foto: marija janković
"Došlo je do relatizovanja ratnih zločina i prebrojavanja žrtava, isticanja da je najviše Srba bilo u Hagu bez odgovora zašto je to tako. Na televizijama sa nacionalnim frekvencijama pojavljuje se galerija likova koji svašta pričaju, advokati koji pojma nemaju o čemu govore, ali uporno ponavljaju da je Tribunal ‘politički sud’, ‘sud samo za Srbe’. Ima čak i onih koji prete da će uraditi ovo ili ono ako im neko kaže da su ratni zločinci. Ja se nadam, ipak, da će brzo tome doći kraj, bez obzira što su na vlasti neki ljudi koji su mnogo doprineli svemu onom što se događalo za vreme ratova"
„Šta ti je, duga je noć“, začulo se u razgovoru trojice pacijenata, prošle nedelje, u hodniku Interne B klinike Kliničkog centra u Beogradu, ispred sobe u kojoj je ležao Vladimir Vukčević, dugogodišnji tužilac za ratne zločine, sada u penziji.
Koji dan kasnije, jedan režimski tabloid objavio je i najavio na naslovnoj strani tekst „Bog te kaznio, prodao si Srbe“. Pozivajući se, naravno, na neimenovani izvor, navodi se kako su „patriote“ isterale iz bolničke sobe Vukčevića. „U pitanju su pacijenti koji imaju ozbiljne srčane probleme, a mnogima od njih skočio je pritisak kada su videli Vukčevića, koji je bacao drvlje i kamenje na naše haške optuženike. Iako su neki od njih i te kako bolesni, smogli su snage da kažu Vukčeviću šta misle o njegovom radu“, navodi izvor ovog tabloida.
Uz, u poslednje vreme, uobičajenu retoriku, izvor ovog tabloida navodi kako je tu „bilo i nekoliko pacijenata iz Republike Srpske, koji su posebno bili gnevni na Vukčevića zbog svih njegovih izjava o Srbima koji su izručeni Hagu, a koji su za njih bili najveći heroji“.
„Nije mogao oka da sklopi od njih. Kada je video da je đavo odneo šalu, tražio je od medicinskog osoblja da ga zaštite od cimera kako znaju i umeju, što su oni i učinili“, navodi ovaj „izvor“.
Vladimir Vučković nije uplašen, samo je veoma ljut zbog, kako kaže, gomile neistina.
„VREME„: Šta se zapravo desilo?
VLADIMIR VUKČEVIĆ: Te večeri mi je pozlilo i kao hroničnog bolesnika smestili su me u bolnicu. U sobi su bila još dvojica vrlo pristojnih ljudi. Samo što sam legao u krevet, primetio sam da se iz susedne sobe čuje zvuk, verovatno od preglasnog televizora, i galama ljudi. Nisam previše obraćao pažnju, sve dok se u jednom trenutku na vratima naše sobe nisu pojavila trojica muškaraca, očigledno takođe pacijenti. Jedan od njih je zakoračio u sobu i krenuo prema meni. Obratio mi se rečima:“Ti misliš da mi ne znamo ko si ti“. Ustao sam i odgovorio mu: „Pa, šta ako znate?“. U tom trenutku, druga dvojica su ga povukla iz sobe govoreći mu: „Nemoj“, „‘Ajde“… On ih je poslušao i napustili su sobu. Prišao sam da zatvorim vrata i čuo njihov razgovor.
O čemu su govorili?
Jedan od njih je ljutito prekorevao ovog što mi se obratio. Skoro vičući, rekao mu je nešto u stilu „šta radiš, jesi li lud“ i onda izgovorio rečenicu: „Duga je noć“. Onda su utihnuli. Verovatno su ušli u sobu.
Šta ste vi potom učinili?
Otišao sam do dežurne sestre i prepričao joj ceo događaj. Upitao sam je ko su ti ljudi. Rekla mi je da su oni iz jednog grada u kojem je delovala poznata paravojna formacija, koja je počinila dosta zla za vreme rata u Bosni. Mi smo sve njih pohapsili i procesuirali, jedan od njih je i umro u zatvoru. Sestra je potom pozvala dežurnu doktorku i ubrzo su me prebacili na drugo odeljenje. Nisam želeo tu da ostanem, ne zbog straha, već što se ne bih osećao prijatno. Nije baš lako mene uplašiti. Ne bih ni radio ovaj posao da je drugačije.
Mislite na „žute ose„?
Ne želim da pominjem ni kraj, ni o kojoj grupi se radi jer su to sve službene tajne.
U jednom tabloidu se pojavila druga verzija.
