Ljudi koje Srbija ne sme da pogleda u oči

Lučani su varošica sa nepunih 3.500 stanovnika, ali i opštinsko sedište koje ima svoju registarsku oznaku. Lokalno stanovništvo praktično živi od jedne firme – Namenske industrije za proizvodnju eksploziva i baruta „Milan Blagojević“, na čijem je čelu direktor fabrike Radoš Milovanović (75). Na tom mestu opstaje od 1982. godine iako je u penziji od 2003. Inače, za 38 godina njegovog mandata poginuo je 21 radnik.

Za gotovo četiri decenije o tome se uglavnom ćutalo: porodice su bile „zbrinute“ – dobijale stanove, zaposlenje… Za pogibije niko nije odgovarao: ako je proces i bio pokrenut, odgovorni u fabrici su oslobađani. A onda je došlo do eksplozije i požara u priručnom magacinu 14. jula 2017. godine kada su dva radnika umrla od zadobijenih opekotina.

Jedan od njih je bio Milomir Milivojević (1991); podlegao je povredama na VMA 3. avgusta. Njegov otac Milovan – i sam više od tri decenije radnik fabrike – javno je progovorio o svemu što se tada desilo, odnosno – o ogromnim propustima u organizaciji rada sa eksplozivnim materijalima. Milovan je iskoristio i priliku da se, kad je predsednik Srbije Aleksandar Vučić obilazio taj kraj, probije do njega i ispriča mu šta se desilo. Potom ga je zajedno sa suprugom Nelom Vučić primio u aprilu 2018. godine. Takođe, pokrenuta je istraga i podignuta optužnica protiv Milovanovića i još nekoliko odgovornih lica iz „MB Namenska“, zbog krivičnog dela „teško delo protiv opšte sigurnosti“.

Onog trena kad se obratio Vučiću, a potom i javnosti, počinje „hod po mukama“ Milovana (54) i njegove porodice – supruge Nele (50), ćerke Mirjane (30) i oca Branka (79), i traje do dan-danas. Vrhunac svega bio je navodno spontani – a zapravo vrlo organizovani – odlazak nekoliko stotina radnika fabrike pred sud u Ivanjicu kako bi izrazili podršku direktoru Milovanoviću na početku suđenja. Ti ljudi su ispred sudske zgrade vređali svog kolegu Milovana, Nelu i Mirjanu, a gromkim aplauzom pozdravili dolazak Milovanovića. Taj mučni čin bez presedan videla je na televizijskim ekranima cela zemlja.

Pored svega toga, Milovanović je protiv Milovana i Mirjane podneo tužbu zbog „uvreda“ koje su mu naneli: on svojim istupima u javnosti, a ona u otvorenom pismu Vučiću. Sud u Ivanjici ih je kaznio „sudskom opomenom“ i obavezom da nadoknade troškove procesa, ali ih je, nakon žalbe, Viši sud u Čačku prošle sedmice oslobodio.

Kako danas živi porodica Milivojević? Ekipa „Vremena“ obišla ih je u njihovoj kući u Lučanima: u višečasovnom razgovoru ispričali su šta sve trpe u varošici u kojoj se gotovo svi stanovnici poznaju, pogotovo radnici fabrike.

TABLETE I IZOPŠTENOST

„Živimo i spavamo na tabletama. Takav je život mene i supruge. Odspavamo par sati noću, a u prvo vreme posle Mišove pogibije nismo mogli ni toliko. Za 20 dana koliko je bio na VMA nismo mogli uopšte da spavamo. Sve od tada nam traje kao večnost“, kaže Milovan. On i danas ide na posao u fabriku u kojoj radi 34 godine, ali se boji da neće dočekati penziju. Ako nije na bolovanju, na radno mesto ide tako što popije tablete pred polazak, a tamo se dva-tri puta tokom radnog vremena isplače. „Osam sati su večnost na poslu“, kaže. „Još u mom ormaru ima sinovljevih stvari – instant kafa ‘3 u 1’, bon za hranu, delovi odeće.“ I on i supruga zbog svega što se dešava odlaze na terapiju kod psihijatra u Čačak.

