Zvezdanove staze

„Cev samo malo viri. Dolazi kolona. Zaustavlja se Đinđićev auto a momak iz obezbeđenja iznosi štake. Ne mogu da pucam od tog momka. Tek se stvara pozicija za pucanje kad Đinđić dolazi blizu ulaznih vrata. Čudno je okrenut, nekako sa strane. Ne znam tačno koja je njegova pozicija ali to je delić sekunde, momenat za pucanje. Pucam jednom, hoću da potvrdim pogodak, pucam drugi put. Ne znam kako je povređen taj momak. Prvi pogodak je siguran. Nije mi bila namera da pogodim tog momka, moguće da je ušao u putanju drugog metka.“

Momak je Milan Veruović, lični pratilac predsednika Vlade Zorana Đinđića, a ovo je citat iz Jovanovićevog iskaza datog policiji desetak dana posle njegovog hapšenja u akciji „Sablja“ 24. marta 2003.

U istom iskazu Zvezdan Jovanović je naveo da je Jedinici za specijalne operacije (JSO) pristupio 1991. kada su počeli ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, mada u to vreme jedinica pod tim imenom nije postojala. Verovatnije je da se on priključio nezvaničnoj oružanoj grupi pod komandom Franka Simatovića Frenkija, dugogodišnjeg radnika Službe Resora državne bezbednosti (RDB) čiji je šef od kraja ‘91. bio Jovica Stanišić. Kako je Jovanović tamo dospeo ostalo je nepoznato. Zna se, samo, da je sa svojim rođenim bratom otišao u dobrovoljce kad je izbio rat. Pre toga je radio u okolini Gornjeg Milanovca kao alatničar.

Inače, Zvezdan Jovanović je rođen 19. jula 1965. u Peći, a porodica se preselila u Čačak desetak godina kasnije gde je Zvezdan završio osnovnu i srednju Mašinsku školu 1983. Oni koji su približnih godina Jovanoviću, a išli su u iste škole u Peći ili u Čačku, uopšte se ne sećaju Zvezdana ili ga pamte kao povučenog dečaka i mladića. Sigurno ga pamte ratni saborci, ali javnost ne zna pojedinosti iz njegovog ratnog delovanja (vidi „Vreme“ br. 679, tekst „Devet pitanja za Zvezdana Jovanovića“), osim što je sam rekao da je 1994. upoznao Milorada Ulemeka Legiju, kasnijeg komandanta JSO-a i, uz vođu Zemunskog klana Dušana Spasojevića, glavnog organizatora ubistva Zorana Đinđica. Za Zvekija, koji je u ratu postao Zmija, kažu da je odličan strelac, što ga je kod Legije, verovatno, kvalifikovalo za atentatora na premijera Đinđića.

SLUŽBA: Tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini Resor državne bezbednosti MUP-a Srbije organizovao je i vodio nekoliko oružanih formacija koje zvanično nisu bile povezane ni sa kim, kamoli sa vrhovnom tajnom službom Republike Srbije. Najpoznatije su: Frenkijeva grupa, koja je samu sebe nazivala Crvene beretke, a drugi su ih zvali prosto – Frenkijevci; zatim, Arkanovci, odnosno zvanično Srpska dobrovoljačka garda pod komandom čoveka sa crvenih Interpolovih poternica, Željka Ražnatovića Arkana; i, konačno, Škorpioni, jedinica sa formalnim zadatkom da čuva nalazišta nafte u Baranji, a koja se „istakla“ na čuvenom video-snimku likvidacije šestorice zarobljenih Bošnjaka u okolini Trnova u BiH u julu ‘95. posle pada Srebrenice. Potpisivanjem mirovnog sporazuma u Dejtonu 1995. završeni su ratovi u Hrvatskoj i BiH, te je prestala potreba za paravojnim formacijama pod patronatom RDB-a. Stoga su sve jedinice rasformirane, a nova, zvanična jedinica DB-a, za čijeg komandanta je postavljen Milorad Ulemek Legija, osnovana je 1996. pod imenom Jedinica za specijalne operacije, u koju su ušli prekaljeni veterani željni „socijalnog, zdravstvenog i redovne plate“.

