Nedelja

Počinje. Povišeni i histerični glasovi, iz stana negde dole. Subota veče. Gledaju nešto što ja ne gledam, ali me povišeni tonovi kljucaju u neke režnjeve i pomalo ratoborno se vrtim u krug. Hoću li, tragom piskutavih svađalica, od vrata do vrata, ili da nađem nešto što će ih nadjačati? Stiže pomoć u pravom trenutku. Divni i zanosni klavirski tonovi miluju moje uši. Komšinica, sa šestog sprata, Smeškica je zovem od trenutka kad su mi se nasmešile okice bebe u liftu naše zgrade, ima šest godina i već uspešno u muzičkoj školi svira i pleni šarmom i talentom, vežba za javni čas i moju subotnju nervozu zamenjuje mirom i uživanjem.

Evo ga opet: pa šta? Ja onda Kemu i Šerbedžiju. Pa šta? Hajde, Arsene. Pa šta? Leonard Koen omađija prostor. Pa šta? Nina Badrić dotakne najtananije strune. Pa šta? Poeziju nađem i krene reč, kao lek, da se razliva stanom. Isključim buku i vašarski arsenal i zaboravim na remetilačke faktore života u zgradi. Do sledeće večeri. A kad se sve ponovi, zaželim da uzmem onaj tučani tiganj, da izađem na terasu i da počnem da lupam, kao onomad, u vreme Dnevnika.

Nedelja započinje pristavljanjem supe. Uvek je to veliki lonac. Možda dođu deca. Supa mora da se krčka lagano, da u njoj bude sve što joj daje miris i boju i one dukat kružiće i da zamiriše ona mala glavica pripečenog crnog luka, a u goveđu na vreme da se spusti i beli, mora da zagolica emocije i pokrene uspomene. U internatu Učiteljske škole, tu goveđu smo zvale svilena supa. Bila je simfonija lepote i nagoveštavala odlazak kući jer smo je na jelovniku imale za Dan Republike, Novu godinu i Prvi maj. Tetka Milenica, naša omiljena kuvarica, uživala je u radosti našoj i tada svoje umeće pokazivala i u sosu koji je išao uz kuvanu govedinu, a posle su, kao vrhunac, stizali kolači. Takve nikad posle nismo jele, a nije da nismo postale umetnice za kolače. Reče mi sin, jednom, da sam ja krivac što se bori sa kilogramima zato što je u kući uvek bilo kolača. Vratih svojim sinovima da je krivac Stiv Džobs.

Prstići naše pijanistkinje magično izvlače lepotu u rano nedeljno jutro. Bio je jedan raštimovani klavir u internatu, a vežbanja su počinjala od buđenja. Supa se kuva, polako pijuckam prvu kafu i registrujem naslove sa interneta. Kolika je dubina pada kad neko pokrade decu dok ta deca muziciraju i čine život lepšim!? Prihvatila sam da danas deca ne žele nikakve obaveze za dane vikenda, da im sloboda mnogo znači i da institucija nedeljnog ručka nije u njihovom rasporedu. Ponekad samo osetim nepodnošljivu prazninu i slike prošlih nedelja pritisnu i ne puštaju, pa mi se učini da čujem tepsije kako svojim sadržajima, slatkim i slanim, ispadaju iz rerne, kako šerpe i šerpice, kao disciplinovani vojnici, čekaju svoj red za dolazak na sto, kako tacne dobijaju očaravajuće sadržaje i kako postavljeni sto čeka da svako sedne na svoje mesto i da krene žagor i priča, smeh potom i radost. Onda ćutim pritisnuta uspomenama. Ili zaronim među stranice knjige i nestanem.

„Jesi li stavila glasne žice u pogon, drugo moja?“, čujem svoju drugaricu od zabavišta. Povremeno, od ćutanja, reče doktor, ne mogu da progovorim ujutro. Mira to zna i javlja se. Škripim prvo, a kako razgovor odmiče, sve čistiji mi je glas. I naravno, zgražavamo se nad naslovima koji slikaju našu stvarnost. Njoj deca stižu na ručak. Priča potpuno kreće ka našim unukama i radost pršti i širi se prostorom. Neki su, po sili nužnosti, otkrili multikulturalnost, mi je živimo odistinski. Ljubav prema unukama. Na svim jezicima sveta jednako je neopisiva i snažna. Saopštavam svojoj drugarici da su „moji Italijani“ na izložbi posvećenoj Nikoli Tesli. Završavamo priču brže nego što to činimo inače jer nedeljni ručak iziskuje vreme i posvećenost kad je porodica na okupu. Stiže mi fotografija na kojoj moja Bjanka drži Teslu za ruku i vragolasto se smeši, a potom i druga na kojoj ispod piše Gina Glumičić, nećaka Nikole Tesle, uzbuđeno prosleđujem obe fotografije drugaricama i rodbini i pišem da krv nije voda. Svi znamo zašto. Moja baba, tatina mama, zvala se Milica Glumičić. Moja unuka u Milanu, uskoro će imati četiri godine, vođena rukom mog sina, sluša o rodu svom. Rano? Nije. Za muzeje nije.

Prolazi nedelja, decembarska. Jedan tanjir i jedan escajg na stolu. Supi ništa ne fali, samo… Posle biram neki film, tema Božić i toplota roditeljskog doma. Ima jedan kanal koji još od septembra počne sa tim filmovima. Preliva se ljubav i kitnjasta scenografija sa ekrana u naše sobe, braća i sestre se ponovo pronalaze, neko vraća božićnu magiju u svoj život, neko se zaljubljuje ponovo, neko čini dobra dela. Jest sladunjavo. Neka je. Veče rezervišem za Utisak. Kako sam se samo radovala povratku Olje Bećković na ekrane. Verovala sam da će sa njenim povratkom biti vraćena i neka normalnost u naše živote. Kao što verujem „da će uvek biti samoće za one koji su je dostojni“.