Na pitanje kako mu je na poslu, da li se susreće sa ljudima koji su ga vređali pred sudom u Ivanjici, a znaju da su i sami mogli doživeti sudbinu njegovog sina, Milovan objašnjava: „Niko od onih ispred suda koji su nas vređali mi nije prišao i rekao ‘izvini’. Većina njih ne sme da me pogleda u oči, u prolazu spuste glavu i prođu pored mene. Neki mi se jave formalnosti radi, klimnu glavom, par njih mi kaže ‘zdravo’.“

Od ostalih ljudi u fabrici, onih koji nisu bili u Ivanjici, većina ga takođe izbegava: neki zastanu na kratko, pitaju kako je, a to su oni koji ga duže poznaju. Što se zadataka na poslu tiče, normalno komuniciraju – „službeno“. Svedoci koji hoće da svedoče u procesu, a ima ih nekoliko, smeju da sednu sa njim, ostali ne.

foto: marija janković

Slična stvar je, dodaje i u Lučanima, varoši sa praktično jednom ulicom; ljudi se boje da ih neko zbog tog ne prijavi Milovanoviću. „Pola bi prošlo, ne bi se javilo, deo kaže ‘zdravo’“, priča Milovan. „A da sednu sa mnom, nema šanse, strah od Radoša je preveliki. Da ih pozovem u neki od tri kafića i dve kafane, koliko ih ukupno ima u Lučanima, nijedan ne bi smeo, jer će neko da ga vidi i prijavi. U kuću mi ne dolaze, čak ni sve komšije. Ranije sam na slavi imao dvanaest gostiju iz komšiluka, sad nijednog.“

Koliko je „opasan“ svedoči i to da, kad idu na mesto stradanja sina na godišnjicu da zapale sveću, sa porodicom kao pratnja idu šef obezbeđenja i jedan portir.

Neprijatnost s policijom Milovan je imao i kad je išao u selo Lučani (nekoliko kilometara udaljeno) kod majstora za veš-mašinu da uzme neki deo. Majstor je od porodične kuće Milovanovića udaljen 200-300 metara. Milovan Milivojević tvrdi da je direktorova kuća vredna 100.000 evra, svuda su kamere, „ni ptica ne može da priđe“ i jedan od vozača iz fabrike ga je primetio.

„Sutradan me zove policija na razgovor. Smejali su se i oni, pitali o svemu. Rekli mi ‘oprosti, moramo po službenoj dužnosti, prijavljen si, naredio komandir’“, kaže Milovan. „Inače, Radoš beži kad me vidi. Kad su stigla nova elektrovozila u radionicu – a radim na njihovom održavanju – stručnjaci iz Nemačke i iz Instituta ‘Vinča’ da ih pregledaju, nije smeo da se pojavi. Zna on koje bi mi reči uputio: ‘Đubre jedno smrdljivo.’ Kad god me vidi, sklanja se. On ni ne ide peške ulicom, nego autom od fabrike do hotela. Iz hotela, koji je fabrički, uzima hranu, ona mu se stavlja u gepek auta i nosi kući. Sve fabrika plaća. I fudbalere (FK ‘Mladost’), i tri stadiona, i struju za njih, i održavanje, i sve ostalo. Fudbaleri se vode kao zaposleni u fabrici“.

Nadovezuje se supruga Nela: „Radoš se u sudu žalio da ga provociramo. On čak i pogled smatra provokacijom. Mojoj ćerki je rekao: ‘Je…m ti majku.’ A Milovanu: ‘Đubre jedno smrdljivo.’“

Milovan nastavlja: „Ne mora on da me se boji, neću mu ja ništa. Mogao bih zubima da ga zakoljem zbog svega, a pile nisam zaklao. Takav čovek ne treba da postoji, za njega je i metak skup. Ali nek ne brine, neću mu ništa.“

POSAO ZA BRATA

Milovan priča o prvom ulasku u fabriku posle sinovljeve smrti, tri meseca kasnije, i susretu sa direktorom. Kaže kako su mu rekli da dođe kod izvršnog direktora Predraga Ilića, ali da je odbio jer je „završio svaki razgovor sa njim“. Onda je sledećeg dana došao Milovanović sa sindikalcima i pravnikom: da pristane na vansudsko poravnanje i posao za ćerku, a da supruga odabere šta će da radi.

