Čovek crnih džipova i sigurnih glasova

U sadašnjem, polugrađanskom srpskom društvu, a niko iz redova vlasti se i ne trudi da to prikrije, državni činovnici i naprednjački partijski činovi svu svoju snagu crpe iz pokazivanja zavisnosti prema jednom svemoćnom čoveku, Aleksandru Vučiću. Izuzetak nije čak ni njegov vodeći operativac, možda i najpouzdaniji saradnik, lični kum Darko Glišić. To što se Glišić kao predsednik Izvršnog odbora Srpske napredne stranke doskora retko pojavljivao u javnosti ne znači i da je bio samo povremeno prisutan dekor svoga šefa, iako se tako može učiniti pošto je po imenu i prezimenu u narodu za sve ovo vreme ostao malo poznat. Glišić od početka nije bio preterano eksponiran, više jedva uočljiv, uvek daleko od kandži afera, stranačkih raskola i, generalno, za stranku kompromitujućih individualnih ispada, te kao takav kao da je u strogom poverenju čuvan za najvažniji operativni zadatak – opstanak Aleksandra Vučića na vlasti. A to podrazumeva, s jedne strane, pripremu za unutarstranačke kadrovske čistke i, sa druge, obezbeđivanje masovne podrške birača na terenu.

I pored svega toga, on nije mogao da izbegne manir naprednjaka koji dominira u današnjoj Srbiji, za skupštinskom govornicom, ali i mnogo dalje od nje. Glavne dve crte tog manira – laskanje i brutalnost – svojstvene su i Darku Glišiću, radikalu iz devedesetih i rokeru u duši. Prva crta se odnosi na Vučića lično, a druga na one koji mu otkazuju ili ne pokazuju poslušnost.

BEZ KUMA NIGDE

„U SNS-u vidim neke koji Vučiću rade o glavi, ali i to polako rešavamo. Ne vidim naslednika, jednostavno, niko mu nije ni do kolena“, rekao je Glišić nedavno u intervjuu za „Kurir“ nagoveštavajući burne promene na sednici Glavnog odbora SNS-a zakazanoj za 29. maj ove godine, poznatijoj po očekivanom skidanju sa partijskih i državnih funkcija Nebojše Stefanovića i spajanju SNS-a i stranke Aleksandra Šapića.

U isto vreme, portal „Nova.rs“ saznao je i objavio da je Darko Glišić prethodno bio zadužen da u roku od 15 dana prikupi izjave članova opštinskih odbora, u kojima treba da se izjasne da li su zadovoljni radom svojih čelnika. Pozadina cele priče, kako se tvrdilo, bila je da se sa čela opštinskih odbora, gde god je to moguće, uklone ljudi odani Stefanoviću, pre svega iz Beograda, a zatim i cele Srbije. Da je Glišić u suštini tvrdi operativac, a formalno glasnogovornik sa zadatkom ili da odvuče pažnju javnosti na pogrešnu stranu ili da „pusti buvu“, uplaši, zapreti, ali i da naprosto sam ispadne palikuća, pokazuje i to što je Stefanović još pre same sednice podneo ostavku na partijsko mesto čelnika Gradskog odbora SNS-a u Beogradu, dok je istovremeno ostao na mestu ministra odbrane, kao što su i svi drugi ostali netaknuti na svojim pozicijama. Kako bi igra bila potpuno zaokružena, Vučić je na toj sednici javno odbrusio svima, a običan čovek bi rekao najpre Glišiću: „Znam da bi najviše voleli da govorim o ljudima iz SNS-a, da ih žigošem pred svima, ali je važnije da se u našoj stranci poštuju principi.“

Sam Glišić je kasnije u intervjuu „Tanjugu“ izjavio kako je stranka time pokazala zrelost i ozbiljnost i kako je primetio da je deo javnosti očekivao „klanicu“ na sednici. Sebe u tom delu javnosti nije ni video, ni prepoznao, a kamoli okrivio.

I ne samo tada, već od dolaska na mesto predsednika Izvršnog odbora SNS-a 2016, Darko Glišić je postao prepoznatljiv u svojoj pukoj istrajnosti da javno razmahuje po nepoćudnim stranačkim muvama. Može to biti i u prazno, što i od Glišića i od najavljenog partijskog provetravanja, makar u javnosti, na kraju ostavlja samo grotesku.

