Telefon

Baka iz Beograda video-pozivom uči Anđu u studentskom domu u Amsterdamu da kuva, ali to nije sve, baka zaviruje Anđi u tanjir da proveri kako je pripremljeno, a i nju usput zagleda uz opasku kako je nešto ubledela. Ja u pozadini kolutam očima, iako sam samo pola sata ranije odigrala slagalicu sa Maretom iz Frankfurta i pregledala izbliza koliko mu je zuba ispalo. I video i slušao, što bi rekla moja kuma onomad.

Gde li je i kako proletelo više od 40 godina od vremena kada sam prvi put stala u red – poštica preko puta hotela Metropol u Bulevaru revolucije u Beogradu, gde su radnici sa šaltera tačno znali ko je pao, a ko položio ispit, redom od Pravnog do Elektrotehničkog, od prve godine do diplomskog. Kako je samo prohujalo 50 godina otkako je u našem stanu u Čačku prvi put zazvonio telefon? Kako li smo uopšte živeli bez ovog i ovakvog sokoćala, koje sada ne ispuštamo iz ruke?

Da se razumemo, ja sam se vrlo dugo telefona ozbiljno plašila, a još duže ih nikako nisam volela. Ne mogu reći da ih i sada volim, ali smo se saživeli, nije bilo druge.

Plašila sam ih se, prvo, jer nisam ni umela da ih koristim, onda kada je telefon, ona crna glomazna bakelitna sprava, postojao samo u boljim kućama. Kad posle neodređenog vremena najzad uspete da umolite poštu da i u vaše predgrađe uvede liniju, plašila sam se zvuka zvona jer je dugo telefon bio sprava koja je, kada se dojavi, uglavnom značila neku rđavu vest, posebno kad zazvoni u nedoba. Zamenila je poštara sa telegramom.

Trebalo je naučiti da te neko zove tek onako, na trač partiju. A i to je muka bila. Telefon je imao da stoji u predsoblju, na visokom postolju, gajtan je bio kratak i ko god da zove, razgovor su svi u kući slušali. Mogao si šaputati, mogao si se okretati ka zidu i na jednoj nozi, uvek bi odnekud stizao majčin glas da ne zauzimaš predugo liniju. Još ako si dvojnik! Seća li se neko uopšte još šta je to dvojnik?

Prvo što sam napravila, naučivši da malo radim sa žicama, bio je petmetarski telefonski kablić da ga svako može dovući do kreveta i šaputati glave zagnjurene u jastuk, da niko ne čuje šta šapućeš. Kao u filmovima. Dok se nisu pojavili bežični telefoni, koje smo, opet, prvo u filmovima videli. I telefonske sekretarice. Kako li sam njih uspela da zaboravim, te magične sprave na kojima smo ostavljali pozdravne poruke sve trudeći se da budemo originalni i duhoviti, a onda ulazeći u stan trčali da vidimo ko li je zvao i kakve poruke ostavio. Umesto poruka, uglavnom sam zaticala šumno disanje i zvuk spuštene slušalice.

Sva ova napredovanja ni za zeru nisu smanjila moje neprijateljstvo spram telefona, strahopoštovanje i taj, skoro iskonski strah. Kako da ih i smanji, posle svih čudesnih iskustava sa čekanjima iz mog studentskog doba u predugačkim redovima pošte u Zmaj Jovinoj, gde se jedino moglo noću telefonirati, ali i to tako da te čuju svi u svih 20 kabina. I koga zoveš i šta pričaš, i kako pucketa linija pa okrećeš prvo nulu, jer je neko rekao da to pomaže, a onda se dovikuješ sa operaterima da ti promene kabinu. Još dužih čekanja kada su prve govornice stigle u studentske domove, pa ti nestane žetona a da nisi stigao ni pola da izustiš, dok te svi požuruju. Najdužih čekanja, kada neko provali da je govornica neispravna i da se može pričati besplatno do mile volje s kraja na kraj sveta, pa niko ne odustaje dok mu iza leđa neko silom ne prekine vezu.

Kako sve to razumeti i straha se osloboditi? Suočavanjem, rekli bi psiholozi. Tako sam ja za suočavanje odabrala smer telekomunikacija, da mi jednom bude sve kristalno jasno kako i zašto. Da mi je učeći na fakultetu postalo baš sve jasno, nije. Sve sam savladala, i analogne i digitalne signale i optičke veze, ali je pravo saznavanje došlo sa prvim poslom. Koji je, gle čuda, ali ne slučajem već izborom, bio razvoj telefonske centrale, digitalne, prve domaće.

Trebalo je i to jedno dve godine zidati, i odjednom se sve složilo, baš kao u centrali, svi zvuci koji postaju signali, svi analogni koji postaju digitalni pa obrnuto, sva krckanja, krčanja i pucketanja, i na kraju čist glas na dva kraja laboratorije, kada se uspostavila prva veza. Mađija pred mojim očima i ušima. Ma kakva mađija, samo čisto ljudsko znanje i učenje, primenjena nauka u onom najlepšem smislu, kad shvatiš koliko i šta je potrebno pa da s kraja na kraj sveta preneseš, tada samo glas. Zbogom strahu, dobro došlo još veće strahopoštovanje.

Od tada, do ovog današnjeg video-slušao čavrljanja, sve je išlo neverovatnim skokovima sa telefonima. Trebalo bi roman da pišem, a ne jednu stranicu u „Vremenu“. Dve centrale iz te prve serije moje fabrike ovih dana će otići u staro gvožđe, nisu više potrebne ni najzabačenijem selu Srbije, jer na svako brdo stiže 4G mobilni signal. „Ovo je bolje od telefona“, rekao je još 2010. godina moj ćale, dok je iz kreveta svog stana gledao kroz prozor voza u Južnoafričkoj Republici, odakle mu se javio sin. Ja ne smem ni da zamislim šta će biti u sledećih deset godina. Opet me hvata iščekivanje, ali i strah.