Nije lako ući u legendu kada pored sebe, duže od četiri decenije, imaš jednog sasvim osvedočenog, legendarnog frontmena i muzičara, čije delo i značaj prevazilaze ograničene geografske okvire zemlje u kojoj živiš. A uprkos tome da, gotovo iz senke, tihom snagom i upornošću, kreativnim nabojem i postojanošću kakva je krasila odista malobrojne izabranike rokenrola, i sâm uspeš da uđeš u muzičku legendu. Da postaneš neko čije ime se sa poštovanjem izgovara u ovom našem turbulentnom prostoru, od Vardara pa do Triglava.
Takav je bio Miroslav Miša Aleksić, osnivač i čuveni basista Riblje čorbe. Kompozitor, tekstopisac i producent, koji je čitavo svoje ovozemaljsko postojanje posvetio ne samo svom matičnom bendu, već pre svega rokenrolu, toj izvornoj ideji kulture i svojoj nepresušnoj inspiraciji i načinu života. Zbog toga je sve ovdašnje muzičke poklonike iskreno rastužila vest da je Miša Aleksić preminuo u Beogradu u 68. godini, nakon što je izgubio bitku sa virusom korona.
Iako je svakako bio najprepoznatljiviji kao muzičar koji je u rukama držao gitaru sa četiri žice, Miša Aleksić nije bio „samo“ basista. Bio je noseći zid i potporni stub jedne od najznačajnijih i najpopularnijih grupa nekadašnje Jugoslavije, Riblje čorbe, koja je, rame uz rame sa Bijelim dugmetom, Azrom ili čitavom plejadom novotalasnih bendova s kraja 70-ih i početka 80-ih godina prošlog veka, definisala rok scenu bivše, ali i sadašnje države.
Mišu Aleksića vrlo je rano privukla magija rokenrola. Još kao klinac voleo je da sluša kultnu radio-emisiju Nikole Karaklajića „Sastanak u 9 i 5“; pevao je u horu i redovno je kupovao časopis „Džuboks“, odakle bi, po sopstvenom priznanju, isecao slike tadašnjih pop i rok zvezda.
Iako je muzikom počeo da se bavi pre ravno pola veka, započevši svoju sviračku odiseju u bendu Rojali, njegova prava muzička karijera morala je da sačeka još godinu dana, dok se nije vratio iz Baltimora u SAD, gde je 1971. završio četvrti razred gimnazije. U Americi je prvi put uzeo originalnu Fender gitaru u ruke i, možda još važnije, uživo prisustvovao koncertu čuvenih Led Cepelina.
Po povratku u Beograd 1972. godine, Miši je postalo jasno da će rokenrol biti njegov životni poziv. Rešio je da osnuje bend, S.O.S, sa kojim je snimio i svoju prvu ploču. Grupa je intenzivno radila gotovo punih šest godina, a iz tog vremena i dalje kruži anegdota da su uzduž i popreko prokrstarili čitavom Vojvodinom. „Kol’ko smo puta nastupili, to niko živ ne zna“, pričao je Miša Aleksić maja 1980. za časopis „Džuboks“, rekavši tom prilikom da je svako ko je „prolazio kroz Sakule, Stepanovićevo, Čentu, Kisač, Bačku Palanku, Perlez i šta ja znam“, zasigurno morao čuti za njihov bend.
Ipak, uprkos vrednom radu „na terenu“, grupa S.O.S zapravo je postala važna u muzičko-istorijskom smislu tek onda kada su u nju, u leto 1977. godine, došli Rajko Kojić na gitari i Vicko Milatović za bubnjevima, čime je postavljen temelj budućeg rokenrol fenomena ovih prostora. Društvu se iduće godine u avgustu pridružio i Bora Đorđević, a na sastanku u kafani „Šumatovac“ zvanično je formirana Riblja čorba. Skoro da je u istom danu Miša Aleksić mogao da slavi svoj, ali i rođendan Riblje čorbe, jer je bend nastao 15. a Miša se rodio 16. avgusta.
O uspesima Riblje čorbe, koja je objavila više od 20 studijskih i živih albuma i svirala nebrojene turneje i koncerte, napisani su tomovi materijala. Miša Aleksić se u grupi isticao ne samo svojim pouzdanim sviračkim stilom, već i kao autor i koautor mnogih hitova ovog benda, među kojima su i Amsterdam, Ostaću slobodan, Ja ratujem sam, Prevara…
I u vreme kada je Riblja čorba stvarala istoriju rokenrola na ovim prostorima, ali i onda kada je znala da zaluta u kreativnim ili pseudopolitičkim stranputicama u „vunenim vremenima“ – koja su bila sve samo ne naklonjena umetnicima – Miša Aleksić je bio čovek tolerancije i kompromisa. Javno nikada ni o kome nije rekao ružnu reč i čvrsto je stajao uz vođu benda, prolazeći zajedno sa njim i momcima iz grupe kroz društvene Scile i Haribde i brojna iskušenja. Ta vrsta iskrene lojalnosti prema ideji, braći po instrumentima i čitavom bendu koju je iskazivao Miša Aleksić, sve je ređa pojava u bilo kom poslu, a kamoli u šoubiznisu.
Krajem 2011. objavio je autobiografsku knjigu Uživo! u kojoj je opisao kako je izgledalo provesti četiri decenije – čitav jedan radni vek – u rok muzici.
Miša Aleksić bio je kolega, višedecenijski prijatelj, ali i venčani kum još jedne legendarne ličnosti domaće rokenrol scene, Momčila Bajagića Bajage, sa kojim je često sarađivao u različitim muzičkim projektima.
Bio je oženjen Jasminom, sa kojom ima ćerku Minu.