„Oni koji ne podržavaju državnu politiku neće više biti deo tima predsednika naprednjaka Aleksandra Vučića“, rekao je za „Politiku“ 2018, ne navodeći ko će biti isključen iz SNS-a. „Moramo još glasnije da budemo uz predsednika stranke, zato što sve što je uradio i energiju koju je uložio ne možemo da devalviramo našim nečinjenjem.“

Kada je Vučić 2018, a i to nije bilo prvi put, najavio povlačenje sa mesta predsednika SNS-a, Glišić se najzad usprotivio: „Mislim da bi njegov odlazak za nas bio ozbiljan korak unazad, uz poštovanje svih kolega koji su vredni i sposobni i koji dosta toga rade, ali smo svi zajedno po političkim kapacitetima znatno iza Vučića.“ Međutim, u slučaju da Vučić jednog dana proceni da je najbolje da se ipak povuče, Glišić bi procenio isto: „Ne vidim ko bi umesto njega mogao da bude isti takav, i zato je najpoštenije sa moje strane, kada se on povuče, da i ja uradim isto. On je mene birao za saradnika u svoj tim, a kada kapiten moje ekipe odlazi, onda je pošteno da i ja uradim isto.“

Njegova odanost Vučiću je, sudeći po izjavama u medijima, neiscrpna. Upitan u „Blicu“ da prokomentariše ključne probleme kosovske krize, odgovorio je: „Verujem u ono što radi predsednik naše države i siguran sam da na najbolji način štiti interese svih njenih građana.“ A po već ustaljenoj, nižerazrednoj naprednjačkoj formuli, po kojoj se ne komentariše sadržaj afere nego se traži „krivac“ za njeno otkrivanje, u slučaju „Jovanjica“ Glišić kaže da to „nije nikakva afera, već obična izmišljotina“. Kao i da „napadi na Sinišu Malog dolaze iz iste, Đilasove kuhinje“.

GAŽENJE I PRETNJE

Glišić je u politiku ušao 1997, sa svoje 24 godine. Završio je Višu građevinsko-geodetsku školu u Beogradu. Odmah pošto se učlanio u Srpsku radikalnu stranku bio je izabran za potpredsednika okružnog odbora za Kolubarski okrug, a od 2000. i za predsednika. Tokom dvehiljaditih, dva puta je bio narodni poslanik, posle izbora 2003. i 2008. godine. Te 2008. napušta radikale i postaje jedan od osnivača SNS a, gde je odmah bio izabran za predsednika okružnog odbora SNS-a za Kolubarski okrug. Ali tek od početka vlasti naprednjaka njegova karijera dobija puno ubrzanje: 2012. bio je prvi put izabran za predsednika opštine Ub, 2016. izabran je po drugi put, a postaje i predsednik Izvršnog odbora SNS-a, 2020. osvaja i treći mandat kao predsednik opštine.

Ne priznaje afere naprednjačke vlasti, pa tako ni „Krušik“. Njegovo ime uzbunjivač Aleksandar Obradović pominje u ulozi glavnog kadrovika koji je u fabriku stihijski doveo veliki broj ljudi čija je glavna ulaznica bila članska karta SNS-a, na šta Glišić uzvraća: „U ‘Krušiku’ je danas prosečna plata veća za 20.000 dinara u odnosu na vreme kada su na vlasti bili Đilas, Jeremić i ostali iz tog Saveza, i bilo im je potrebno spletkarenje da bi uzdrmali fabriku.“

Na osnovu teških reči upućenih opoziciji, javno izgovorenih, dospeo je i do suda. Nakon njegovih brutalnih izjava, Sergej Trifunović ga je tužio pošto ga je nazvao „raspalom narkomančinom koja treba da menja dilera“. Dogodilo se to u predizbornoj 2019. godini. Glišić je tada najavio „spektakularno suđenje, šokantna svedočenja i kompromitujuće fotografije“, ali i udar na Pokret slobodnih građana, samo što je tokom suđenja zbog međusobnog vređanja zajedno sa Trifunovićem morao da plati kaznu. Na kraju, sud u Ubu ga je oslobodio krivice.

Iste predizborne godine, koalicionom partneru socijalisti Milutinu Mrkonjiću poručio je da treba da ga bude sramota zbog toga što je rekao da je „hajka na SPS stereotipan početak izborne kampanje SNS-a“. Posle se javno pokajao. Vučić je osudio njegovu ishitrenu reakciju, te je i sam priznao da je ona bila emotivna i rekao da grešku neće ponovo učiniti.

Žestoko je verbalno napao, ali i zapretio ministarki Zorani Mihajlović, zbog njene osude jakog radikalskog uticaja u Skupštini. Tada je obećao: „Iniciraću kod predsednika stranke da se što pre održi sastanak našeg rukovodstva, i bojim se da smo došli do tačke kada moramo da podvučemo crtu.“ To je bilo još 2018. godine.

Na Vladimira Vuletića, bivšeg potpredsednika FK Partizan i profesora na Pravnom fakultetu u Beogradu, i njegove optužbe da bi predsednik Srbije Vučić u borbi sa mafijom trebalo prvo sebe da uhapsi, te da je njegov sin verovatno postao vlasnik FK Rad, nedavno se obrušio sa do sada neviđenim besom i rečnikom: „Redovni pedofilu a vanredni profesore Vladimire Vuletiću, to što do sada nisi odgovarao za svoja zlodela, ne znači da nećeš. Jel ti batica koljač što pravi ćevape od ljudskog mesa dojavio da nastaviš tamo gde je on stao? Jesi li i ti probao ćevape od ljudskog mesa? Kad si pedofil, zašto ne bi bio ljudožder?“ I tako dalje u istom stilu. Vučić ga ni ovoga puta nije opomenuo.