Među njima je bio i Zvezdan Jovanović. On, u svom iskazu, tvrdi da je bio u sukobu sa Frenkijem te ‘96, ali i da je već naredne godine bio u ličnom obezbeđenju Franka Simatovića i Jovice Stanišića. Sa Jedinicom, kojoj će ostati nadimak Crvene beretke, Jovanović je učestvovao u sukobima na Kosovu i Metohiji, pre i za vreme NATO bombardovanja Srbije 1999. Gde je tačno bio, znaju on, Legija i još nekoliko stotina pripadnika JSO-a i RDB-a.

Jedinica je petooktobarske promene 2000. i svrgavanje Slobodana Miloševića i njegovog režima dočekala u velikom stilu. Dan nakon 4. oktobra te prelomne godine kada se Legija sastao sa vođom opozicije Zoranom Đinđićem i ugovorio da Jedinica sutradan neće napadati građane na planiranom mitingu Demokratske opozicije Srbije (DOS) i obrnuto, njegove Crvene beretke izvele su spektakularan performans istovremenog zastrašivanja ogromne mase demonstranata na ulicama Beograda i mirenja i bratimljenja sa tim istim građanima.

6. OKTOBAR I NJEGOVA POZADINA: „To je groteskno, ali nismo lako mogli da pobegnemo iz tog sveta u koji smo zakoračili 5. oktobra“, kaže Čedomir Jovanović, političar i u postpetooktobarsko vreme predsednik Poslaničkog kluba Demokratske stranke, u dokumentarnom serijalu Filipa Švarma Jedinica.

Period do ubistva Zorana Đinđića 12. marta 2003. obeležiće neprestane tenzije i politički sukobi unutar DOS-a. Taj sukob su personifikovali dvojica najznačajnijih političara – premijer i predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, predsednik Savezne Republike Jugoslavije i Demokratske stranke Srbije. Tu se Legija snalazio kao riba u vodi – pokušavao je da se približi i jednoj i drugoj strani, neprestano ogovarajući i podmećući neproverljive informacije političkim protivnicima. U međuvremenu, povezao se sa Dušanom Spasojevićem, zvanim Duća ili Šiptar, vođom najjače organizovane kriminalne grupe poznate kao Zemunski klan. Legija je uključio nekoliko najodanijih ljudi iz JSO-a u različite kriminalne delatnosti – pružanje zaštite švercu droga, učešće u reketiranju, kao i otmice biznismena i ugovaranje otkupa za oslobađanje. U svemu ovome nema Zvezdana Jovanovića ili, makar, nema nijedne optužnice protiv njega iako su mnogi pripadnici Klana i JSO-a pravosnažno osuđeni za niz takvih teških krivičnih dela. Sam Jovanović kaže da njemu nije nuđeno da u tome učestvuje, kao da on to ne bi ni prihvatio jer on nije kriminalac.

foto: reuters

Iako se tvrdi da su Legija i Zveki bili veoma bliski još od ratnih dana, ostaje nejasno zašto Legija nije imao dovoljno poverenja u svog druga. Ili ga je, možda, s namerom „čuvao“ za najveća „dela“ kao što je bio atentat na premijera Đinđića? S druge strane, Legija je, u Miloševićevo vreme, po nalogu tadašnjeg šefa Državne bezbednosti Radomira Markovića (zamenio Jovicu Stanišića 1998), angažovao svoje pripadnike u državno-političkim atentatima: dva puta na najjačeg opozicionara devedesetih, Vuka Draškovića, i jednom na predsednika predsedništva Srbije sa kraja osamdesetih, Ivana Stambolića. Prvi atentat na Draškovića izveden je u insceniranoj saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali u oktobru 1999. kada su poginula četvorica Draškovićevih saradnika, a da je sam lider SPO-a prošao sa manjim povredama. Drugi atentat pokušan je u junu 2000. kada je pripadnik JSO-a Branko Berček pucao na Draškovića sa terase njegovog stana u Budvi i tom prilikom uspeo da ga okrzne sa leve i desne strane glave. Drašković se po drugi put „izvukao“ sa lakim povredama. Te sreće nije bio Ivan Stambolić, koga su u avgustu iste godine oteli pripadnici JSO-a u Košutnjaku, odvezli na Frušku goru gde ga je isti taj Berček sa dva hica ubio, a njegove kolege zakopale u plitak grob i zalile krečom. Ni za ove poslove Zveki nije Legiji bio podoban, pa ga nije zvao.

