„Vest o 250 siromašne i obojene dece koja imaju inferiorno obrazovanje nikad neće biti na naslovnim stranama“, piše Pol Biti u romanu Prodana duša, ali će „uskraćivanje pristojnog obrazovanja jednom belom učeniku izazvati pravu medijsku hajku“. Bitijev roman je objavljen 2015. godine, na šezdesetu godišnjicu smrti Emeta Tila, 14-godišnjaka kojeg su u rasno segregiranom Misisipiju dva belca mučki prebila, unakazila i zatim upucala zbog toga što se navodno i nedokazano udvarao belkinji, kao i na godišnjicu bojkota segregacije u autobusima koji je pokrenula Roza Parks.
Pored toga što su, svaki na svoj način, predstavljali prekretnicu u bolnoj istoriji borbe Afroamerikanaca za ravnopravnost, ova dva događaja pokazala su se kao veoma produktivna u umetnosti i popularnoj kulturi, pa njihove odjeke susrećemo i u ovom veoma dobrom Bitijevom romanu, koji je u prevodu Lucy Stevens na srpski objavila Geopoetika 2018. godine.
Šezdeset godina nakon ubistva Emeta Tila, danas kada je čovečanstvo već duboko zagazilo u civilizovani 21. vek, gotovo svaki pojedinac je sklon da poveruje da su događaji poput ovog stvar daleke divljačke prošlosti, da je rasizam bio strašna greška čovečanstva koja se nikada više neće ponoviti. Posebno onaj najpoznatiji od svih rasizama, koji je mapirao takozvani Srednji prolaz, bermudski trougao za trgovinu crnim robljem, i poslužio kao ideološko opravdanje za sada već viševekovno sistemsko ugnjetavanje afričkih naroda i njihovih potomaka u Americi. Nije li upravo 20. januar 2009. inauguracijom Baraka Obame označio početak „postrasizma“, zlatne ere budućnosti u kojoj rasne razlike ne samo da neće služiti kao opravdanje ni za šta, već napokon neće ni postojati?
Odgovor Pola Bitija u pomenutom romanu jeste gorak smeh i drska satira. Pripovedač i glavni lik, porekla afroameričkog i ironičnog nadimka Prodana duša, odrasta u getoiziranoj zajednici pokraj Los Anđelesa. Osnivačka povelja ovog fiktivnog geta, zvanog Dikens, jasno precizira koji tipovi, vrste, rase i nacije tu neće obitavati (na primer, „Španci svih nijansi, dijalekata i šešira, Francuzi, riđokosi“). Prodana duša odrasta uz oca koji na najbrutalnije i najbolnije načine (sociološkim eksperimentima i elektrošokovima) od ranog detinjstva pokušava da ga uveri kako je rasizam vrlo živ i produktivan fenomen. Prodana duša (možda zbog elektrošokova) odbija da poveruje u postojanje rasizma, da se povinuje stereotipima o crncima ili prizna pripadanje bilo kojoj drugoj rasi sem „kalifornijske“. Od očeve smrti teže mu pada smrt geta u kojem je odrastao. Nevidljiva ruka sistema najpre uklanja table sa nazivom Dikensa, zatim zatvara policijsku i vatrogasnu stanicu, briše Dikens sa interneta, pa napokon i sa lokalne vremenske prognoze. (Možda je sa interneta lakše ukloniti Dikens nego Srednji prolaz? A ako podataka o getu nema, to svakako znači da geto i ne postoji.)
Ideal o postrasizmu u američkom društvu, i šire, trajao je kratko. Smrt nedužnog maloletnika drugačije boje kože opet je uzdrmala javnost 2012. godine, a ubica Trejvona Martina, motivisan rasnom mržnjom, i tada je oslobođen optužbi, kao i Tilovi dželati šest decenija ranije. Neke greške se ipak prave (pre)više puta, što vidimo i danas u Minesoti i dalje, diljem Amerike. Osam godina nakon Obamine inauguracije, na mesto crnog predsednika došao je Donald Tramp sa proverenim konzervativnim idejama. Negde u toku Trampove predizborne kampanje dodeljena je prvi put piscu iz SAD prestižna književna nagrada Men Buker, i to upravo Polu Bitiju za Prodanu dušu. Junak je prodana (da ne zaboravimo, afroamerička) duša jer jedini način da rodni Dikens vrati na mapu Los Anđelesa i SAD pronalazi u planskom uspostavljanju robovlasništva i segregacije na lokalnom nivou. Tako zabranjuje pristup belcima lokalnoj školi i prodavnicama, i postaje jedini deklarisani robovlasnik u savremenom svetu. Svom robu, Hominiju Dženkinsu, organizuje rođendansku predstavu u autobusu, u kojem Homini može da ponizno i svesrdno ustupi mesto belkinji, angažovanoj da glumi u ovom inverznom igrokazu o Rozi Parks. Povremeno se poneka glumica angažuje i radi bičevanja. U svakom slučaju, rob Homini neskriveno uživa u svom položaju.
Ropstvo je zapravo toliko sveprisutno u savremenom svetu da ga je uglavnom teško identifikovati. Tek kada dobije nekakav javni i transparentni oblik, kao u Bitijevoj satiri, postaje predmet opšte kritike, koja ipak ne sprečava opstanak onih manje transparentnih vidova ropstva. Šta je sa neplaćenim stažistima, pita se Prodana duša, s Indijancima, siromašnima, šumama, kalifornijskim kondorima? Šta sa Špancima svih nijansi, dijalekata i šešira? Svet se, izgleda, ne deli na bele i crne, već na one koji insistiraju na podelama i one koji to ne rade, na vlasnike i na robove. Ovi drugi, jasno je, čine veliku većinu.
Mnogo je scena u Bitijevom romanu koje će čitaoca zasmejati, ali teško da i jedna izaziva smeh koji nije praćen gnevom ili suzama. To i jeste svrha dobre satire: društveno angažovanje i podsticaj za borbu, koja ne sme da se završi sa poslednjom pročitanom stranicom. Sama borba nije garancija za ostvarenje postrasnog ideala, ali smeh koji se okončava ćutanjem, strahom i povlačenjem definitivan je znak da tom idealu još uvek nismo dorasli.
