Pekingu se u zube ne gleda

Nakon punih sedam godina i čak 35 rundi pregovora, najviši zvaničnici Evropske unije i predsednik Narodne Republike Kine Si Đinping postigli su pretposlednjeg dana prošle godine dugo očekivani Sveobuhvatni investicioni sporazum. Ovaj ambiciozni dil dva moćna globalna igrača zameniće 25 bilateralnih investicionih sporazuma koje su pojedinačne članice EU (sve osim Irske) potpisale sa Kinom, a koji su do sada bili na snazi.

Na onlajn konferenciji učestvovali su najviši zvaničnici dve strane – Si Đinping, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel, nemačka kancelarka Angela Merkel, čija zemlja je u drugoj polovini 2020. predsedavala Evropskoj uniji, i predsednik Francuske Emanuel Makron. Dato je zeleno svetlo sporazumu koji će evropskim kompanijama omogućiti veći pristup ogromnom kineskom tržištu i dodatno poboljšati evropsko-kineske odnose. Sveobuhvatni investicioni sporazum treba još da ratifikuje Evropski parlament, a to će biti proces koji se, po svemu sudeći, teško može završiti pre 2022. godine.

VODEĆI PARTNERI

Tokom prošle godine NR Kina je, pretekavši Sjedinjene Američke Države, postala glavni spoljnotrgovinski partner Evropske unije. O kakvom je privrednom odnosu dve strane reč, možda najbolje govori podatak da njihova trgovinska razmena iznosi oko milijardu i po evra dnevno. U prvih jedanaest meseci 2020. godine ukupna razmena EU i Kine dostigla je vrtoglavih 532,8 milijardi evra, a najnoviji podaci evropske statističke agencije Eurostat pokazali su da je, u istom periodu, spoljnotrgovinski deficit Unije u razmeni sa Kinom iznosio 167,4 milijarde evra.

Uprkos tome što su se odnosi NR Kine i većine zapadnih zemalja pogoršali nakon izbijanja pandemije kovida 19 i intervencije kineskih vlasti u Hongkongu, to nije sprečilo Peking da sklapa važne multilateralne dogovore sa evropskim, ali i azijskim partnerima. Si Đinping je krajem prošle godine postigao trgovinski sporazum ne samo sa Briselom, već i sa četrnaest azijsko-pacifičkih država koje su, pod okriljem Kine, formirale najveći trgovinski savez na svetu.

Potpisivanje Sveobuhvatnog regionalnog ekonomskog partnerstva (RCEP) – parafiralo ga je deset članica Asocijacije zemalja jugoistočne Azije (ASEAN), poput Malezije, Filipina, Indonezije i Vijetnama, ali i Australije, Novog Zelanda, Kine, Japana i Južne Koreje – važno je iz još jednog geopolitičkog razloga: to je prvi put da su najveći azijski regionalni rivali – NR Kina, Japan i Južna Koreja – deo zajedničkog trgovinskog sporazuma. Time je i na istočnoj, ali i na zapadnoj hemisferi otvoren put za dodatno širenje kineskog geopolitičkog i ekonomskog uticaja, a kineski šef države Si Đinping dobio je priliku da se dodatno pozicionira kao nezamenljivi globalni lider i „šampion multilateralizma“.

NAJAMBICIOZNIJI DOGOVOR

Kada je u pitanju Sveobuhvatni investicioni sporazum Pekinga i Brisela, EU se nada da će joj investicioni sporazum pružiti isti nivo pristupa kineskom tržištu kakav su imale SAD nakon „prve faze“ američko-kineskog trgovinskog sporazuma. Unija je takođe saopštila da je u pitanju „najambiciozniji dogovor koji je Kina do sada sklopila s trećom zemljom“, navodeći da će on omogućiti dodatan pristup mnogim oblastima kao što su sektori električnih i hibridnih vozila, zdravstva i privatnih bolnica, telekomunikacija itd.