foto: tv b92

POBUNA: Zvezdana Jovanovića javnost je mogla prvi put da vidi tokom oružane pobune JSO-a u novembru 2001. Doduše, skoro niko nije znao ko je on, ali su ga kamere snimile tokom blokade auto-puta kod mosta Gazela u Beogradu. Pobuna je zvanično započela jer su se Crvene beretke bunile što su angažovani na hapšenju haških optuženika. Zaista, nekoliko dana ranije JSO, među kojima je bio i Zvezdan Jovanović, uhapsio je braću Banović u Obrenovcu, optužene za ratne zločine pred Haškim tribunalom. Busajući se u patriotizam, Legija je, u stvari, hteo da odbrani svoje poslovne interese sa Dušanom Spasojevićem i zacementira strah javnosti, institucija i države koji su imali prema Jedinici za specijalne operacije. U tome je, delimično, uspeo. Smenjeni su nadređeni iz Državne bezbednosti, a Legija je u njen vrh postavio svoje ljude od poverenja. Pobunu su obeležili i mučni pregovori u bazi JSO-a u Kuli gde su pored Đinđića odlazili i ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović i Čedomir Jovanović. Jovanović je u pomenutom dokumentarcu Jedinica izjavio da je u jednom trenutku, u toku pregovora u Kuli, na njega nožem nasrnuo Zvezdan zvani Zmija. Zaustavio ga je kolega iz JSO-a rečima: „Nemoj da za njega robijaš kao za čoveka.“ Iako ponižena i delimično poražena, vlada Zorana Đinđića je krenula u konačni obračun sa Legijom i Dućom, Crvenim beretkama i Zemunskim klanom. Početkom 2003. sve je bilo spremno za veliku policijsku akciju kojom bi kompletan vrh ovog državno-kriminalnog partnerstva završio na robiji.

ATENTAT: Legija je brzo shvatio (ili saznao preko svojih ljudi u MUP-u) šta se sprema i njemu i Spasojeviću, pa je ugovorio da je jedino rešenje ubistvo predsednika Vlade Zorana Đinđića. Tu se, konačno, setio svog druga Zvekija i odredio ga za glavnog atentatora. Kako je Zvezdan Jovanović svedočio u svom iskazu datom pred tužiocem i braniocem, on je bio angažovan na tri pokušaja i jednom uspešnom atentatu.

Prvi put je trebalo da on i pripadnik JSO-a Željko Tojaga Žmigi zoljama gađaju premijerovo vozilo sa nekog uzvišenja na auto-putu kod Bubanj Potoka. Đinđić se u februaru 2003. vraćao sa Kopaonika, a Zvezdan kaže da je čuo da su u trećem vozilu u premijerovoj koloni supruga i deca, pa je insistirao da se akcija otkaže. Drugi pokušaj atentata je započet, ali trapavo, pa još jednom nisu ispaljene zolje. Naime, pripadnik Zemunskog klana Dejan Milenković Bagzi trebalo je na auto-putu kod Beogradske arene da kamionom preseče i zaustavi kolonu Zorana Đinđića, a da Zveki i Žmigi pogode blindirani automobil protivoklopnim ručnim bacačima zolja iz jedne obližnje, nedovršene i napuštene građevine. Vozač premijerovog automobila je vešto reagovao i izbegao zaustavljanje, i drugi pokušaj je propao. Treći pokušaj atentata je trebalo da bude hitac snajperskom puškom, takođe iz jedne nedovršene zgrade preko puta platoa ispred Doma Narodne skupštine. Jovanović je još jednom odustao s obrazloženjem da oko Đinđića ima mnogo novinara jer je tog 10. marta 2003. bilo svečano proglašenje novouspostavljene Državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Zatim je Zvezdan Jovanović sa nekoliko „saradnika“ počeo da obilazi zgrade i stanove u okolini Nemanjine, Gepratove i Ulice kneza Miloša sa pogledom na dvorište Vlade Srbije. Nađeno je, po Jovanovićevim rečima, idealno mesto preko puta Vlade u odnosu na Nemanjinu ulicu. Odustali su jer je neka starica počela da se previše raspituje kad će ta kablovska televizija koju su Zvezdan i kolege, navodno, došli da instaliraju. To je pozicija za koju će se vezati čuvena teorija o dva strelca, sa dve pozicije i tri metka. Na postojanju trećeg metka posebno će insistirati povređeni Đinđićev telohranitelj Milan Veruović, nekadašnji novinar NIN-a Nikola Vrzić i advokat Božo Prelević. Pred Specijalnim sudom, gde je suđeno Zvezdanu, Legiji i ostalim pomagačima za ubistvo Đinđića, dva balistička veštačenja (domaće i inostrano) nisu dokazali postojanje trećeg metka, tako da zvanična verzija glasi: na Zorana Đinđića i Milana Veruovića ispaljena su dva metka – Đinđić je ubijen, a Veruović teško ranjen. Na kraju su Legija i Duća odredili praznu kancelariju u poslovnoj zgradi u Ulici admirala Geprata 14 za mesto odakle će biti ubijen Zoran Đinđić.

