Lice televizijskog cinizma

Koliko su samo puta medijski stručnjaci ponovili tvrdnju da bi mnoge naše televizije, uključujući naravno i one sa nacionalnom pokrivenošću, odavno izgubile dozvolu za emitovanje da nesrećni regulator – nekada RRA, a sada REM – radi svoj posao. Nema sumnje da bi prva na spisku za oduzimanje dozvole bila Televizija Happy, čiji je stvarni vlasnik biznismen Predrag Ranković Peconi (njegovo se ime u Srbiji ne spominje bez preke potrebe), a koju uređuje medijski delatnik Milomir Marić. Ova televizija koja je dobila nacionalnu frekvenciju jer je u programskom elaboratu obećala da će u znatnoj meri emitovati program za decu dugo je već kanal koji se u pristojnim kućama „prešalta“ svetlosnom brzinom; ako se već zadrže na ovoj stanici da bi se nagledali svakakvih čuda, roditelji koji koliko-toliko drže do kućnog odgoja svojih potomaka, decu tada pošalju u drugu sobu.

Nema naravno sumnje da Happy ne bi izgledao mnogo bolje ni da ga uređuje neko drugi po volji vlasnika, ali čini se da je jedino sa skandal-majstorom Marićem ona mogla da dostigne „medijske standarde“, kojeg čak ni režimski tabloidi ponekad ne mogu da sustignu u propagandnim smicalicama, širenju mržnje, kršenju kodeksa i normi lepog ponašanja. I ovakav REM nije mogao a da ovoj televiziji ne izrekne veliki broj raznih mera, opomena i upozorenja, ali naravno majčinski blagih.

KLASIČNI MARIĆ PO VUKAJLIJI

Reći će neki da pojavnost Milomira Marića, njegov smisao za humor i način na koji se izražava – odišu arhetipskim cinizmom. Drzak i zajedljiv, obožava da omalovažava i provocira sve osim onih od kojih zavise njegova karijera i plata. Sam će priznati da su ga celoga života privlačili ljudi sa druge strane zakona, sa kojima je sarađivao i prijateljovao. Ta fascinacija je veoma vidljiva kada u emisiji ugosti ljude iz kriminalnog miljea ili osuđene ratne zločince, ili pak predstavnike Vučićevog režima.

„U emisijama predstavljam kriminalce i divim im se do imbecilnosti“, reći će u jednom intervjuu.

Nikako nije manja njegova fascinacija tajnim službama. Govorio je da su mu dosadni politički korektni ljudi koji ponavljaju naučene fraze i da se zato opredeljuje za „tamnu stranu“. Da je imao vremena da pročita novinarski kodeks, u njemu bi verovatno pronašao sve ono što on nikada nije hteo da bude. Oni koji su sarađivali sa njim smatraju ga pretečom tabloidnog novinarstva u ovdašnjoj izvedbi, jer se uvek držao pravila da nije važno da li je nešto tačno nego da li je zanimljivo. Nikada nije dozvoljavao činjenicama da mu pokvare dobru priču.

Iako drži do političke nekorektnosti, koja se uspinje do uličnog prostakluka – što bi možda i imalo šarma u nekoj uređenoj zemlji, a ne u Srbiji, gde je pristojnost češće izgred nego pravilo – nikada na meti njegove kritike neće biti režim Aleksandra Vučića. U svojim emisijama utvrđuje i reprodukuje ovdašnju mejnstrim priču o tome kako je Srbija zapravo nevinašce koje se nije snašlo posle pada Berlinskog zida, relativizujući njenu politiku tokom devedesetih. Ponekad ugosti i one koji u tom smislu i nešto drugačije misle, ali uglavnom sa namerom da ih ismeje.