„Obe su odbile jer neće preko mrtvog brata i sina posao. Radoš mi je rekao da je zaposlio i obezbedio decu svih poginulih radnika, dao stanove. Rekao sam mu: ‘Vrati mi dete, to mi treba, ne trebaju mi kuće i stanovi.’ Zamerio mi je i što sam na razgovor doveo advokata. Odgovorio sam: ‘Zar očekuješ da nas praviš budalama.’ Razgovor je trajao dva sata i 20 minuta.“

Mirjana Milivojević je, kad je odbila posao u „MB Namenska“, ostala u decembru 2017. bez zaposlenja u firmi „Maksima“ u kojoj je do tada radila kao laborant.

„Mesec dana ranije čula sam da Radoš vrši pritisak na vlasnicu da mi da otkaz. Ona je mojoj majci rekla da ne sluša priče. Posle 7 do 10 dana zvala je moje roditelje i rekla da mi mora dati otkaz jer je ucenjuju dozvolom za objekat, a da je meni mesto u fabrici. Meni je potom rekla da mora da mi da otkaz jer je, navodno, danima zvao nepoznat glas, sa nepoznatog broja, da mora da me otpusti dok se ne smiri situacija, pa može ponovo da me primi.“

Onda dolazi april 2018. godine i nova „nameštaljka“ – Mirjani je od svakodnevnog stresa pozlilo, onesvestila se, roditelji su je odvezli u Dom zdravlja u Lučanima, a odatle je sanitetskim kolima prebačena u Čačak gde su joj na neurologiji uradili skener i rendgen glave.

„Sutradan nalaz čekam neuobičajeno dugo, od osam ujutro do četiri popodne. Dolazi tad doktorka da mi kaže da mi je pukao krvni sud u mozgu i da moram za Beograd, kod profesora Đurovića. Ja sam se osećala tad dobro i bilo mi je čudno. Transportovali su me sutradan ujutro, sa svom dokumentacijom i snimcima da mi je pukao krvni sud. Čekam tamo, dolazi doktor i pita gde je pacijent, oni pokazuju na mene, a on se začudio zašto sam u stojećem položaju kad je tu najveća opasnost od izliva krvi. Uradili su mi sva potrebna snimanja i lekari su bili zaprepašćeni. Izišli su, a jedna sestra mi je potom rekla da snimak koji su poslali iz Čačka nije moj, niti je moja dijagnoza. Neko je podvalio tuđu, verovatno da bi kod roditelja izazvao još veći stres.“

Mirjana je susret sa Milovanovićem imala nakon što je tužio za uvredu. „Išla sam ulicom, on je bio u autu i stao kad je došao do mene. Otvorio je prozor, a ja sam se sledila kad sam ga videla. Rekao mi je da prati sve moje objave na Fejsbuku i pružio ruku, valjda da se ‘izmirimo’. Uzvratila sam sa: ‘Kad se pravite da ne poznajete moje roditelje, zašto biste poznavali mene.’ Uporno je i dalje od mene pet-šest puta tražio da mu pružim ruku. Onda se, slučajno, pojavio tata i kad je to video, rekao mu: ‘Oćeš meni da pružiš ruku, imaš li meni šta da kažeš.’ Dao je gas i pobegao.“

SRAMNI APLAUZ I STRES

Svoju priču o događajima ispred suda u Ivanjici u novembru prošle godine Nela Milivojević počinje time da je najviše zaboleo aplauz radnika Milovanoviću, „dočekali ga kao narodnog heroja“. Bio je to i aplauz protiv države i suda: „Ne teretimo ga mi, nego država, sudi mu se za smrt dva radnika. A on dovodi pred sud skoro celu firmu. Srećem te ljude, neko se javi, neko sagne glavu. Ni ja ne volim njima da se javim, teško mi je i da ih vidim. A ne mogu ni da im kažem da se ne javljaju.“