To je gomila laži i izmišljotina. Iz tog opskurnog lista su me čak pozvali i ja sam im rekao da to nije istina, ali oni u svom nacionalističkom ludilu nisu odustali od unapred konstruisane priče. Ne čudi me mnogo jer evo, upravo čitam u jednom drugom tabloidu kako su Radovana Karadžića uhapsili Amerikanci, a Florens Artman to potvrđuje. To je notorna glupost, jer kad se odvijala operacija, Amerikanci nisu ni znali za to. Tek kada je sve završeno, mi smo ih obavestili. Kad Artmanova tako nešto govori, onda i nije čudno što se o meni objavljuju ovakve gluposti.
Da li ste posle ovog incidenta obavestili policiju ili Tužilaštvo?
Ne, nisam. Zašto bih ih obaveštavao? To su eventualno neke pripremne radnje za izvršenje, koje nisu kažnjive. Znam ja kako to ide. Obavestio sam generala Kovača i nikog više.
Da li je sa vama kontaktirao neko iz bezbednosnih službi posle ovog događaja?
Ne, niko. Ne mislite valjda da će Gašić da razgovara sa mnom?
Meni bi to bilo logično i normalno.
Bilo bi normalno i logično da se na tom mestu nalazi neko ko to i zaslužuje.
Da li ste tokom obavljanja dužnosti tužioca za ratne zločine i kasnije, po odlasku u penziju, doživljavali neprijatne situacije poput ove u bolnici?
Niko meni nije pretio, ali sam imao neprijatnosti. Nekoliko puta su mi bušili gume na automobilu. Dok su me čuvale „kobre“ to se nije dešavalo. Sa promenom vlasti, Vučić je uzeo „kobre“, a kod mene njih je trebalo da zamene pripadnici Žandarmerije, ali ja to nisam prihvatio. Vučić me, inače, pozvao, bio je korektan. Mislim da za takav odnos velike zasluge ima pokojni Miodrag Miki Rakić, sa kojim je Vučić bio u dobrim odnosima, a Miki je bio u mom timu. Vučić se, moram da kažem, nikada nije mešao ni na koji način u naš rad, niti je ikada išta tražio od mene.
Zašto niste prihvatili da vas obezbeđuje Žandarmerija?
Nemam dobro mišljenje ni o njima ni o Posebnoj jedinici policije (PJP), jer ja znam ko je i šta radio.
Vi u ovom trenutku nemate obezbeđenje?
Ne, nemam.
Vi ste, ipak, osoba visokog bezbednosnog rizika. Ako ništa drugo, zahvaljujući i vama, mnogi ratni zločinci i opasni kriminalci su osuđivani na dugogodišnje kazne zatvora.
Da, ali tako je kako je. U kontaktu sam sa generalom Kovačem iz VOA, ali on nije mogao ništa da učini.
Do kada ste imali obezbeđenje?
Sve vreme dok sam radio i neko vreme posle toga, sve do trenutka kad je kosovska policija pretvorena u vojsku. Tada mi je Vučić ponudio Žandarmermeriju.
Da li ćete možda posle ovog događaja razmisliti da zatražite obezbeđenje?
Konsultovaću su sa nekim ljudima, pa ću videti šta da radim.
Da li je još neko iz Tužilaštva za ratne zločine bio izložen pretnjama?
Bruno Vekarić je primao neke pretnje, ali smo to tada uspeli da rešimo. On je i sada najugroženiji jer radi na zločinu u Kravicama u kom je stradalo 1.313 ljudi.
Da li Vam se čini da se atmosfera u društvu menja u odnosu na vreme kada ste vi bili na čelu Tužilaštva?
Naravno, jer je došlo do relatizovanja ratnih zločina i prebrojavanja žrtava, isticanja da je najviše Srba bilo u Hagu bez odgovora zašto je to tako. Na televizijama sa nacionalnim frekvencijama pojavljuje se galerija likova koji svašta pričaju, advokati koji pojma nemaju o čemu govore, ali uporno ponavljaju da je Tribunal „politički sud“, „sud samo za Srbe“. Ima čak i onih koji prete da će uraditi ovo ili ono ako im neko kaže da su ratni zločinci. Ja se nadam, ipak, da će brzo tome doći kraj, bez obzira što su na vlasti neki ljudi koji su mnogo doprineli svemu onom što se događalo za vreme ratova.
Kako ocenjujete rad aktuelne tužiteljke za ratne zločine Snežane Stanojković?
Ona, pre svega, nije stručna. Pošto je bila praksa da se ocenjuje svačiji rad, ja sam njoj svojevremeno dao čistu jedinicu.
Ona je tu dovedena da bi slušala političke naloge i tužiteljka upravo to i radi.