Izvori koji su bili upućeni u finalizaciju ovog sporazuma navode da su upravo Nemačka i savezna kancelarka Angela Merkel bile od „ključne važnosti za nagovaranje ostalih lidera EU da prihvate sporazum, koji je toliko koristan za nemačku industriju“. Ugledni onlajn njuz-magazin „Diplomata“ u svojoj analizi navodi da su „visoki nemački zvaničnici koji rade pri Evropskoj komisiji doveli pregovore do uspešnog završetka“, neposredno pre nego što je Nemačka predala Portugaliji šestomesečno rotirajuće predsedavanje Evropskom unijom.

„Tribjun Indija“ navodi da su „Kinezi izračunali da samo sa kancelarkom Merkel mogu da potpišu ugovor, pa su požurili da to učine sada“, dok se nova američka administracija nije ni formirala, a svakako „pre nego što se novo transatlantsko partnerstvo okupi i dodatno ih pritisne“. Uostalom, mandat Merkelove završava se u septembru 2021. godine i njen naslednik će možda zauzeti tvrđi stav prema Kini.

POBEDNICI I GUBITNICI

U čisto ekonomskom smislu, najveće koristi od ovog sporazuma imaće velike evropske kompanije koje posluju u automobilskoj, hemijskoj ili telekomunikacionoj industriji, ali i one koje rade u oblastima bankarstva i transporta i koje već godinama posluju u Kini. Prema podacima Evropske komisije, ukupan iznos direktnih stranih investicija (FDI) zemalja Evropske unije u Kinu je u poslednjih dvadeset godina dostigao više od 140 milijardi evra.

Sa druge strane, ukupne direktne investicije Kine u zemljama EU, u periodu od 2000. do 2019, iznosile su skoro 120 milijardi evra. Otprilike polovina FDI Unije u Kini je u proizvodnom sektoru, a nemačka automobilska industrija je, očekivano, vodeći investitor. NR Kina je u prethodnih nekoliko godina svoje investicije u Evropi prvenstveno usmeravala u strateške sektore infrastrukture i visoke tehnologije.

Na geopolitičkom nivou, moglo bi se reći da je najveći dobitnik ovog investicionog dila Kina. Sporazum nagoveštava otopljavanje, ne samo ekonomskih već i političkih odnosa evropskih zemalja i „azijskog džina“. A nakon što se Peking krajem prošle godine obezbedio investicionim sporazumima potpisanim i na Istoku i na Zapadu, ovi uspešni trgovinski pregovori „spasli“ su Kinu od ekonomskog povlačenja u iscrpljujućem trgovinskom ratu sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Za Ameriku, međutim, investicioni dogovor Evropske unije i NR Kine došao je u najgorem mogućem trenutku. On bi mogao oslabiti napore novoizabranog američkog predsednika Džoa Bajdena za ponovo tešnjom saradnjom EU i Sjedinjenih Američkih Država, nakon što je spoljna politika njegovog prethodnika Donalda Trampa ove odnose dovela gotovo do „tačke zamrzavanja“. Takođe, Sporazum između Brisela i Pekinga bitno će uticati na planove nove američke administracije za jačanje transatlantskih odnosa i ekonomsko-bezbednosnih saveza čiji cilj bi bio usmeren ka „strateškom obuzdavanju“ sve većeg uticaja NR Kine u Evropi, ali i na azijskom kontinentu. Zbog toga je neposredno uoči potpisivanja investicionog sporazuma Brisela i Pekinga, Bajdenov kandidat za savetnika za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven na Tviteru napisao da bi nova administracija „pozdravila preliminarne konsultacije s našim evropskim partnerima o zajedničkoj zabrinutosti zbog kineskih ekonomskih praksi“.

