Karikaturista, ilustrator, animator i režiser animiranih filmova Nedeljko Dragić (1936, Paklenica kod Novske u Hrvatskoj) više je voleo da crta nego da studira Pravni fakultet, te je tako jednom prilikom o sebi rekao da je „precrtan čovjek.“ Karikaturu i vinjete za dnevne novine stvarao je iz želje da promeni „normalno i dosadno, te sam stalno nastojao da razbijem tu monotoniju.“ Crtanom filmu posvetio se početkom šezdesetih, u okrilju Zagreb filma i već tada svetski renomirane zagrebačke škole crtanog filma. Kasnije, Dragić će u svakoj prilici tvrditi kako su mu uzor i nepresušna inspiracija uvek bile kolege iz Zagreb filma, te čudesne firme koja je iznedrila Vukotićev Surogat (1961), ovenčan statuetom Oskara. Dragić je do sada potpisao devet autorskih filmova koji su dobili više od šezdeset međunarodnih nagrada. Zanat animiranja uči sam grebući konture po restlovima Čaplinovih filmova. Želi da sam animira svoje filmove kako bi u njih uneo sopstveni temperament i dinamizam ideja. Dragićevi kratki filmovi sadrže valange crnog humora, satirične note, apsurdne gegove, nostalgične reminiscencije na ratno detinjstvo, beketovske poglede na život, automatizam misli, jezgrovite dosetke, munjevitu animaciju, kontinuirane metamorfoze i čudesne animirane pozadine.
Dragićev prvi autorski mini film Elegija (1965) rođen je iz serije karikatura Leksikon za nepismene. To je priča o četiri godišnja doba iz života jednog zatvorenika i njegovom prijateljstvu sa cvetom koji raste ispod njegove ćelije. Iako je kasnije bio nagrađen na nekoliko evropskih festivala, Dragić Elegiju nevoljno prikazuje na retrospektivama. „Konačni film je rezultat kompromisa“, rekao je jednom Dragić, dok je on želeo da u njemu predstavi „sudar nepomičnosti i pomičnosti, lijepu melankoličnu muziku i vječnu priču o prolaznosti“. Od Vatroslava Mimice, starijeg kolege, reditelja i scenariste, Dragić je naučio mnogo o umetnosti montaže. Nacrtaće i animiraće Mimičin film Krotitelj divljih konja, koji je 1967. godine odneo prvu nagradu na prestižnom festivalu animiranog filma u francuskom Ansiju. „Zahvaljujući Mimici, shvatio sam da se u animaciji gleda kretanje, a ne statični crtež. Ako hoćeš gledati slike, idi u muzej, a ne u kino. Od tada se u mojim filmovima sve stalno kreće, nema zastoja. Moj je rad crtanje kretanja“, izjaviće jednom prilikom Dragić.
Scenario za njegov prvi autorski film Možda Diogen (1967. sastojao od dve rečenice: „Jedan osamljeni čovjek luta apsurdnim svijetom u potrazi za srećom. Možda je to Diogen, a možda i nije…“ Možda Diogen je film o apsurdu života, čija se dramaturgija bazira na skupu vizuelnih asocijacija i apsurdnih gegova povezanih kretanjem njenog melanholičnog vagabunda kroz mizanscen, kao i animacijskim metamorfozama. Scenografija filma sastoji se od kaleidoskopa disparatnih motiva: Đorđoneove usnule Venere, foto-pejsaža, Tajne večere u maniru Leonarda iz Vinčija, vrata, prozora kroz koji se u sobu izlije zvezdana noć, pa čak i animirane statue Šekspira i strip balončićem u kome piše „To be or not to be…“ Produbljivanje hamletovskog pitanja postaje tema za sledeći Dragićev film Idu dani (1969), koji autor opisuje kao „priču o čovjeku čiji je život obilježila uglavnom nesreća, s unapred poznatim hepiendom – smrću. Za glavnog junaka (svjesnog hepienda) karakteristika je: to je čovjek koji je shvatio da mora trpjeti“. Protagonista filmu Idu dani, ćelavi sredovečni čovečuljak u kariranim patofnama, nikad nema mira: u kuću mu upadaju policajci i prebiju ga, žena Matilda ga neprestano vara, prodaju mu razne ideologije i sumnjive proizvode, vojnici mu tenkom ruše zid… Čovečuljak čak ne uspeva na miru ni da se obesi. Iz metafizički ledene bele pozadine izranja po potrebi sve ono što je autoru potrebno da izgradi okosnicu pesimističkog sveta nesrećnog čovečuljka. Dobar deo tadašnje kritike je ovaj film definisao kao najcrnji film jugoslovenskog crnog talasa. Iz Dragićevog neprestano kljucajućeg mozga izrodio se film koji je po mišljenju Ranka Munitića „destilacija vrednosti naslućenih u Diogenu“.
