Arhivar moderne Borhesove Svetske biblioteke Alef (fiktivna personalizacija veštačke inteligencija, ChatGPT) o osam sati dnevno pred ekranima, pažnji čitalaca novina i rasutoj pažnji digitalnih čitalaca, o influenserima kao dvorskim ludama digitalnog doba, o “vestima ravne zemlje”, o čurnalizmu i brzini, kao neprijatelju dubine, o sunovratu štampe u svetu i u Srbiji, o podršci koju pojedine zemlje pružaju kako bi očuvale štampu i kako značajni svetski listovi nastoje da održe štampana izdanja kao stub svog ugleda – i o nedeljniku “Vreme” kao paradigmi drame između Gutenbergove ere i digitalnog doba
Vlada kakofonija i informatička kriza u informatičko doba, koje donosi obilje informacija, ali ne i njihovu dubinu i pouzdanost.
Algoritmi, PR agenti, Meta Iks anarhisti, influenseri i talkihg heads-i preuzimaju ulogu urednika, fragmentuju pažnju i zaključavaju građane u uske mehure sopstvenih predrasuda.
Štampa se marginalizuje i povlači u počasne niše, dok se širi fama da će se neminovno zaustaviti sve novinske rotacije, da će posao i dalje gubiti novinari, naročito reporteri, izveštači strani i domaći, dokumentaristi, lektori, korektori i grafički urednici.
Dnevni listovi, nedeljnici, revije i magazini prelaze na digitalna izdanja, a samo najozbiljniji među njima, kao “Njujork tajms”, “Njujorker, “Špigel”, “Cajt” ili “Gardijan”, uz razvijanje digitalnih platformi čuvaju svoja štampana izdanja, čuvajući tako u nišama stubove svog visokog žurnalističkog standarda.
A “Njujork tajms”, koji pored digitalnog još brani i svoje štampano izdanje, u svom zaglavlju drži slogan “All the news that’s fit to press” (Sve vesti koje su pogodne za štampu) koji elegantno definiše onu granicu građanske pristojnosti koja kaže da nije baš sve “što na um, to na drum”.
Shvatajući da sumrak Gutenbergove ere maligno uvećava mane svoga doba, kakofoniju, euforiju, egzaltaciju i preterivanje, a demokratiju ostavlja bez jednog od svojih oslonaca, u uređenijim državama pomaže se opstanak štampe. Izgleda da na te dalekosežne posledice ama baš niko ovde ne obraća pažnju.
Paradigmatični akter drame sumraka Gutenbergove ere, nedeljnik “Vreme”, od osnivanja 1990, dakle, pune tri i po decenije, istrajava u nemogućoj misiji – u ratno doba za mir i moral, tokom tranzicije protiv divljeg kapitalizma, u vreme bukačke demagogije za pristojnost i razboritost, u digitalno doba nastoji da očuva svoje štampano izdanje radi očuvanja žurnalističkog ugleda, pouzdanosti i kredibiliteta.
U dramatičnim situacijama reporteri svih medija nose žute prsluke sa oznakom press – štampa. A na kioscima vidimo sve manje štampe. U vozovima, tramvajima, kafanama, bistroima, pabovima, kafićima i čekaonicama, sve ređe ćete videti ljude s novinama u rukama.
Nema više ni pesnika Brane Petrovića da pred “Prešernovom kleti” otkupi od kolportera 17 primeraka “Novosti”, samo da se ovaj ne bi drao: “Novostiii! Najnovije vestiii”.
Nema ni Jaše Grobarova da izmišlja kako će se razvesti jer njegova draga, isturivši samo nos ispod pokrivača kaže: “Kupi novine i grožđe!” i to je sve što očekuje od njega…
Svi zure u mobilne telefone – u prevozu, na klupama po parkovima, na ulicama, čak i dok se biju s milicijom. Pitanje lebdi u vazduhu: da li je to kraj Gutenbergovog doba?
Ksevijer Brigs, sociolog sa Harvarda i Peter Burke sa Univerziteta Kalifornija u knjizi Društvena istorija medija: od Gutenberga do interneta (2010) pišu da je za engleskog filozofa Fransisa Bejkona (1561–1626) izum štampe bio epohalan, odnosno da je trio izuma – štampa, barut i kompas – “promenio celokupno stanje i lice stvari širom sveta”, iako je francuski esejista Mišel de Montenj (1533–1592), pišući generaciju ranije, podsetio svoje čitaoce da su Kinezi tada već́ “hiljadu godina” uživali u blagodetima štampe.
