Kako je pukovnik Karan pobedio u specijalnom ratu protiv Srbije

Najpre ono zbog čega su se svi uznemirili.

U tekstu pod naslovom „Omča za Srbiju“ koji je objavljen u nedeljniku „Pečat“ u broju od 19. jula 2019. godine, potpisani autor Ljuban Karan (66 godina, iz Beograda) na jednom mestu piše:

„Ako se upitamo ko bi mogao biti meta, logično je da to bude neko od opozicionih lidera, možda čak i neko od onih koji su pod kontrolom Zapada. Sa stanovišta vođenja specijalnog rata, najefektnije bi bilo ukloniti nekoga ko trenutno najviše napada aktuelnu vlast. Nekoga ko bi više koristio mrtav, kao ‘politička žrtva režima’, nego kao neuspešan opozicionar bez podrške naroda. Oni koji su se upustili u prljave igre sa zapadnim obaveštajnim službama nisu ni svesni u kolikoj su opasnosti da stradaju od prljave mašinerije za koju rade i za koju veruju da im koristi.“

Ovo je izazvalo brojne reakcije, posebno u delu opozicije, koja je zatražila i od Republičkog tužilaštva da reaguje i ispita ove navode. Reakcije su usledile tek dva dana docnije, 21. jula 2019. godine kada su „Večernje novosti“ Karanov tekst prenele na svojim internet stranicama. Vlasnik „Pečata“ je glavni urednik „Novosti“ Milorad Vučelić, tako da te dve redakcije imaju veoma sličan urednički pristup.

Na posebnoj konferenciji za medije lideri Saveza za Srbiju su rekli da je ovo slučaj koji bi morao da dovede do istrage tužilaštva, posebno kada se ima u vidu da je država vlasnik „Večernjih novosti“. Opozicija je takođe saopštila kako ima saznanja da se njeni članovi i lideri konstantno prate i prisluškuju i da od septembra 2018. godine postoji posebno odeljenje unutar MUP-a Srbije koje se bavi samo tim poslovima.

S druge strane, usamljeni glas SNS-a Vladimir Đukanović je pohvalio pisanje Karana, koji je njegov stari gost u jutarnjem programu TV KCN „Na kafi sa Đukom“.

Jedan novinski tekst je dodatno uzdrmao osetljivu srpsku javnost koja ne može da se umiri čak ni u vreme tradicionalnih godišnjih odmora. Izgleda kao da smo usred jeseni gde sve prišti od poslova, najava i različitih akcija. Oni koji su kritikovali i sablažnjavali se nad sadržajem objavljenog, argumentovali su svoju zabrinutost time što se već događalo da novinarski tekstovi budu najava nečije smrti (Slučaj Ćuruvija iz 1999. godine). Sam autor se „branio“ time da on ne priziva ničiju smrt, već da je, naprotiv, javnim iznošenjem zavere sprečio da se takvo nepočinstvo dogodi.

U javnosti, u onom delu koja se bavila ovom temom, ostalo je otvoreno mnogo pitanja. Nije do kraja jasno da li je ovo samo još jedan štos tabloida da u danima bez velikih tema održe nivo prodaje na trafikama ili je u pitanju nešto mnogo ozbiljnije, nešto što otkriva onu istinitu prirodu režima koji bi zbog održanja na vlasti bio spreman i na egzekucije političkih protivnika ili neistomišljenika.

TAJNI AGENT U SPECIJALNOM RATU

Ljuban Karan, autor teksta koji opominje da se oko Srbije steže NATO omča, nije nepoznat srpskoj javnosti. Ovaj penzioner i nekadašnji pripadnik kontraobaveštajne službe Vojske SRJ već nekoliko godina sarađuje sa medijima koji naginju ka takozvanoj patriotskoj opciji.

Svoju analitičarsku karijeru počeo je zvanično u Novom standardu, internet izdanju nedeljnika „Standard“ koji je uređivao pokojni Željko Cvijanović. Kako sâm kaže u telefonskom razgovoru za „Vreme“, „bavi se novinarstvom već 5-6 godina“. Objavio je i jednu knjigu iz oblasti ispovedne publicistike u izdavačkoj kući „Filip Višnjić“ pod nazivom „Bio sam oficir KOS-a“, a u njoj opisuje svoju karijeru obaveštajca koji je imao ulogu u ratovima u bivšoj Jugoslaviji.

O svom ratovanju, posebno u Hrvatskoj, i danas otvoreno govori i kaže da je tamo vodio posebnu obaveštajnu akciju, ali da ona nije bila deo nekog specijalnog rata kakav danas vode tajne svetske službe protiv Srbije. „Protiv Srbije se vodi specijalni rat i ako želite da o tome više razgovaramo, trebalo bi da pročitate nešto o tome“, kaže Karan za „Vreme“ odgovarajući na pitanje ko tačno vodi rat, kad je rat krenuo i ko sve u njemu učestvuje.