Američki analitičari i mediji smatraju da je sklapanjem sporazuma sa Pekingom, EU ponovila grešku Trampove administracije, onda kada su SAD krenule da unilateralno „rešavaju“ trgovinske odnose Amerike sa Kinom i drugim zemljama. „Njujork tajms“ navodi da će investicioni sporazum „još tešnje povezati evropsku ekonomiju sa kineskom“, čime se toj azijskoj zemlji pomaže da „proširi svoju ekonomsku moć“.

fotografije: chinatopix / ap

STOP PRINUDNOM RADU

Kina je, međutim, morala da prihvati određenu cenu kojom je obezbedila da se dogovor postigne na zadovoljstvo obe strane. To se, između ostalog, odnosi na njeno obavezivanje da ratifikuje pravila Međunarodne organizacije rada o prinudnom radu. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen tvitovala je da će „ovaj sporazum podržavati naše interese i promovisati naše osnovne vrednosti. Pruža nam polugu za iskorenjivanje prisilnog rada“.

Međunarodna zajednica već duže vreme upire prstom u Kinu da krši ljudska i radnička prava, posebno apostrofirajući provinciju Sinđijang, u kojoj milione Ujgura primoravaju na prinudni rad. Mnogi svetski modni brendovi i trgovinski lanci, među kojima su i Najki, Gap, C&A, Kelvin Klajn itd., smatraju se „saučesnicima“ u kršenju prava ove muslimanske manjine, jer koriste njihovu radnu snagu, ali i izdašne vladine subvencije za proširenje tekstilne industrije u provinciji Sinđijang, iz koje dolazi više od 80 odsto pamuka koje NR Kina izvozi u svet.

Investicioni sporazum ima još jednu značajnu implikaciju, jer on zemljama regiona centralne i istočne Evrope (CIEZ) faktički sa pleća skida teret optužbi da su „trojanski konj“ Kine u njenim odnosima sa EU. Iako su mnogi u Briselu podozrevali da Peking navodno želi da „podeli“ Evropsku uniju forsirajući saradnju sa njenim istočnoevropskim članicama, činjenica je da je između 2000. i 2019. godine čak i relativno mala Finska privukla više kineskog kapitala nego svih 17 država CIEZ zajedno. A šta tek reći o „teškašima“ Starog kontinenta koji su, u poslednje dve decenije, prema istraživanjima Merkator instituta za kineske studije, privukli lavovski deo svih kineskih investicija u Evropi – Velika Britanija (preko 50 milijardi evra), Nemačka (22,7 milijardi), Italija (skoro 16 milijardi), Francuska (14,4 milijardi evra)…

fotografije: chinatopix / ap

KINA I ISTOK EVROPE

U poslednje vreme, međutim, čini se da su odnosi istočnoevropskih zemalja i Kine prilično „zahladneli“. Jednim delom to je posledica pandemije korona virusa, ali mnogo je više razlog udaljavanja dve strane kontinuirani pritisak SAD i zapadnoevropskih država na istočnoevropske zemlje. Svoj udeo u tome, takođe, imaju i neka neispunjena obećanja Kine u pogledu investicija u region CIEZ.

Više je nego ilustrativan podatak da su na virtuelnoj konferenciji u okviru međunarodnog mehanizma saradnje „Pojas i put“, održanoj u junu prošle godine, region predstavljale samo Srbija, Mađarska i Grčka, dok ostali članovi inicijative 17+1 nisu prisustvovali događaju.

Iako bi geografski, politički i ekonomski gledano istočnoevropski region mogao Kinezima zaista predstavljati svojevrstan „most ka Evropi“, poslednji, osmi skup Kine i 17 država CIEZ na najvišem nivou održan je u aprilu 2019. godine u Dubrovniku.

Za februar se najavljuje dugo odlagani samit kineskog predsednika Si Đinpinga sa liderima država centralne i jugoistočne Evrope, koji će ovoga puta biti održan onlajn. Peking želi da se iznova pozicionira kao jedan od glavnih partnera celom istočnoevropskom regionu, a prirodno je da NR Kina upravo sada hoće da iskoristi pozitivan diplomatski momentum nakon potpisivanja Sveobuhvatnog investicionog sporazuma sa EU.