Preduslov da se nađete u gostima kod Marića jeste da predstavljate konstruktivan element u Vučićevoj piramidi moći. U njegovoj „Ćirilici“ se počesto nađe i predsednik kada hoće „nešto važno“ da saopšti naciji. Kažu da ga Vučić iznimno poštuje, ali da ga ponekad Marić ume i iznervirati. Može se reći da je on jedno od najvažnijih propagandnih lica Vučićevog režima, a vele da za svoja pregnuća dobija baš ogromnu platu.

Marićeve emisije predstavljaju, zahvaljujući kablovskim televizijama i važno regionalno propagandno uporište zvaničnog Beograda. Otvoreno koketirajući sa kriminalom i političkim podzemljem, dajući jednostavne odgovore na veoma kompleksna pitanja i kombinujući sve to sa kursadžija-šalama – ne može se reći da njegove emisije nisu gledane i u zemlji i u susedstvu. Svojevremeno je Agencija za elektronske medije Crne Gore zabranila određene sadržaje televizije Happy i Pink M, između ostalog i Marićeve emisije, zbog toga što se u njima, kako vele, „promoviše mržnja, netrpeljivost i diskriminacija prema pripadnicima crnogorske nacionalnosti“.

Oni koji ga poznaju kažu da je oduvek voleo da živi na visokoj nozi, da ide na skupa putovanja i da se sastaje sa važnim i uticajnim ličnostima. Kada slušate njegove solilokvije, ispada da ne postoji nijedna značajna ličnosti sa kojom nije maltene prijatelj. Postoje i šale na taj račun u beogradskoj čaršiji. Neki Beograđanin koji voli da priča „lovačke priče“ upoznao je kao Stivena Spilberga, a ovaj je kao po njemu maksuz pozdravio Milomira Marića i njegovu nevenčanu suprugu Vesnu Radusinović. Kasnije je taj „lovac“ – kaže pošalica – preneo Mariću Spilbergove pozdrave, a ovaj je to potom prepričavao prijateljima: znam da laže, ali bi mi drago!

Na šaljivom sajtu „Vukajlija“ naći ćete i definiciju pojma „Milomir Marić“: „simbol toga kako možeš nisko da padneš pod starost“. Navodi se i da među mladima postoji metaforična sintagma „klasičan Milomir Marić“. Odnosi se na one klince koji se udvaraju devojkama pričama kako su drugarili sa poznatim ličnostima. „Kad devojke konačno pristanu da sednu za naš sto, udavi ih pričama kako je sreo Arkana 1992. iako se tad nije ni rodio“, primerom pojašnjava „Vukajlija“ šta znači termin „klasičan Milomir Marić“. Inače, priče pravog Milomira Marića u kojima on ispada važna faca veoma često nemaju žive svedoke. U tim pričama se spominju ljudi poput Arkana i Ljube Zemunca, preko Kundaka, pa do Danila Kiša.

„LJUBI VAS DEDA RATKO“

Neki vele da je, bez obzira ko je na vlasti, Marić uvek živeo veoma dobro i da ga je vazda štitila „nevidljiva ruka“. To se odnosi i na period kada je izdavao časopis „Profil“, koji je bio dužan i bogu i narodu. U jednom intervjuu se ipak žali na „težak život sirotih srpskih novinara“. Veli da ustaje u četiri ujutro, a da ponekad spava samo dva sata. „Radim kao rudar, i ne znam da li neki radnik ustaje u to vreme, osim predsednika Vučića“, reći će Marić, žaleći se na svoj mozak, koji mu „non-stop pravi probleme“.

Ne može se reći da Marić nije vredan. Kada okrenete na Happy kanal, ili vidite „Parove“ u kojima teče neka primitivna prepirka ili vidite njegovo lice i njegovih usana sjaj. Em vodi jutarnji program, em „Ćirilicu“, em „Goli život“, em je donedavno koordinisao i „Parove“, rijaliti-program koji je u oštroj konkurenciji ovdašnjih rijalitija pokazao da dno ne postoji i da se uvek može niže pasti. Podsetimo da je Udruženje za zaštitu ustavnosti i zakonitosti (UZUZ) podnelo u oktobru 2019. godine prijavu REM-u zbog prikazivanja oralnog seksa u „Parovima“. REM je izrekao povodom toga upozorenje Happy televiziji i zahtevao da se ubuduće slični sadržaji imaju označiti cifrom 18, koja treba da upozori maloletnike da ne gledaju dotični program. Dakle, može oral, ali sa brojem 18.

