foto: lenka pavlović
Spomenik Stefanu Nemanji će, prema najavama gradskih zvaničnika, svečano biti otkriven i "predat Beogradu" 27. januara 2021. Impozantne dimenzije i ličnost srednjovekovnog vladara kome je posvećen, u formalnom i suštinskom smislu, čine ga pretendentom na mesto najprepoznatljivijeg simbola srpske države i društva u 21. veku. Tako monumentalan i pretenciozan, za mnoge već predstavlja centralno mesto sećanja i važan reper u procesu izmišljanja novog, ovoga puta hiljadugodišnjeg kontinuiteta srpske državnosti
Sa prozora svoga stana u zgradi preko puta Železničke stanice, nekada poznatoj kao zgrada SUBNOR-a (danas pod izvornim nazivom Dom invalida), večitu gužvu i „funkcionalni haos“ na Trgu bratstva i jedinstva (današnjem Savskom trgu) svakodnevno je posmatrao, do svoje smrti 1993. godine, Oto Bihalji Merin. Istoričar umetnosti, pisac i izdavač, učesnik Španskog građanskog rata, oficir ratnog vazduhoplovstva i ratni-vojni zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, jedan od najznačajnijih evropskih intelektualaca 20. veka, Oto Bihalji Merin se osećao ravnopravnim članom „društvenog čovečanstva“, bilo da je živeo u Jugoslaviji, Nemačkoj, Španiji, Čehoslovačkoj, Švajcarskoj ili Francuskoj.
Trg koji je video sa prozora svog stana u Nemanjinoj 3 nikada nije bio reprezentativni deo grada. Sredinom tridesetih godina 20. veka, jedan izbeglica iz Hitlerove Nemačke doživeo ga je kao „mešavinu ludnice i orijentalnog bazara“, mesto koje su ispunjavale „horde seljaka i stoke koje prelaze šine, albanski nosači promuklih glasova koji tegle teret, Cigani prosjaci sa svojom ili tuđom crnookom, prelepom decom, koji nas presreću na peronu, dok jata džeparoša vrebaju poput ajkula, a naoružane patrole od po dva žandarma predstavljaju jadnu, tužnu sliku zakona“.
Iako prožet stereotipnim opisima, taj je prikaz odslikavao atmosferu i izgled trga, koji se ni nekoliko decenija kasnije, kada je nazvan Trg bratstva i jedinstva, nisu značajnije promenili. Pored velelepne zgrade železničke stanice, podignute u maniru evropskih uzora daleke 1884. godine, svakodnevno su prolazile hiljade ljudi koji su, prelazeći ulice van pešačkih prelaza i presecajući reke automobila, autobusa i kamiona, dodatno povećavali saobraćajni haos. U okolnim oronulim zgradama bili su smešteni skromni lokali i jeftini hoteli koji su iznajmljivali sobe na sat, a od sedamdesetih godina i bioskop „Partizan“, koji je jedini u gradu redovno prikazivao erotske filmove.
I nakon raspada jugoslovenske države, malo je toga na tom trgu bilo drugačije, osim što je dobio novi, neutralan naziv Savski trg, i što su ratne godine i tranziciono siromašenje dodatno ubrzali njegovo fizičko propadanje. Užurbani putnici železničke i autobuske stanice i brojni Beograđani koji su hitali sa jednog dela grada na drugi, a poslednjih godina i izbeglice sa Bliskog i Srednjeg istoka u potrazi za boljim životom u Evropi, ostali su njegov prepoznatljivi simbol.
Danas, međutim, Savski trg predstavlja neki drugi Beograd, koji širi prostor za preduzetništvo novo-obogaćenih slojeva društva i, istovremeno, radikalno briše humanističke principe, prisilno raseljavajući i sakrivajući njegove „nedovoljno reprezentativne“ stanovnike. Obuhvaćen procesom gentrifikacije, kao deo projekta Beograd na vodi, Savski trg je do neprepoznatljivosti rekonstruisan, a monumentalna spomenička konstrukcija u njegovom centru, na nivou simbola, predstavlja razlaz sa krhkim demokratskim postulatima i uspostavljanje nove forme lične vlasti.
SIMBOL NOVOG DOBA
Brojna su pitanja koja se otvaraju u pokušaju da se objasni simbolika spomenika Stefanu Nemanji i novog Savskog trga, sa koga su nestali putnici, a zgrada Železničke stanice ostala samo prazna ljuštura. Različiti odgovori na njih neminovno proizilaze iz različitih perspektiva posmatrača. Čini se, međutim, da pogled iz stana Ota Bihalji Merina ima najjasniju perspektivu, koju je izoštrilo njegovo jedinstveno životno iskustvo i vrednosno opredeljenje.