Tup–tup (1972) je Dragićev devetominutni film u kojem su titravi pastel i linija spojeni u sasvim novu, neuroznu animaciju prvi put izvedenu na pokretnoj pozadini, punu apsurdnih gegova u stilu Zlatka Grgića, genijalnog kolege iz Zagreb filma. Ovo Dragićevo ostvarenje predočava destruktivne gegove neurotičnog fajtera u pidžami koga tokom čitavog filma nervno rastrojava zvuk „tup-tup“ koji dolazi iz misterioznog pravca. Ono će mu doneti i nominaciju za Oskara i odvesti ga na kraći put u Sjedinjene Države. Svoje impresije i intimne doživljaje kontradiktorne i drugačije Amerike Dragić će pretočiti u film Dnevnik (1974), rođen pravo iz umetnikovog skicen-bloka. Iznedreno u jednom dahu i nadahnuto linijom karikaturiste „Njujorkera“ Sola Stajnberga, slikama Vasilija Kandinskog i Pola Klea, Dnevnik je remek-delo koje palpira u sličnoj atmosferi i ritmu filma Ponoćni kauboj (1969) Džona Šlezingera. Sastavljen je od autorovih nacrtanih reminscencija iz Njujorka, a po sadržaju, osećaju i formi sasvim je originalan. Čini se da Dragić na njemu radi u jednom dahu, bez scenarija, bez knjige snimanja, bez storyboard-a: „Želio sam kreirati crtež koji drži napetost, slikao sam animacijom, tražio sam ritmove linije i ritmove boje. Za Dnevnik sam napravio 5600 crteža i mislim da sam samo jedan jedini bacio“, rekao je režiser. Usavršavajući efekat kontinualne animacije uz bezbroj metamorfoza, u Dnevniku ukida klasičnu montažu pretvorivši dramaturgiju slike u dramaturgiju animacije. „Dnevnik je pre svega trenutak trajanja pojedinca u kaosu vremena koje pokušavamo zaustaviti da bismo pokazali na sebe: ja sam tu! To nam nikada ne uspijeva. Najveći, najpametniji i najpoznatiji su samo fusnote u prolaznosti. Ljudi slikaju sebe, a ne vrijeme. Želio sam crtati vrijeme u kojem je život samo jedan trenutak. Ništa ne postoji osim snova“, melanholično će Dragić. Kakofonija jednog milionskog, pulsirajućeg grada profilisana je u filmu notama Tomice Simovića, kompozitora koji je napravio muziku za skoro sve Dragićeve filmove.
Naslutivši novi rat na prostorima zemlje u kojoj se rodio i formirao, Dragić je početkom devedesetih emigrirao u Minhen gde je nastavio da pravi reklamne filmove. Pred polazak u Nemačku uradio je autobiografski film Slike iz sjećanja (1989), posvećen uspomeni na oca, stradalog u užasima Drugog svetskog rata. Na njemu je radio tri godine, montirajući u svojevrsni animirani kolaž porodične fotografije iz detinjstva, krokije, akvarele, slike sa motivima omiljenih slikara, note iz slavonskog ratnog detinjstva… „Animacija otkriva svijet koji realno ne postoji, ali koji je stvarniji od svih realnih svijetova, jer dolazi iz dubine čovjekovih osjećanja i razmišljanja“, rekao je jednom prilikom Dragić, te bi tako i film pokretnih slika iz njegovih sećanja mogao biti neka vrsta prustovske potrage za izgubljenom, ličnom Atlantidom.