Oralna epizoda u rijalitiju urednika Milomira Marića samo je jedan od Happy skandala koji poslednjih godina potresaju ovdašnju javnost, bar onu nenaklonjenu Vučićevom režimu. Neki će reći da, osim cinizma, Marićevu važnu karakternu crtu predstavlja i – egzibicionizam. Možda se tom rečju, a možda i mnogo gorom može okarakterisati emisija, jutarnji program beše, u kojem je omogućio dvojici ratnih zločinaca Ratku Mladiću i Vojislavu Šešelju da se onako baš lepo izdivane pred brojnim gledalištem. Protivno pravilima Haškog tribunala i bazičnom ukusu, Mladić se telefonski javio u studio u kojem su, pored Marića i Šešelja, sedeli i njegov sin Darko i član ruske Dume Pavle Dorohin. Tada je Mladić, čovek odgovoran za najjezivije zločine u Evropi posle II svetskog rata, izgovorio reči od kojih se svakom normalnom čoveku, a pogotovo porodicama njegovih žrtava, ledi krv u žilama: „Ljubi vas deda Ratko!“ Marić, inače, jako voli da ugošćava ratne zločince, smatrajući da to predstavlja veliko novinarsko dostignuće.

Setimo se i da je Marić pretprošle godine izvređao profesora beogradskog Filozofskog fakulteta Danijela Sinanijana na nacionalnoj osnovi, a zbog toga što se ovaj usudio da dovede u pitanje valjanost doktorata Siniše Malog, koji je kasnije i zvanično proglašen plagijatom. Marić je rasistički utvrdio da je Sinani zapravo profesor „roke mandoljine“, a da će o doktoratu Malog zapravo odlučivati „Hašim Tači i Ramuš Haradinaj koji imaju svog predstavnika u komisiji“.

„On u Beogradu govori da je Siniša Mali nestručnjak, a čovek napravio Beograd na vodi“, rekao je Marić. Potom je dodao da Sinani ne može da bude moralni sudija, jer bi na Kosovu „Tači i Haradinaj Srbina koji bi to pokušao streljali“. Pojedina udruženja su podneli krivičnu prijavu protiv Marića zbog izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje, ali ona je odbačena. Interesantno je da je postupajući tužilac bio izvesni Nenad Stefanović, koji je bar jednom gostovao u emisijama Milomira Marića.

Ranije iste godine, Marić je opleo po novinarski Gordani Suši zbog toga što mu je ova uputila kritike u kolumni u listu „Danas“. Suša je, između ostalog, napisala da Marićeva izjava da je „stalni glasač SNS“ u emisiji u kojoj je gostovao Aleksandar Vučić – predstavlja direktno kršenje novinarske etike. Osim toga, kritikovala ga je i zbog toga što nije reagovao na „brutalne laži“ koje je Vučić izneo u emisiji. Marić je na to odgovorio rečima da je otac Gordane Suše bio „najveći udbaš“, a da je njen muž kao „najviši funkcioner saveznog SUP-a“, uz njeno sufliranje, „određivao koga će Arkan da ubije negde u inostranstvu“.

ŠALJIVDŽIJA

Kada smo već kod Arkana, recimo i to da Marić voli da se hvali svojim dinamičnim odnosima, prepunim uspona i padova, sa ovim kriminalcem. Navodno ga je Arkan jednom premlatio i napravio mu ožiljak na desnoj arkadi. Navodno su on i njegova supruga, onda kada su im odnosi sa Arkanom bili baš zahladneli, molili Aleksandra Tijanića da posreduje. Navodno je Tijanić posle nekoliko dana nazvao Marića i rekao mu: „Razgovarao sam sa Komandantom i sredio stvar.“ A onda je dodao: „Ubiće samo jedno od vas dvoje, a vi možete da se dogovorite koga!“ Koliko ima istine u ovim pričama, nikada nećemo saznati jer dva glavna aktera nisu više na ovom svetu.