U svom uzbudljivom životu Oto Bihalji Merin je pisao o avangardnoj, naivnoj i marginalnoj umetnosti, ali je, sledeći jedanaestu Marksovu tezu o Fojerbahu, svoja razmišljanja, ideje i tumačenja čitavog života pretvarao i u smislene aktivnosti. U želji da svet ne samo analizira, već i da ga menja, 1924. godine postao je u Berlinu član Komunističke partije Nemačke, u Beogradu je 1928. zajedno sa bratom Pavlom utemeljio izdavačku kuću „Nolit“, u Parizu je 1935. sa Agorturom Kestlerom i Manès Sperberom osnovao Institut za izučavanje fašizma, u Španiji je 1937. postao dobrovoljac Internacionalnih brigada, a nakon Drugog svetskog rata i razlaza sa Istočnim blokom osnovao je časopis i izdavačku kuću „Jugoslavija“. Uveren da je političke pojave moguće menjati samo kada im se suprotstavi smislena alternativa, on je u društvenom angažmanu i umetničkim (re)vizijama prepoznavao revolucionarnu snagu koja je značajno doprinosila transformaciji društva.
Oto Bihalji Merin je bio i jedan od onih intelektualaca koji su se aktivno uključili u proces osmišljavanja jugoslovenskog identiteta u vreme Hladnog rata. U teškim godinama borbe za suverenost zemlje, snagu društvenog aktivizma nije jačao pozivanjem na vladare iz daleke prošlosti i njihove poslušnike, već na snazi ideje i tradiciji borbe za slobodu progonjenih. Kroz iskonstruisano sećanje, pored ostalog, i na pripadnike zabranjene verske sekte bogumila i afirmaciju njihovog nasleđa, kreirao je sliku Jugoslavije kao „male zemlje između svetova“, odnosno kao jedinstveni prostorno-vremenski okvir, unutar koga su se otvarala pitanja različitih koncepata pripadanja i privrženosti, ali i nastajali autentični odgovori u sferi politike i kulture.
Među brojnim tekstovima koje je napisao nalaze se i oni o monumentalnim spomeničkim ostvarenjima poput Kipa slobode u Njujorku ili prvog jugoslovenskog spomenika pobedi nad fašizmom podignutom kod Batine. Pogled sa prozora stana Ota Bihalji Merina na spomenik Stefanu Nemanji ne postaje, međutim, važan samo zbog toga što je on spomenike prepoznavao i kao odraz i kao temelj na kome nastaju društveni sistemi vrednosti, i time jasno odredio njihovo mesto u savremenim društvima, već i zbog jedne veoma konkretne činjenice. Pripadnike bogumilske jeresi, koje je Bihalji Merin video kao preteče jugoslovenske istorijske unikatnosti i političke nezavisnosti, ognjem i mačem je progonio, žigosao kao „bezumne zakonoprestupnike“, proterao i zabranio svaki pomen njihovog „trikletog“ imena – veliki župan Stefan Nemanja.
POGLED U PROŠLOST
U kolektivnom sećanju, Stefan Nemanja je pozicioniran kao rodonačelnik i utemeljitelj najslavnije dinastije srednjovekovne Srbije, kao vladar koji je širio granice svojih poseda, crkveni dobrotvor, narodni dobročinitelj, zaštitnik manastira i svetitelj Srpske pravoslavne crkve. Kako su ga opisali sinovi, naslednik na prestolu Stefan (Prvovenčani) i prvi srpski arhiepiskop (Sveti) Sava, Nemanja je bio „sakupilac propalih zemalja otačastva svoga, pastir i učitelj, i obnovilac onoga što je postradalo“, veliki župan koga „carevi ljubljahu carskom ljubavlju i (…) njemu počasti i dostojanstva umnožavahu“, a „i drugi vladari prilježno njega slušahu“. „Zemaljski anđeo, nebeski čovek“ u istoriji je zapamćen po vojničkim pohodima, diplomatskim uspesima i zaštiti crkava i manastira, ali i po surovom obračunu sa jereticima.
„[Nemanja] izobliči njihovo bezboštvo: jedne spali, druge različitim kaznama kazni, treće liši zemlje od države svoje, a domove njihove, i sva njihova imanja sakupivši, razdade leproznim i ubogim.“ „Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlo“, njihove „nečastive knjige spali“ i zauvek zabrani svako podsećanje na njihovo učenje. Kada se današnji čitalac „Života Svetog Simeona“ susretne sa ovim redovima, podrazumeva se da zna da su u srednjem veku upravo takva dela, opisana kroz navedene konvencionalne formulacije, potvrđivala pravovernost i ustoličavala vladara, neretko podrazumevajući i pravo na naslednost njegove titule. To saznanje, međutim, ne razrešava, već dodatno opravdava pitanje: da li je, odnosno, koje je savremene sisteme vrednosti moguće graditi na afirmaciji ličnosti bilo kog, pa i ovog srednjovekovnog vladara?