Nela kaže da im, kad se nesreća desila, niko iz firme nije ponudio pomoć, makar da odu za Beograd, jer je Milomir prebačen na VMA. „Jedan sinov kolega je rekao da mu savest ne dozvoljava da Milovan vozi kola do Beograda i on je to uradio. Ostali kao da su se sakrili u mišju rupu.“

Prepričavajući razgovor kod Vučića, za koji ističe da je bio korektan, Nela navodi da je on rekao da bi „bio 100 puta gori da mu se to desilo“.

„Vučić je zapitao, kad je ministar odbrane Vulin dostavio izveštaj u kome stoji da je naše dete ispustilo bure, zašto slučaj nije dosad završen ako je tako. Kada smo mu pokazali izveštaj vojne komisije, Vulin je rekao da je to strogo poverljiv materijal. Vučić ga jer onda pitao zašto njemu to nije dostavio. Mi smo samo tražili da se slučaj pokrene sa mrtve tačke, jer skoro dve godine tužilac ništa nije radio.“

Objašnjavajući šta se zaista desilo u toj tragediji i pod kojim okolnostima se ona dogodila, Milovan tvrdi da je problem što je u magacinu koji nema upotrebnu dozvolu, bilo 300 buradi sa tim tehnološkim barutnim otpadom, otvorenih, bez poklopca, bez antistatičkih džakova, a u svakom je bilo 50-70 kilograma materije.

„Propisi ne dozvoljavaju toliku količinu buradi, a nije utvrđeno ni kolika je bila vlažnost tog baruta“, kaže Milovan. „Taj barutni otpad je stabilan sve do 10 odsto vlažnosti, ne može se zapaliti ni otvorenim plamenom, čak ni ‘brenerom’. Propis kaže da nivo vlažnosti ne sme biti manji od 30 odsto, a bio je ispod pet odsto.“

Nije bilo ni antistatičke podloge, burad su istovarana direktno na asfalt, debela guma je stavljena tek naknadno. Milovan je saznao i da nije bilo vode u hidrantu ispred magacina – pre toga je stavljen nov, ali nije priključena voda. Izražava i sumnju da je protivpožarni sistem uopšte bio u funkciji, jer „da se aktivirao, možda bi mogli da prežive“.

„Na uviđaj dolazi tužilac Danilo Vujičić iz Ivanjice, koji je dosad radio sve slučajeve nesreća u ‘Namenskoj’“, nastavlja Milovan. „Obezbeđenje lica mesta poverio je fabričkom obezbeđenju umesto da to, kao što je uobičajeno, radi policija. I onda su oni sve oprali, očistili, sklonili barut iz magacina. Potom dolazi sudski veštak Miloš Vukadinović, koji je i do sada sve veštačio. I napisao je da je curenje kiseline iz akumulatora elektrokolica prilikom dodira sa asfaltom izazvalo reakciju i dovelo do požara. Iz Instituta ‘Vinča’ su to negirali. Sledeće veštačenje radi Julije Cinkler iz Novog Sada, čovek od 85 godina, koji od 2001. godine sarađuje sa Milutinovićem. I on napiše da je udar bureta izazvao požar, što nema veze s mozgom.“

Uprkos svojevrsnoj izolaciji koja im je nametnuta, zdravstvenim i drugim problemima koje imaju, porodica Milovanović poručuje da neće odustati od borbe za pravdu i da će slučaj isterati do kraja. Milovan samo pita sve svoje kolege dokle će da podržavaju „lučanskog Jutku“. Oni za odlazak pred zgradu suda dobijaju slobodan dan i besplatno toče gorivo, a njemu se, kad ide na suđenje, odbija na poslu osam sati iako ima poziv suda.

„Za dve i po godine bio sam 11 puta u sudu u Ivanjici. A nikad pre toga nisam imao posla ni sa policijom ni sa sudom“, kaže ogorčeno Milivojević.