UPUCAVANJE: Pušku „Heckler und Koch“ G-3 kalibra 308 Vinčester Zvezdanu su doneli „Duća ili Legija. Nisam siguran da je iz Jedinice“, rekao je Jovanović u zapisnik prilikom saslušanja. Na Iriškom vencu na Fruškoj gori Zvezdan je desetak dana pre atentata 12. marta 2003. „upucao“ pušku. Upucavanje se obično radi kada se nekoliko metaka ispali sa tačno izmerene daljine u streljačku metu. Ako su pogoci grupisani, ali nisu u centru mete, vrše se korekcije nišanskih sprava. Zveki je pušku „upucao“ jednim ispaljenim hicem u list novina zakačenih na stablo sa neutvrđene daljine. Na policijskom snimku načinjenom nakon hapšenja Zvezdana Jovanovića, prilikom rekonstrukcije tog događaja, vidi se da je Zvezdan pogodio taj pravougaoni list novina usred srede. Jedino je streljački stav bio isti kao i prilikom ubistva Đinđića – sedeći sa naslonom.

„Prozor je otvoren i stavljeno je šareno ćebe tamnije boje“, rekao je u svom iskazu Zvezdan Jovanović opisujući sam čin ubistva Zorana Đinđića. „Ne znam ko je doneo to ćebe. Ja sam sedeo u nekoj fotelji. Ništa nismo jeli, samo sam ja pušio i cigarete gasio u nekoj kutiji koju sam držao u džepu. Možda mi je ispao jedan pikavac. Pušio sam ‘davidov’.“

Pikavac koji mu je ispao nađen je tek prilikom drugog, detaljnijeg, policijskoj uviđaja kancelarije iz koje je pucano na Đinđića. DNK analiza je potvrdila da je tu cigaretu pušio Zvezdan Jovanović. Svako kasnije Zvekijevo objašnjenje zašto je učestvovao u atentatu na Đinđića počinjalo je i završavalo se patriotskim patosom – njemu je Legija rekao da Đinđićeva vlada sprema hapšenje svih njih, da će svi da robijaju u Hagu zbog navodnih ratnih zločina, da se on protivi svemu što Haški tribunal predstavlja, ali da je spreman da odgovara pred srpskim sudom. To se i dogodilo. Zajedno sa Legijom i desetinama što pripadnika JSO-a, što „Zemunaca“ Zvezdan Jovanović pravosnažno je osuđen na 40 godina za ubistvo predsednika Vlade Zorana Đinđića. Dušan Spasojević Šiptar i njegov nerazdvojni „Zemunac“ Mile Luković Kum ubijeni su u selu Meljak, nadomak Beograda, prilikom opiranja hapšenju.

Zvezdan Jovanović se na suđenju branio ćutanjem. Posle pravosnažne presude kaznu izdržava u najstrože obezbeđenom krilu zatvora u Zabeli. Za njega se ponovo čulo kada se u „Kuriru“ volšebno pojavio njegov intervju iz zatvora. Suđenje za oružanu pobunu Jedinice za specijalne operacije još uvek je u toku.

U svojoj knjizi Atentat na Zorana Miloš Vasić je citirao visokog funkcionera Vlade Srbije koji je želeo da ostane anoniman: „Još pre Legije i njegovih odreda smrti, Jovica i Frenki stvorili su 1991. ‘sindikat smrti’ koji je po Srbiji odlučivao ko će živeti, a ko će umreti – i ko će koliko platiti za ‘našu stvar’. Zvezdana su stvorili njih dvojica; Legija ga je samo upotrebio.“