvo. Znam da opozicija nije popularna, da nema puno članova, da ljudi nisu spremni da daju svoj novac, ali to je jedini put. Verujem da ima dovoljno ljudi spremnih da se bore, da pokriju osnovne stvari u pogledu funkcionisanja. Kako se funkcionisalo devedesetih? Sastajalo se po stanovima i po parkovima, a ne po luksuznim prostorijama koje plaćaju poreski obveznici. Moraju da shvate da ovo nisu normalne okolnosti – ako tvrdite da je ovo diktatura ili autoritarni sistem, što su, opet, preterane odrednice, ali definitivno ovo nije demokratija – onda znate da morate da se borite sa protivnikom koji udara ispod pojasa.

Prethodnih dana su se dogodila dva hapšenja zbog objava na FB i TW. Zapravo, ceo niz događaja pokrenut je nakon što je KRIK objavio tekst o povezanosti brata Siniše Malog sa kompanijom Milenijum tim. Odmah nakon toga, „napadnuta“ je i beba od 6 meseci, „napadnuta“ su deca Aleksandra Vučića po mrežama… Sve je urađeno da se zatrpa samo jedna od već nepreglednog broja afera. Postavlja se pitanje da li bilo kakva afera može da dovede do neke promene i do razrešenja ako se ovako zatrpavaju?

Trenutno ne. Ono što su protesti doneli jeste smena Simonovića, Jutke i Babića, koji je sam podneo ostavku. Meni deluje da je, kada su protesti bili na vrhuncu, ipak postojala neka vrsta pritiska da se sklone ljudi koji dodatno urušavaju vlast iznutra. E sad, tu su i ljudi poput Siniše Malog. Ako se pitate zašto nijedna komisija neće da proglasi njegov doktorat za plagijat i zašto ga čuvaju – pa, on je očigledno osoba koja finansijski radi sve te malverzacije. Toliko je sad već afera iza njega da Vučić pre može da „pusti“ svog brata, ali Sinišu Malog neće nikad. Dakle, verovatno Andrej Vučić, Siniša Mali i Nebojša Stefanović – to su ljudi najbližeg poverenja, ljudi koji očigledno sa jedne strane drže policiju, a sa druge strane drže finansije i očigledno su izuzetno upleteni u kriminalne radnje i izvlačenje novca. To je sad već apsolutno svima jasno, ko hoće da sabere dva i dva.

Međutim, deluje mi da ne postoji šansa da se oni u jednom trenutku smene, da se bilo šta tu promeni. Ovi ljudi na nižim pozicijama, koji su takođe upleteni u ko zna kakve stvari, pod pritiskom, videli smo, mogu da budu pušteni niz vodu. Ovi gore pomenuti – ne mogu. Dok je Vučića, biće i njih. Taj tekst u KRIK-u ne verujem da je pročitalo ili da zna za to više od 5 do 10 odsto Srbije. Sa druge strane, znaju da tamo neki KRIK prisluškuje i prati ženu i dete Predraga Malog. Nažalost, stvari su toliko polarizovane, toliko nasilne, da se plašim da sve može da eskalira u fizičko nasilje.

Jer, sa jedne strane, opoziciona Srbija je izuzetno besna, vidi šta se dešava, vidi kako se Vučić ponaša prema političkim protivnicima – a za njega su svi politički protivnici, i građani intelektualci, novinari, ko god – i ljudi u nekim situacijama prelaze granice. Naravno, apsolutno treba osuditi umrlicu i pretnju deci i sve što se desilo. Sa druge strane, u ovako siromašnoj zemlji imate ljude koji su gubitnici tranzicije i izgubili su sve, drugi rade za minimalce i jedva preživljavaju. Oni svaki dan slušaju da je tamo neki Dragan Đilas pokrao 500 miliona evra i da Vuka Jeremića finansiraju stranci da bi prodao Kosovo i ko zna šta sve još. Ja se zaista plašim da će ljudi početi da se obračunavaju na ulicama.

Dakle, postoje dva naelektrisana pola.

Tako je. Čak je i ona ideja Jove Bakića, koja je u javnosti izuzetno dobro primljena, da će ih narod juriti po ulicama – a verujem da sigurno polovina Beograđana želi da juri Gorana Vesića po ulicama – nikako ne vodi normalnom dijalogu i smirivanju tenzija, već vodi takvoj atmosferi.