Kako smo prvi gasili olimpijski plamen

Policija se rve s demonstrantima koji kidišu na olimpijski plamen, simbol ljubavi, mira, razumevanja naroda, napretka i, uopšte, svega najlepšeg.

Demonstranti navaljuju, pendreci sevaju – na kraju, jedva spasenu baklju policijsko obezbeđenje, pod kišom kamenica i psovki – sklanja na sigurno, tajno mesto. Gde se događa? U Londonu, Parizu, San Francisku ili Buenos Ajresu, ovih dana?

Ne. Zbiva se u Banjaluci 1936: policija Kraljevine Jugoslavije interveniše u spasavanju olimpijske baklje. Prve u istoriji, uostalom.

Beogradska „Politika“ objavila je na šestoj strani broja od 5. aprila 1936. tekst pod naslovom „Stotinu najpoznatijih beogradskih sportista protestuju protiv duha iduće Olimpijade“. Pozivajući se na slične akcije u Velikoj Britaniji i Americi i na to što su u celoj Evropi obrazovani komiteti za prikupljanje potpisa za bojkot Olimpijade, „Politika“ prenosi da se „sličan pokret pojavio i u našoj zemlji. Kod nas je Radnička sportska zajednica, u kojoj je zastupljeno 90 amaterskih sportskih klubova, izjavila spremnost da bojkotuje Olimpijadu, ´jer bi naše učešće u Berlinu značilo pomaganje profanisanja i sporta i Olimpijade´…“ I da je „preko stotinu najistaknutijih sportista Beograda ovih dana“ potpisalo rezoluciju kojom se traži bojkot Olimpijade u Berlinu zbog nacističkog režima u Nemačkoj koji je „počeo i kroz sport da vrši svoju propagandu“.

Među objavljenim imenima potpisnika peticije su Đorđe Lojinčić, Aleksandar Tirnanić, Jovan Mikić, dr Milutin Ivković, Emilija Jovanović, Franja Valok… I još dvadesetak imena. U tom tekstu nema, međutim, Vladimira Dedijera, autora rezolucije, kasnijeg biografa Josipa Broza Tita. Njegovo ime možete naći na vebsajtu Olimpijskog komiteta Srbije – ali, iz nekog razloga, samo u tekstu na engleskom. Valjda iz razumljivih razloga moguće cenzure, u ondašnjoj „Politici“ ne pominje se ni Ivo Lola Ribar koji je odobrio tekst rezolucije.

Rezultat: 10. aprila 1936. Jugoslavija potvrđuje učešće na Igrama u Berlinu. Većina igrača fudbalske reprezentacije odbija da igra, pa Kraljevina nema predstavnika na fudbalskom turniru.

„Olimpijski plamen“ goreo je prvi put na Olimpijskim igrama u Amsterdamu 1928. i, potom, u Los Anđelesu 1932. Bio je neka vrsta slučajne i ne baš značajne oznake Igara, sve dok se nemački profesor Karl Dim nije dosetio kako bi se „olimpijski plamen“ mogao upaliti u Olimpiji – na Peloponezu, tamo gde su se tokom najmanje 1200 godina održavala takmičenja koja će inspirisati moderne Olimpijske igre – i u štafetnoj trci (do)nositi do grada domaćina Igara. Ideju je Međunarodnom olimpijskom komitetu preneo – pošto je pre toga, navodno, odobrio lično Jozef Gebels – tadašnji šef nacionalnog olimpijskog komiteta Nemačke Teodor Levald. Primljena je s entuzijazmom, mada se danas u istorijama modernog olimpijskog pokreta i prigodnoj literaturi malo upadljivo „izbeljuje“ ta fleka u čijem je pravljenju učestvovao i, tada još živ, „otac“ modernih olimpijada, Pjer Kuberten. U toj „veniš-verziji“ odluka o Berlinu kao domaćinu doneta je 1931. ili 1932, u vreme Vajmarske republike, ali je u vreme realizacije na vlasti bio kancelar Adolf Hitler… I tako dalje, uključujući i priču kako je Međunarodni olimpijski komitet Igre onda – kao i danas, uostalom s ne mnogo više sreće – poverio gradu domaćinu, a ne režimu. Režim – onda Hitlerov – samo je iskoristio priliku.

IZMIŠLJANJE BAKLJE: Kako bilo, te 1936. godine olimpijska baklja, upaljena Sunčevim zracima skupljenim u žižu sfernog ogledala u Olimpiji – kao i danas – nošena je i vožena kroz Grčku, Tursku, Bugarsku, Jugoslaviju, Mađarsku, Austriju i Nemačku. Na ukupno 3422 kilometra puta nosilo ju je isto toliko ljudi: poslednji je, u Berlinu, bio atletičar Fric Šilgen.

Cela ta priča nema nikakve osnove u antici.

Nikakvo nošenje baklje nije bilo deo igara u Olimpiji, a tamo gde su trkači nosili upaljene baklje – to nije imalo veze s „duhom olimpizma“. Lampadedromija je bila početni deo Panatenejskih igara u Atini, ali kao trka predstavnika gradskih fila u religioznom obredu obnove grada. Pobeđivao bi onaj takmičar koji bi do cilja stigao s upaljenom bakljom, pa bio on prvi, drugi, treći ili koji god po redu. Ili niko ne bi bio pobednik, ako bi se svim trkačima baklja ugasila.