Marić je rođen u Gornjem Milanovcu 1956. godine, a njegovi poznanici će reći da nikada nije uspeo da se oslobodi „provincijskog grča“, koji je podrazumevao svakovrsnu mistifikaciju i patološku želju da se bude priznat i poznat, i to po svaku cenu. Jednom će Marić reći da ga uopšte ne interesuje šta misle „urbani prostaci i glupaci koji sebe smatraju srpskom elitom“. Drugom prilikom će, pak, izjaviti da potiče iz „reakcionarne porodice“ kojoj su komunisti sve oduzeli, a da studije novinarstva nije podnosio jer je to bila, kako veli, „visoka komunistička škola“. Iako je osamdesetih gajio imidž disidentstva, zapravo je – kažu neki – oduvek bio nakačen na onaj snažni, pobeđujući deo srpskog društva koji je počivao na nacionalizmu i otklonu od komunizma. Njegova knjiga Deca komunizma, koja izlazi na talasu uzavrelog antikomunizma i postiže veliki uspeh, omogućava mu da otputuje u Sjedinjene Američke Države – koje su uvek imale razumevanje za antikomunističke pregaoce – gde drži predavanje na nekoliko uglednih univerziteta.

Po povratku u Srbiju, ranih devedesetih, promptno postaje glavni i odgovorni urednik magazina „Duga“. U „Dugi“ je puštao tekstove i ratnohuškačke i antiratne, i one čiji su autori nacionalisti i one liberala, kao i napise kriminalaca. Kolege su ga doživljavale kao čoveka bez ideologije. Navodno je njegova ideja bila da se romantizuju biografije „podzemljaša“, što je kasnije postao trend u srpskom novinarstvu. Izvođači radova u „Dugi“ su bili Vanja Bulić sa tekstovima iz edicije „Crni biseri“, a Duška Jovanić je intervjuisala momke sa „vrelog asfalta“. U „Dugi“ je svoje legendarne patetične kolumne objavljivala i Miloševićeva supruga Mirjana Marković. Istovremeno, Dada Vujasinović je pisala kritičke tekstove o Arkanu i drugim „psima rata“, što ju je kanda koštalo života. Marić nikada nije stao na stranu Dadinih roditelja kada su krenuli – uz brojne opstrukcije države – da istražuju njenu smrt.

Marić je bio i glavni urednik magazina „Intervju“, „Profil“ i „Dama“, a oktobra 2001. godine postao je i prvi čovek BK televizije. Na čelu Karićeve medijske imperije ostaje do 2004. godine, a navodno je njegova ideja bila da Karić „pokupuje“ grupu poslanika i oformi poslanički klub u Skupštini Srbije.

Kada izazove neki incident ili se preigra, Marić voli da kaže da se „samo šalio“. Ako je tako, onda njegov humor odista podseća na one najjezivije „duhovite ispade“ Vojislava Šešelja. Recimo, onaj kada je u nekoj emisiji – uz urnebesni smeh gledalaca – lider radikala „humorno“ tvrdio da će klati Hrvate zarđalim kašikama. Međutim, ima i onih koji Marićev humor izuzetno cene, pa je recimo 27. Međunarodni festival „Zlatna kaciga“ iz Kruševca početkom 2019. godine proglasio glavnog urednika TV Happy za najduhovitijeg Srbina.

Svoju „duhovitost“ Marić je pokazao i pre neki dan, kada je u direktnom prenosu, na zaprepašćenje gledalaca, mlatarao pištoljem. Kasnije se ispostavilo da je u pitanju verna replika pištolja „zastava M57“, poznatijeg kao „tetejac“.