U vreme socijalizma, narativi o srednjovekovnim vladarima su smeštani u školske kurikulume, dok su važni reperi politike sećanja, koji su definisali javni prostor, počivali na afirmaciji ideje o postojanju istorijskog kontinuiteta klasne borbe. Tako su revolucionarno iskustvo Drugog svetskog rata i ideje samoupravljanja predstavljani kao izdanci ideologije koja je svoje korene nalazila u narodnim ustancima, seljačkim bunama, ali i u jeretičkom hrišćanstvu bogumila. Od 1948. godine jugoslovenski komunisti su koristili „bogumilski diskurs“ u odbrani od Staljinovih optužbi za revizionizam i skretanje sa kanonski definisanog puta u socijalizam, a zatim i za pozicioniranje Jugoslavije, kao nezavisne države, na široj međunarodnoj sceni. U isto vreme, on je bio i važna karika u procesu jačanja zajedništva i solidarnosti jugoslovenskih naroda, odnosno alternativa sećanjima na iskustva mržnji, diskriminacija i ubijanja.
RASKID SA NASLEĐEM 20. VEKA
Današnja društvena kohezija, uspostavljena na ideji nacionalnog ekskluzivizma, ostvarena je upravo kroz negaciju takvog shvatanja istorije, odnosno kroz konačni raskid sa nasleđem 20. veka, kojim su dominirali revolucionarni ideali jednakosti, bratstva i slobode. U tom kontekstu posmatran, spomenik Stefanu Nemanji za njegove idejne tvorce predstavlja važan topos u procesu konstituisanja novog istorijskog kalendara, baziranog na otklonu od ideja socijalizma i jugoslovenstva, koje su mnogi, u javnosti istaknuti pisci, umetnici i naučnici proglasili za „najveće srpske zablude“.
U isto vreme, spomenik Stefanu Nemanji na simboličnom nivou označava i razlaz sa pokušajima suočavanja društva sa nedavnom prošlošću. Impozantan spomenik srednjovekovnom vladaru je, naime, podignut nakon što je sa Savskog trga uklonjen Spomenik žrtvama rata i braniocima otadžbine 1990–1999. Postavljen osam godina ranije, posle više od decenije dugih javnih debata i oštrih sukobljavanja oko celokupnog koncepta memorijalizacije ratova devedesetih, on je sveden na arhitektonsku intervenciju u prostoru, koju su osudili i oni koji su Srbiju prepoznali kao žrtvu i oni koji su u srpskom režimu videli glavnog krivca za ratove devedesetih.
Njegovom postavljanju su se protivile porodice poginulih vojnika (mobilisanih regruta Jugoslovenske armije, ali i ratnih dobrovoljaca i pripadnika paravojnih formacija), koje su smatrale da realizovana memorijalna forma nije bila dostojna njihovog herojstva i tragizma njihove sudbine. Iz potpuno drugačijeg ugla, podizanje spomenika su osudili umetnici i aktivisti (okupljeni oko diskusionih tribina „Razgovor o umetničkom delu“ i „Spomenik“), koji su godinama upozoravali da je već sam naziv spomenika predstavljao suštinu njegove apsurdnosti, odnosno manipulativnosti. Isticali su da je svaka formulacija u nazivu tog spomenika bila nejasna i/ili sporna, jer sećanje na ratove u 21. veku podrazumeva preispitivanja dubokih uzroka, utvrđivanje krivice i odgovornosti za zločine, zahteva imenovanje žrtava i, naravno, samog rata. Rasprave o memorijalizaciji ratova devedesetih, koje su se razvile povodom Spomenika žrtvama rata i braniocima otadžbine 1990–1999, u javni prostor su unele i inicijative da se u Beogradu podigne spomenik žrtvama genocida u Srebrenici i albanskim civilima čija je tela režim Slobodana Miloševića pokušao da sakrije u dvorištu policijske stanice u Batajnici i u brojnim masovnim grobnicama širom Srbije.
Kada je 2012. godine postavljen, taj spomenik je bio proizvod besmislenog političkog kompromisa koji je napravljen kako bi se ućutkali svi koji su pozivali na oštar diskontinuitet sa politikom Jugoslavije i Srbije tokom 1990-ih, kako bi se izbeglo otvaranje dubioznih pitanja i onemogućila dalja kritička analiza uzroka ratova i njihovih tragičnih posledica. Kada su ga pre nekoliko meseci uklonili bageri, jedva da se u javnosti čulo par glasova koji su doveli u vezu njegovo nestajanje i uzdizanje spomenika Stefanu Nemanji. Tako su bageri, kojima su iskopavane i zatrpavane masovne grobnice u koje su polagana tela ubijene dece, žena i muškaraca, na kraju poravnali i prostor na kome je izveden pokušaj njihovog samo formalnog komemorisanja. Na taj način je, na nivou simbola, postala očigledna veza ratne i politike sećanja u Srbiji, koje su obe, po rečima profesora Aleksandra Ignjatovića, deo iste ekonomije smrti, one koja je na bezimenosti žrtve izgradila rigidnu kulturu prikrivanja, zaborava i nekažnjivosti, one u čijoj je osnovi potreba za potpunim potiranjem drugosti.