Igre u Olimpiji nisu počinjale ni štafetom, ni bakljom. Vrhunac slavlja predstavljala je hekatomba, jedenje mesa stotinu volova žrtvovanih Zevsu. Plamen je tu imao i vrlo praktičnu, osim simboličke primene: žrtvenik posvećen Zevsu, početkom nove ere visok oko 15 metara, činio je pepeo svih prethodnih žrtvovanja i pratećih gozbi.

Sve ono što je kao olimpijsku baklju ovekovečila Leni Rifenštal (u propagandnom filmu Olimpija) bilo je „deo pokušaja nacističke propagandne mašine da mitologizuje i mistifikuje režim Adolfa Hitlera“.

A POSLE: Pa, baklja s olimpijskim plamenom se primila. Nosi se i danas; prati tehnološki napredak. Na brodu je, na putu za London, prešla Lamanš 1948, avionom se prvi put vozila u Helsinki 1952, četiri godine kasnije nosili su je i jahači, 1976. je do Montreala stigla posredstvom radio-signala… A do Sidneja 2000. nosili su je i ronioci. Putovala je indijanskim kanuom, na kamili, ali i konkordom. Od 2004. i igara u Atini baklja prelazi globalni put a njeno „nošenje“ traje celih 87 dana.

U međuvremenu je uspostavljena i tradicija da poslednji nosilac baklje bude neki slavni sportista: prvi je bio devetostruki olimpijski pobednik Pavo Nurmi (1952). Za njim i Mišel Platini (1992), Mohamed Ali (Kasijus Klej, 1996) i Aboridžinka Kati Frimen (2000). U širem simboličkom okviru, poslednji nosioci baklje bili su i japanski trkač Jošinori Sakai, rođen u Hirošimi 6. avgusta 1945, ili kanadski par tinejdžera s francuskog i engleskog govornog područja iste zemlje, Kanade, 1976.

Olimpijska ideja mira, međusobnog razumevanja i dobre volje u moderno doba nije uspela ni da se približi onome što je predstavljala u antičkoj Olimpiji. Za 1200 godina dokumentovane istorije antičkih olimpijada, igre su samo jednom prekinute zbog rata i sankcija. U tom unikatnom slučaju Sparta je bila isključena s takmičenja zbog osvajanja nekog beznačajnog utvrđenja. Inače su svi stalno zavađeni gradovi, njihovi takmičari, njihovi treneri, njihove „vođe puta“ i gledaoci bili zaštićeni od napada, pa je i tako ozbiljan kralj kakav je bio Filip Makedonski morao da plati veliku odštetu nekim trgovcima koje su na putu prema Olimpiji, oko 800 kilometara južnije, opljačkali njegovi vojnici.

U jedva nešto više od veka modernog olimpizma, međutim, igre zbog ratova nisu održane 1916, 1940. i 1944. godine – mada se broje kao da jesu. Priča o mešanju politike u sport (i/ili obrnuto) produžava se demonstracijom američkih „crnih pantera“ na pobedničkom postolju u Meksiko Sitiju 1968, terorističkim napadom i ubijanjem 11 članova izraelskog olimpijskog tima u Minhenu 1972, bojkotom – afričkih i arapskih zemalja Igara u Montrealu 1976. zbog aparthejda u Južnoafričkoj Republici, zapadnih zemalja Igara u Moskvi 1980. zbog sovjetske intervencije u Avganistanu pa, obrnuto, odustajanja istočnih zemalja da učestvuju na Igrama u Los Anđelesu 1984… I, taman kada je Međunarodni olimpijski komitet pomislio da su igre u Seulu 1988 – mada četiri zemlje demonstrativno nisu uzele učešće – „bajpasovale“ problem u opštem i naročito poslovnom interesu, evo opet gašenja baklje.

IMA I TO ISTORIJU: Devetoro australijskih studenata protestovalo je u Sidneju 1956. zbog naciporekla olimpijske baklje. Jedan od njih nosio je „olimpijsku baklju“ napravljenu od dva para zapaljenih gaća – i zbrisao je pre nego što su zvaničnici shvatili prevaru.

Ove godine, osim incidenata koji su povod ovom tekstu, ima još. Tajvan je odbio da primi baklju na putu ka Hong kongu, Makau i Pekingu. Još je neizvesno da li će olimpijski plamen videti vrhove Himalaja. Na sreću, ima i bizarnijih i smešnijih razloga za gašenje olimpijskog plamena od večnog političkog preganjanja. U Montrealu 1976. višednevna kiša uspela je da ugasi „večni“ plamen – ali je stvar spasao neki od funkcionera, upalivši ga upaljačem za cigarete. U Atini 2004. tek upaljenu vatru za početak globalne štafete ugasio je jak vetar, pa je na brzinu upaljena s originalne vatre iz Olimpije.

A šta će još da se desi, lako je nagađati. „Original“ će putovati u tajnosti, kao i njegov blizanac u „štafeti“, ali niko od okupljenih da bi slavili olimpijski duh – ili ga iz ovih ili onih razloga pljuvali – neće znati da li je to original, da li je „tajni plamen“ prošao nenajavljenim putem, zaobišao neko mesto. Ili, nije nemoguće, negde još plamti.