„Za izvesnu grupu feminističkih pisaca i ljude koji govore o ovim stvarima, poput Hane Arent, smatrali bi se intelektualcem koji se identifikuju kao muškarac. Ona je slučajno žena, ali igra mušku igru koja počinje s Platonom i Aristotelom, i nastavlja s Makijavelijem, Tomasom Hobsom i Džonom Stjuartom Milom. Ona je prva žena politički filozof, ali njena igra, kao i pravila, diskurs, reference isti su kao ona uspostavljena u Platonovoj Državi. Ona se nikada nije zapitala: ‘Pošto sam žena, zar ne bi trebalo tim pitanjima drugačije da pristupim?’ Ali nije, smatram da nije ni trebalo. Ako ću da igram šah, ne smatram da bi trebalo da ga igram drugačije samo zato što sam žena.“
Ovo je izgovorila Suzan Sontag pre četiri decenije, u jeku invazije feminističkih boraca na američke katedre, noseći na svojim zastavama nove paradigme ženskog pisma, rodnih studija, zahteve za preispitivanjem viševekovnih kulturoloških modela. Ovo je samo jedan od counter stavova koji zastupa Suzan Sontag u upravo objavljenoj knjizi Ako knjiga nestane… (Clio Beograd, prevela Nada Donati).
Suzan Sontag (1933–2014) je među najuticajnijim intelektualcima u drugoj polovini minulog veka (on još traje, verovali ili ne). Uz eseje i studije pisala je romane, režirala nekoliko filmova, bolna je pred kraj veka stigla u opkoljeno Sarajevo i tamo režirala Beketovog Čekajući Godoa, pod bombama i snajperima onih sa brda koji su mislili (pola Srbije još tako misli, što je tragično) da se tako branilo srpstvo. E, pa, odbraniše ga, sve do Kosova i Jadovna.
Do ovog trenutka mi se činilo da su naši izdavači izdašno pokrili bezmalo sve što je napisala ova izvanredna autorka: zbirke eseja, ispovednu prozu, studije o modernoj kulturi u svim slojevima, s naglaskom na film i fotografiju (sve do kempa o kojem je ispisala prekretničku i neprevaziđenu studiju). A onda se na beogradskom Sajmu knjiga pojavila njena knjiga Ako knjige nestanu… nastala u saradnji sa Džonatanom Kotom. Reč je o zamašnom, desetočasovnom intervjuu koji je sa njom načinio supotpisnik za ugledni magazin „Roling stoun“. Samo trećina ovog intervjua objavljena je pre četiri desetleća, a Kot je prošle godine našao u svojoj arhivi ovaj snimak i načinio knjigu, sa sjajnim predgovorom.
Džonatan Kot (1942), dugogodišnji urednik čuvenog magazina „Roling stoun“ i niza značajnih izdavačkih kuća, autor i priređivač niza važnih knjiga, dugo se pripremao za veliki razgovor sa Suzan Sontag, ona je godinama odlagala njihov susret braneći se od gorkog iskustva da pisci često u intervjuima potroše svoje najdragocenije zamisli i poduhvate. Najzad je pristala pošto je za sobom ostavila najvažniji deo svog esejističkog i kritičkog opusa, sabranog u knjigama Stilovi radikalne volje, U znaku Saturna i Protiv interpretacije.
U jednom trenutku ona Kotu saopštava da se grozi uloge javne ličnosti (kao da se od toga može pobeći!) jer je njeno najvažnije oružje otvaranje novih idejnih područja, dilema na koje je odgovarala različito u raznim fazama svog dramatičnog (bolestima ugroženog) života. Kad stignete do poslednje rečenice ove skokovite ispovesti: „Za mene je najstrašnija stvar bila da osetim da bih mogla da se složim s onim što sam već rekla ili napisala – to bi učinilo da se osećam vrlo neugodno jer bi značilo da sam prestala da razmišljam“, onda shvatite da se spisateljica u sebi neprekidno rvala sa demonom pisanja.
Iz ove dugačke ispovesti ukazuje se kako je Sontagova bila opsednuta velikim tragačima kakvi su bili Žan Lik Godar, Rolan Bart, Valter Benjamin, a daleke uzore pronalazila je u strašnim moralnim iskušenjima Albera Kamija i Džordža Orvela. Valja dati priznanje diskretnom sagovorniku Džonatanu Kotu, koji je povezao nepregledne tematske tačke u njenom mišljenju i pisanju, na šta spisateljica u jednom trenu hrabro kaže kako sebe ne vidi kao renesansnu ličnost, jer, retko se to čuje od ličnosti takve harizme, „vi i ne slutite šta ja sve znam!“
Petnaest godina posle autorkine smrti njene kulturološke napomene, dileme o odnosu visoke i treš kulture, upitanosti o ulozi intelektualca u svom vremenu i o čemu sve ne (naravno i o nekim ličnim nedoumicama, jer je imala erotske probleme sa pripadnicima oba pola), sve to danas deluje neverovatno podsticajno i bez premca u poređenju sa junacima današnjih intelektualnih trpeza. Ova hrabra žena je u avgustu 1968. posetila Hanoj, na poziv tamošnjih vlasti, usred zahuktavanja američke ofanzive da se bombama i uništavanjem gradova unese demokratija u ovu napaćenu zemlju. Kad se vratila, odmah je objavila politički putopis pod naslovom Put u Hanoj, u decembarskom broju uticajnog časopisa „Eskvajer“, sa jasnom antiratnom i humanističkom porukom. Američki establišment je besno reagovao, bilo je poziva da se SS uhapsi. A ona je, umesto odgovora ratnim jastrebovima, isti tekst objavila kao posebnu knjigu. Ovaj tekst kod nas u Srbiji nikad nije preveden, kao ni njena najbolja esejistička knjiga Stilovi radikalne volje (1969), u kojoj vijetnamsko putešestvije završava knjigu.
Izazovi koje nam i sada upućuje Suzan Sontag su dragoceni.
Ako mislite da neko danas može da joj stane uz bok, baš bih voleo da doznam ko je taj delija (molio bih da se zaobiđu pisci iz SANU, da budemo ozbiljni).