Za tekst koji je objavio, kao i za čitav svoj „medijski angažman“, kaže da ga motiviše potreba da spreči loše stvari koje se pripremaju ili rade protiv Srbije, jer veruje da ako javnost sazna za mračne planove tajnih službi, one će najverovatnije od njih odustati pošto je to način na koji rade tajne službe svuda u svetu.

Njegova namera, kaže, nije bila da preti bilo kome ili da prenosi poruku da će neko biti ubijen da bi sprečio njegovo političko delovanje, naprotiv. On je želeo upravo da spreči takav razvoj događaja, jer njegova analiza pokazuje da su strane zapadne službe spremne i na takav korak, na ubistvo opozicionara da bi naškodile režimu Aleksandra Vučića, a samim tim i srpskoj državi.

On je u tekstu pokušao da nam kaže kako su se sinhronizovano protiv Srbije „digli“ i u Bugarskoj i u Makedoniji i u Hrvatskoj, Crnoj Gori i na Kosovu, da je pod uticajem CIA-e formirana posebna grupa koja operiše iz jednog salona automobila u Skoplju. Na pitanje da li bi mogao da nam bar otkrije o kom se salonu automobila radi, Karan je odgovorio da on to ne zna, da je iz medija čuo da se to tako dešava i da je onda na osnovu takvih medijskih objava formirao svoju analizu.

„Školovan sam da mogu bolje da razumem sve ono što se u medijima pojavljuje kao informacija i koristim analitička sredstva da bih objasnio neke događaje koji možda ne izgledaju povezano običnim ljudima. Pored toga, veliki sam protivnik toga da nam stranci određuju ko će biti na vlasti u Srbiji“, kaže za „Vreme“ Karan.

Nevolja sa ovim, kao i sa brojnim drugim tekstovima koje objavljuju ili prenose tabloidi, dogodi se kada se potegnu izvori, odnosno, kada se autor pita odakle to zna da se sprema ili događa.

OPSESIJA VEŠALIMA

Kada je reč o specijalnoj akciji „Omča“, na nju su najpre upozorili beogradski tabloidi koji su se prethodnih godina utrkivali u tome ko će da objavi više lažnih vesti, stvarajući atmosferu u kojoj bi neko mogao i da poveruje u sve te napise. Ako je u nekom ranijem periodu perjanica priča o napadima na Vučića, njegovu porodicu i državu Srbiju (što se izjednačava) bio „Informer“, u poslednje vreme tu palicu je preuzeo „Srpski telegraf“, koji je danima pisao o tome da se „steže omča“ oko Vučićevog vrata.

Cinici bi rekli da se to neko ozbiljno šali u Vučićevom okruženju, jer je predsednik SNS-a nebrojeno puta u poslednjih sedam godina govorio o tome kako bi njega neko obesio, kako će da visi na Terazijama i slično – kao da ima neku opsesiju vešalima kao načinom pogubljenja, pa se i u ovom slučaju poslužio metaforom omče da pokaže u kakvom se bezizlazu našao Vučić.

Ali, opet, ni po jada za Vučića, nego, pošto je on izjednačen sa državom, i sama Srbija se našla u tome, zaokružena od neprijatelja koji ne biraju sredstva da urade ono na šta je Vučić najponosniji, a to je činjenica, kako često kaže, da je Srbija neutralna, nezavisna i da samostalno donosi sve odluke.

Ovaj kontekst poslužio je nekadašnjem pukovniku KOS-a da razvije svoju analizu, valjda na onaj način na koji je to nekada profesionalno radio. I dok je u nekom periodu ranije svoju „analizu“ nosio svojim šefovima, a onda bi je oni distribuirali kroz medije ili na drugačiji način, sada imamo direktnu akciju, živi kontraobaveštajni materijal kao poseban novinarski žanr.

Iako tvrdi da su za njega svi mediji jednako relevantan izvor, ovde se pozvao na nepotvrđeno otkriće tabloida koje su privatne TV stanice dodatno „upumpavale“ u srpski medijski prostor, a po kome je BIA, srpska tajna policija, uspela da razobliči mračni plan stranih zapadnih obaveštajnih agencija. BIA je uradila svoj posao, onda je to neko doturio tabloidima, onda su to oni objavili kako već rade da bi zaradili više na trafici, a onda je Karan, iz prikrajka, sve to lepo analizirao, protumačio – jer je pozvan da to radi, i onda je taj sadržaj vraćen nazad u medijski prostor, samo kroz druge medije.

Za sve pobrojano potvrda postoji samo od dela kada se uključuje Karan kao analitičar. Sve pre toga može da bude samo najobičnija tabloidna diverzija u danima kada se priča o tome kako je ministar policije završio fakultet ili kako je propao tek otvoreni auto- put, ili da li su ljudi iz Vučićevog okruženja umešani u korupciju. Služi da pažnju javnosti usmeri u drugom pravcu pozivajući se na autoritet tajne službe koje, razume se, jedine znaju sve.