Na tužbu Dragana Đilasa, sud je krajem prošle godine presudio da Glišić mora da plati kaznu u iznosu od 200.000 dinara, zbog toga što je u listu „Alo“ 2017. rekao da je „Đilas pljačkao građane“. Glišić se nije ni odazvao na suđenje, kako tvrde iz Stranke slobode i pravde: „Potpuno je jasno da ovakvim lažima visoki funkcioneri SNS-a kao i nosioci najviših državnih funkcija smišljeno obmanjuju javnost ne obazirući se na sudske presude.“

Glišić se nije obazirao ni na mere Kriznog štaba koje propisuju da publike u dvoranama ne sme da bude. U trenutku kada je broj novozaraženih prelazio 3000 dnevno, odbojkašice Uba su u aprilu ove godine na domaćem terenu trijumfovale pred svojim navijačima. Predsednik njihovog kluba Darko Glišić, jedino je u opozicionim glasilima tada bio označen kao čovek koji je pustio ljude u dvoranu i pored razbuktale epidemije, kao čovek koji se za sve pita i koji je jednakiji od ostalih.

MOĆ TERENA

Stiče se utisak da kad god naiđe na žestok i krupan problem, na neizvestan zadatak, u koji treba da upregne svu naprednjačku armadu i stečeno iskustvo sa terena, Glišić odjednom izgubi smirenost.

„Pobedili smo Dušana Petrovića, Nebojšu Zelenovića, Tanju Fajon, sve one koji su na silu pokušali da otmu volju građana“, rekao je Glišić posle izbora u Šapcu. Onda je dodao da je članovima biračkih odbora SNS pokušano „svašta da se sipa u kafu i u piće“, da im se „stavlja leksilijum i razni otrovi“, da je to naređivao Dušan Petrović, da nijedan predstavnik SNS nije mogao da bude predsednik ni potpredsednik biračkog odbora, da je „izborni materijal nađen u kolima Nebojše Zelenovića i da policija vrši uviđaj“, za šta je Zelenović rekao da je to samo još jedna SNS laž. „Da li Tanja Fajon misli da su to fer izbori?“, pitao je Glišić.

Međutim, dok je on govorio da su izborni uslovi u Šapcu bili najgori u istoriji, TV N1 je snimila ljude koji su zaustavljali građane posle glasanja na biračkom mestu i upućivali ih u nepoznatom pravcu. Na pitanje reportera šta tu rade, rekli su da uživaju u sunčanom danu i da su simpatizeri SNS-a. Glišić je potom objasnio šta je sve po zakonu: „Nema nepravilnosti ako je lice udaljeno 50 metara od biračkog mesta, može da radi šta hoće, to je Gradska izborna komisija propisala.“

Dotadašnji gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović takođe je ukazivao na velike izborne neregularnosti, ali i prisustvo „mnogo kriminalaca“ u izbornom danu: „Vozila iz Valjeva, Loznice, Beograda, iz Sremske Mitrovice, neki ljudi sumnjivih kvaliteta vršili su pritisak na građane kako da glasaju, izvozili ih na biračka mesta…“

Činjenica je da vremenom, kako odmiče kontinuitet naprednjačkih velikih pobeda, izborne nepravilnosti, barem one koje se beleže, postaju sve bezobzirnije iako možda „po zakonu“, mada se neke i suptilnije izvode. Ono što je u vreme vlasti naprednjaka postalo standard, do juče su bile neverovatne pojave. Moć izbornog terena danas čine i telefonski pritisci, ucene zaposlenjem, povrede tajnosti glasanja, obaveza da se glasački listići fotografišu ili savijaju tako da se vidi za koga se glasalo, uzimanje poziva za glasanje od građana koji se onda dele nepoznatim osobama, neupisivanje u birački spisak, sve moguće krađe od izbornih kutija pa nadalje, grupe koje idu od vrata do vrata propitujući stanare da li su bili na izborima i za koga su glasali, grupe na ulici koje usmeravaju ljude na glasanje i za koga da glasaju, pokazivanje dokaza o izvršenom „ispravnom“ glasanju, tuče, siledžije, rastuće tenzije, crni džipovi…

Teren je ključno mesto SNS-a. Zato bi najviša mudrost opozicije mogla ležati baš u bazičnom terenskom radu, formalno rečeno u kontramerama i u iznalaženju ingenioznih rešenja, ali ništa manje od toga, kako bi izborni dan u Srbiji izgledao drugačije. Međutim, put do istinski slobodnog i tajnog glasanja u Srbiji ni izdaleka se ne nazire, a za to vreme prvi operativac SNS-a Darko Glišić ostaje gospodar izbornog terena. Još uvek niko nije ni blizu toga da zamišlja kako on, kao deklarisani ljubitelj strane rok muzike, na kraju jednog sasvim posebnog izbornog dana tužno i usamljeno pevuši: This is the end, my only friend, the end.