U Tužilaštvu za ratne zločine nikada nije bilo prijatno da se radi, a posebno danas kada se opšti odnos prema ratnoj prošlosti uveliko menja, i to u pravcu stalnog osporavanja ili minimiziranja zločina koje su počinili Srbi.
Kao ilustraciju u kakvoj atmosferi se radi, dovoljno je reći da postoje aktuelni slučajevi u kojima se sudi za smrt hiljade žrtava, a optuženi se brane sa slobode. U takvoj situaciji, dešavalo se pojedincima da su im desetak puta bušene gume na automobilima, skidane tablice, a protiv Bruna Vekarića, zamenika Tužioca za ratne zločine, vođeno je šest postupaka, od Agencije za borbu protiv korupcije do Tužilaštva za organizovani kriminal. Vekarić i Vukčević su imali prijave i za špijunažu.
Sve prijave su odbačene, ali takav odnos prema Tužilaštvu, garniran „ispovestima“ raznih problematičnih „svedoka“ patriotske provenijencije na Hepiju i Pinku, utiče da se ovi ljudi često osećaju kao glineni golubovi.
Vekarića su svojevremeno, posle hapšenja Mladića, napala dvojica mladića, pa je jedno vreme imao i obezbeđenje, ali počinioci nisu kažnjeni. Policija je svojevremeno podnela prijavu jer su u jednom gradu u unutrašnjosti Srbije neki ljudi javno pretili kako će ubiti Vekarića, ali ni od ovog postupka nije bilo ništa.
Takvoj atmosferi svoj doprinos daje i aktuelna tužiteljka za ratne zločine Snežana Stanojković, koja ni na koji način ne štiti ljude koji rade u Tužilaštvu, ne pojavljuje se nigde, ne reaguje ni kada pojedinci poput Milovana Drecuna direktno targetiraju njene sardanike, a javnost je, kao što je poznato, najefikasnija zaštita bezbednosti zaposlenih u ovoj instituciji.
Trojica pripadnika paravojnih formacija „Žute ose“ i „Pivarski“ osuđeni su 2008. godine zbog zločina nad Bošnjacima u Zvorniku i okolini 1992. Dragan Slavković osuđen je na 15 godina, Ivan Korać na 13, a Siniša Filipović na tri godine zatvora. U mestu Čelopek u domu kulture zatvorili su i držali kao taoce 162 Bošnjaka i ubili 19 muškaraca iz sela Divič.
Suđenju je prisustvovao i tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, koji je rekao da nije zadovoljan presudom, osim u slučaju četvrtooptuženog Dragutina Dragićevića koji je oslobođen optužbi, ali je osuđen na 20 godina za zločine u Sjeverinu.
Veće za ratne zločine Vrhovnog suda za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, smanjilo je 2009. godine Draganu Slavkoviću prvostepenu kaznu sa 15 godina zatvora na 12, a Ivanu Koraću sa 13 na devet godina zatvora. Siniši Filipoviću je kazna potvrđena.
Kako je „Vreme“ već pisalo u broju 777, Vojin Vučković zvani Žuća bio je komandant zloglasne „patriotske“ bande nazvane „Žute ose“, čiji je pripadnik bio i Dušan Vučković, poznat po nadimku Repić. Njihova imena su se prvi put pojavila u maju 1994. godine kada su obojica bili izvedeni pred sud u Šapcu. Dušan zbog ubistva 16 Muslimana (priznao sedam), ranjavanja 20 zatočenih ljudi u čelopečkom domu kulture i silovanja jedne Muslimanke kojoj je uzgred oteo hiljadu maraka, a Vojin zbog posedovanja veće količine oružja.
Dušan Vučković je bio osuđen na sedam godina zatvora, a Vojin uslovno, ali je Vrhovni sud Srbije Dušanu povećao kaznu na deset godina, koje je on odležao i bio potom pušten na slobodu.
Ali ne zadugo, budući da je sud u Hagu vodio opsežnu istragu povodom počinjenih zločina u Zvorniku i čelopečkom domu kulture i saslušao sijaset svedoka, očevidaca zverstava nad nedužnim civilima i prvi put domaćem tužilaštvu za ratne zločine prosledio obimnu dokumentaciju iz koje je bilo vidljivo da je Dušanu Vučkoviću u Šapcu bilo suđeno samo za mali deo nedela koja je počinio.
Uhapšen je 17. marta 2005. godine i nakon istrage našao se u optužnici Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu, zajedno sa još šestoricom optuženih za najmonstruoznija zverstva počinjena u Zvorniku i okolini, od početka maja do polovine jula 1992. godine.
Dušan Vučković (42) zvani Repić pronađen je mrtav u grupnoj sobi beogradskog Centralnog zatvora u novembru 2005. godine.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