Dakle, niti je Karan video neki papir iz BIA, niti je taj papir video neko iz tabloida, jer tog papira – izveštaja nema, nego su svi odigrali svoju ulogu da bi se javnosti poslale određene poruke.

ČUVAJTE SE BUGARA

Leto je idealno vreme za takve akcije, s obzirom na regionalne teme kao što su odnosi sa BIH kroz tretman obeležavanja genocida u Srebrenici ili odnosi sa Hrvatskom kroz obeležavanje akcije „Oluja“. Novi igrači u regionalnoj matematici su Bugari, Makedonci i Crnogorci. Svi oni zajedno prave taj čvor, tu omču oko Srbije sa željom da je, ako ne uguše, a ono bar izazovu političke promene, ili od Srbije iznude neki potez, npr. približavanje NATO-u i jači otklon od Ruske Federacije.

Karan ne želi da kaže kada je taj specijalni rat počeo, ali mu je jasno ko u njemu učestvuje i zbog čega. Na pitanje novinara „Vremena“ da li je deo specijalnog rata bilo i formiranje SNS-a 2008. godine, jer se iz depeša objavljenih na Vikiliksu vidi da su mnogi iz te partije računali na pomoć američke i drugih zapadnih vlada u cilju dolaska na vlast, Karan odbija da se izjasni, ocenjujući takvo pitanje kao političko, a on je već objasnio da se ne bavi političkim temama.

Ako se ne bavi politikom na taj način, zašto je onda napisao kako bi moglo da se desi da bude ubijen neko iz opozicije? Karan se poziva na slučaj ubistva Olivera Ivanovića i način na koji je on interpretiran, jer se, kako kaže, odmah počelo da tvrdi da je Beograd bio umešan u to ubistvo.

On nema nikakva saznanja ko je likvidirao Ivanovića, ali zna da to sigurno nije niko iz Beograda. Na konstataciju novinara da smo i ranije imali slične slučajeve kada je, na primer, likvidiran Ivan Stambolić 2000. godine, pa se docnije pokazalo da je tadašnji režim bio direktno umešan u ubistvo, kaže: „Ako istraga pokaže da su umešani, ja to neću da negiram, ja ne tvrdim da sam u pravu, samo pokazujem da je Beograd bio tendenciozno označen kao krivac.“

Čak i čitalac koji se ne udubljuje previše lako može da razume odakle vetar duva i čemu služi ovakav tekst, a to sigurno nije raskrinkavanje mračnih planova zapadnih obaveštajnih službi, jer ne postoji nijedan dokaz da takav plan postoji, čak ni u tom salonu automobila u Skoplju.

Na samom kraju teksta Karan poentira: „Zna se da Zapad želi da nas potpuno potčini i uništi našu odbrambenu sposobnost, a Rusija nam pomaže da ojačamo i sačuvamo nezavisnost i vojnu neutralnost. Nema više dilema oko toga ko nam je prijatelj a ko nije, nego je stvar u tome da se što bolje organizujemo kako bi lakše izdržali predstojeće napade, specijalne i, eventualno, one druge.“

Pukovnik nam poručuje da smo u ratu, što je logičan pogled nekoga ko je imao takvu profesionalnu karijeru, i da nam se valja pripremati i za najgore opcije, da se „bolje organizujemo“. Iz onoga što je prethodilo, ta bolja organizacija valjda znači da se preduprede pokušaji rušenja iznutra, što rade svi koji odstupaju od trenutne vladajuće političke paradigme.

SVE JE ISTINA

I zaista, Karan je u pravu. Srbija jeste u nekoj vrsti specijalnog rata, onog koji režim vodi protiv svih koji misle, govore i rade drugačije od Vučića i njegove ekipe. U tom ratu, kao što se zna i kao što je više puta opisano, mediji imaju možda najvažniju ulogu, čemu smo svedoci iz dana u dan. Lažne vesti, lažni mediji, lažni novinari, lažni analitičari – preplavili su srpski medijski informativni prostor. Veruje se, po paradigmi „starog

KOS-a“, da mediji upravo i služe tome da budu propagandno oružje onih na vlasti.

Tome se opire mali broj novinara, medija i javnih ličnosti, koji žilavo i po cenu života ne odustaju od namere da zaštite vrednosti slobodnog društva. Takvo društvo može da bude zasnovano samo na vladavini prava i slobodi izražavanja. Onako kako je zapisano i u Ustavu Srbije. Ovakvi narativi mogu da budu okidač za nekog ko u njih poveruje, a svima ostaje da se nadaju da do toga neće doći i da će sve ovo samo biti iskorišćeno za održavanje tiraža u danima kada ljude mrzi da kupuju novine, jer su na nekom odmoru.

A svi znamo da u Vučićevoj Srbiji – odmor ne postoji.