Treniranje forme

Prošle nedelje imali smo prilike da vidimo dve nove predstave: premijeru u Bitef teatru Kretanje, 3. marta i Čas kada nismo znali ništa jedni o drugima, gostovanje Gradskog pozorišta iz Klagenfurta na Velikoj sceni Narodnog pozorišta 5. marta. Zajednička karakteristika za obe predstave je što se zasnivaju na tekstu koji je napisan da bi bio izveden (u pozorištu), a da pri tome ne mora da ima ništa od osobina i kvaliteta dramskog teksta (priča, sukob, likovi), već je pisan u slobodnoj formi kao tzv. tekstualna površina koja se može igrati i/ili govoriti. Savremena teorija dramske tekstove čak tretira kao podskup skupa izvođačkih tekstova. Druga važna karakteristika „izvođačkih“ tekstova je otvorenost za različita tumačenja kako od strane izvođača tako i od strane publike, i tu leži klica mogućih (ne)sporazuma.

Dimitrije Kokanov u tekstu Kretanje ispituje odnos govora (jezika, značenja) – tela – kretanja. Tekst je podeljen na više tekstualnih površina (Ja sam prošlost ili sadašnjost ili budućnost, Bašta, Telo), a čitav tekst ima podnaslov „tehnologija i koreografija straha“. Tekst je otvoren za različite asocijacije i povezivanja: ima tu uticaja toka svesti, ličnih iskustava autora, pitanja o tome šta je telo, šta je govoreći subjekt, šta je govor, šta je jezik, ko ili šta ima pravo na govor… da li je telo identitet, da li je jezik tj. govor identitet, da li govor čini subjekt… Dimitrije Kokanov ima veoma dobru saradnju sa rediteljkom Jovanom Tomić, koja zna kako ovakvom tekstu prići. U tekstu Kretanje nema dramskog kretanja tj. radnje i zato rediteljka uvodi fizičko kretanje – publiku je podelila u pet grupa (od A do E) u kojima je po 5-6 gledalaca. Dok tekst „stoji“, publika se u grupama kreće od jednog do drugog punkta. To je odlična ideja, jer smo time dobili dinamiku i mogućnost za pauzu u kojoj, dok se krećemo sa mesta na mesto, možemo da procesuiramo viđeno i u nov prostor uđemo „osvežene“ pažnje. Rediteljka nas je provela kroz različite prostore Bitef teatra: šank kluba, galeriju gledališta, prostor iza bine, WC, portirnicu, scenu. U mnoge od ovih pozorišnih prostora publika nema pristup, te je i sa tog stanovišta ovo bilo zanimljivo. U svakom prostoru je glumac/glumica koji/a igra svoju (uslovno rečeno) monodramu tj. reprezentuje govoreći subjekt to jest usamljenog dečaka, radnika u fabrici, članicu imućne porodice koja je od zabave pobegla u WC, baštu, fabriku. Kada učestvujete u ovakvim „eksperimentima“, zanimljivo je pratiti kako funkcioniše mozak prosečnog pozorišnog gledaoca. On uporno pokušava da „uhvati“ strukturu, tj. priču i da se veže za lik npr. radnika koji je izgubio ruku na fabričkoj traci (Aleksandar Đinđić), a ako to ne uspe, kao npr. u „sceni bašte“ koju izvodi Ana Mandić (tretirati baštu kao govoreći subjekt je antropocentrično, jer bašta nije jedno već više bića koja… da ne ulazimo sad u biologiju), onda pažnja počinje da luta. No, autori predstave su i sa tim, izgleda, računali. Glumci i glumice (Ana Mandić, Aleksandar Đinđić, Jelena Ilić, Milica Stefanović i Pavle Mensur) sa svakim svojim gledaocem uspostavljaju neposredan kontakt – svakog pogledaju u oči, po nekog dodirnu, osmehnu se, tako da i glumac gleda publiku kao i ona njega. To značajno utiče na pažnju gledaoca koji počinje i sam da se više trudi da mu pažnja ne odluta. Predstava Kretanje ima imerzivnih elemenata, ali čitava predstava nije imerzivna jer publika ne može samostalno da odluči kojim će redom gledati „monodrame“ i ne može da utiče na tok predstave, osim u završnoj sceni kada se sve grupe spoje na sceni Bitef teatra, glumci se pomešaju sa publikom u zajedničkom momentu prevazilaženja usamljenosti i straha putem igranja sa balonima i grljenjem. Ovaj momenat nevine sreće verovatno nikoga nije ostavio ravnodušnim. Tekst predstave nema jakih poetskih trenutaka koje bismo pamtili i posle izvođenja, a sama predstava nije provokativna, već više radi na osećanju prijatnosti kod publike. Sve skupa, reč je o zanimljivom pozorišnom događaju koji je repertoarski sasvim pravilno situiran u Bitef teatar (koji nastoji da tokom sezone nastavi tendencije predstava sa festivala Bitef), a brojnost publike (30-ak po predstavi) je sasvim realna za ovaj grad i ovu vrstu pozorišta.

foto: promo

Inače, tekstovi bez likova i radnje nisu sasvim nova tvorevina – godine 1969. Peter Handke je napisao tekst Psovanje publike u kome je „govoreći subjekt“ koga izvođači reprezentuju samo pozorište koje vređa i provocira svoju pasivnu, pristojnu, građansku publiku. Nije ni on prvi koji je pisao takve tekstove, ali njega spominjemo jer smo na Velikoj sceni Narodnog pozorišta gledali izvođenje njegovog teksta Čas kada nismo znali ništa jedni o drugima, u kome autor beleži dešavanja, tj. kretanja, na gradskom trgu tokom jednog dana. Pre pet godina gledali smo postavku ovog teksta u režiji Mladena Materića, koja je trajala oko sat. Zaista, ova vrsta pozorišta otprilike toliko uspeva da drži pažnju gledaoca, koji se sam ne kreće već sedi nevidljiv i sabijen u gomili. Predstava iz Klagenfurta trajala je dva sata i to je njen glavni problem. Običan gledalac može sa pažnjom kraće vreme da prati različite načine kretanja glumaca, ali ako ne pronalazi „komunikacioni kanal“ (priča ili intenzivna promena ritma i tempa, ili nešto treće) preko koga će da uđe u predstavu, njegovo pasivno sedenje ga dodatno tera da se udalji pa čak i odustane od predstave. Predstava koja bi morala biti inspirativan uvid u ljudski život postaje treniranje forme i tek po neki stručnjak za teatar pokreta ili balet može da analizira kako glumci rade okrete, „podrške“, skokove, kakav je odnos pokreta, svetla i zvuka.