PRAZNA OBEĆANJA
Spomenik Stefanu Nemanji predstavlja i simboličan razlaz Srbije sa evropskim politikama sećanja. Kada 27. januara, na Dan Svetog Save, Beograd dobije spomenik Stefanu Nemanji, mnogi će se setiti da se isti datum obeležava i kao Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta. Ni ove godine na taj dan Beograd neće dobiti memorijalni centar na mestu logora koji je postojao na Starom sajmištu, neće se setiti svojih 7000 sugrađanki, njihove dece i njihovih roditelja, koji su ubijeni zato što su bili Jevreji i Romi, a neće se ni zapitati da li višegodišnje prolongiranje otvaranja memorijalnog centra nosi društvenu odgovornost?
Obećanja data 2019. godine Ester Bar, koja je rođena u logoru na Starom sajmištu, da će prošetati memorijalnim centrom, bila su samo prazne reči izgovorene iz usta ljudi lišenih svakog morala. Nikada uređen i otvoren, memorijalni centar na mestu jednog od najvećih logora na prostoru Jugoslavije u toku Drugog svetskog rata još je jedno u nizu izneverenih očekivanja onih koji su verovali da će Srbija jasno osuditi saradnike nacističkog projekta u Drugom svetskom ratu, da će se istinski odgovorno, a ne politikantski sećati genocida nad srpskim narodom u NDH, da će se setiti ljudi koji su bili uključeni u režim robovskog rada Hitlerove Nemačke, i najzad, ali nikako na poslednjem mestu, da će se setiti i onih koji su u logoru na Starom sajmištu bili zatočeni kao članovi i simpatizeri Komunističke partije i pokreta otpora širom Balkana. Nove urbanističke intervencije u Beogradu su po ko zna koji put zaobišle prostor Starog sajmišta jer su, ambicioznije nego ikada, usmerene na transformaciju desne obale Save i starog gradskog jezgra.
Jedan bečki stan i njegov prozor koji gleda na Trg heroja, Tomas Bernhard je iskoristio kao mise en scène za svoju verovatno najkontroverzniju, ujedno i poslednju dramu Heldenplaz. Porodica profesora Šustera u njemu je 15. marta 1938. slušala kako tri stotine hiljada građana frenetično pozdravlja Hitlera i Anšlus Austrije. Pedeset godina kasnije, Bernhardovi junaci u istom stanu i dalje čuju isti zvuk i konstatuju da je, nakon pola veka, u Beču više mržnje i antisemitizma nego pre rata, i vide naciste koji „izlaze iz svih rupa koje su zapušene pre više od četrdeset godina“.
Skandal koji je drama izazvala u Austriji, na čijem čelu se te 1988. godine nalazio Kurt Valdhajm (bivši generalni sekretar UN, ali i bivši oficir obaveštajne službe Vermahta), opisan je u brojnim tekstovima i sigurno zaslužuje još isto toliko kritičkih analiza. Ali, najvažniji za razumevanje te priče zapravo je njen kraj. Sukobi koje je inicirala Bernhardova drama, zbog kojih je njen autor posle nekoliko meseci doživeo srčani udar i umro, nastavljeni su u austrijskom i evropskom društvu u narednim godinama i proizveli politiku sećanja koja počiva na imenovanju žrtava i krivaca, i na stalnom preispitivanju odgovornosti čitavog društva za način na koji se seća zločina.
Posmatran sa prozora stana, koji je danas Legat Ota i Lize Bihalji Merin, spomenik Stefanu Nemanji, sa njegovom patetičnom simbolikom zlokobno isukanog mača i Hilandarske povelje i nametnutim banalnim značenjima, nesumnjivo se ukazuje kao važno mesto sećanja savremene Srbije, odnosno kao simbol procesa dekonstrukcije demokratskih principa i legitimisanja novih međunarodnih savezništava, koji traju već godinama. Ali, od samog spomenika mnogo je važnije postojanje autentične perspektive koja otvara mogućnost njegovog jasnog tumačenja. Oslonjen na zaboravljene, ali istorijski snažne tradicije, pogled upućen sa tog prozora ima mogućnost da proizvede alternativu i nove društvene vrednosti, suštinski drugačije od onih koje taj spomenik danas nameće.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