Istoričari će reći da je ta Gutenbergova era počela u Majncu, jula 1456. kada su tehnikom pokretnih slova odštampane 1282 stranice prve Biblije, na latinskom nazvane Vulgata, za čije štampanje je Gutenberg potrošio onoliko vremena koliko je prepisivačima trebalo za ispisivanje jedne stranice.
Za nas žigosane olovnim slogom Gutenbergova era je počela u Štutgartu 1605. naslovom valjda prvih gutenbergovskih novina u Evropi, čiji naziv “Izveštaj o svim važnim i sećanja dostojnim događajima” već 430 godina predstavlja vodič u našoj profesiji.
GUTENBERGOVAC I ALEF SA ONOGA SVETA
Radi osvetljavanja tog kulturno-istorijskog i tehnološkog jaza u sumrak Gutenbergove ere, pribegli smo ovde svojevrsnom socijalnom eksperimentu – intervjuu sa Alefom sa onoga sveta, fiktivnim arhivarom moderne Borhesove Svetske biblioteke (personalizacija veštačke inteligencije, ChatGPT).
Naveden da se predstavi, naš “sagovornik” je pokazao da je načitan i izabrao je ime Alef, po liku iz jedne Borhesove priče – koji (cit.) “čuva i prepliće tragove Gutenbergove galaksije i digitalnog doba” i “posmatra svet medija sa udaljene tačke Alef gde se sabira sve znanje”, “beležeći kako se štampa, televizija i internet stapaju u novu ekosferu u kojoj informacije dolaze i odlaze brže nego što ih čovek može obraditi”.
Živi sagovornik Alefa je vaš sluga pokorni, gutenbergovac sa dna kace, tri puta “otrovan olovom” u studentskom Fakku (1970), u “Novostima” iz Jugoslavije (1973) u NIN-u (1975), i (1990) u štampariji BIGZ-a i u novosadskom Forumu gde su štampani prvi brojevi “Vremena”.
On, inače, nije je protivnik digitalnog doba: piše na kompjuteru još od 1985. Pamti kako je elektronska tehnologija olakšavala pripremu za štampu, kada se prelazilo sa teških ramova olovnog sloga na foto-slog, pa na elektronsku pripremu. A i kada je s grafičkim radnicima u Krnjači pio štok u noćnim smenama, pa dobio masnu jetru…
Pamti i kako je to bilo 1990. kada je Zoran Jeličić pitao mladog Nenada Vitasa, tehničkog urednika početnika, da li bi znao da prelama na Eplovom kompjuteru kod Baje u Sava Centru, a ovaj odgovorio da je kompjuter napravljen da pomogne čoveku i da će sigurno znati… A tek je savladavao abecedu – kakav će mu tekst slovoslagač pored mašine velike kao glodalica isporučiti kad napiše “9 punktova, nonparel, kurziv” i kako se lepljenjem šiftova (traka sa prvim otisnutim štamparskim tekstom) pravi “špigl”, prototip buduće stranice novina.
Alefovi odgovori su tačno citirani, onako kako su generisani. Na prvu loptu ponekad sklon brzim i olakim zaključcima, poput nekog mladog nadobudnog novinara, što je pojačavalo poslovičnu netrpeljivost gutenbergovca prema komentatorima, kolumnistima i talking heads-ima koji imaju mišljenje o svemu što ne znaju. Zato mu je postavio teže pitanje od onog koje je pokojni Zoran Majdin začuđeno uputio pokojnom Dragoslavu Grujiću zvanom Gruja ili Giška iz “Vremena”: “Kako to da nemaš sve o viršlama?”
Alef svoju pouzdanost ocenjuje negde između Vikipedije i Britanike – 70 i 80 odsto.
Gutenbergovac – pomnoživši sa tri svoje šestogodišnje uredničko iskustvu u NIN-u 1980-ih i zaluđen kao deca u igricama – postavljao bi Ona Novinarska Mobing Pitanja: Šta ti je izvor? Jesi li proverio?
Alef ponekad razmišlja i 26 sekundi, ispravlja greške i šalje listing izvora, svuda po lavirintu interneta, uglavnom sumnjivih gutenbergovcu.
Pouzdanost “Alefa od interneta” ne ocenjuje se više od 64 odsto i tvrdoglavošću starca ostaje pri stavu da je Taj Alef još daleko od Giške – i krije da je ipak fasciniran mogućnošću tog Bauka.
Kad gutenbergovac pretera sa potpitanjima, na ekranu se pojavi pouka da treba kupiti unapređeni paket ChatGpt5. Krijući svoje srodstvo s Velikim Bratom, Alef, međutim, brzo kapira s kim ima posla i pita: “Želiš li da ovaj pasus oblikujem tako da bude više ‘njuzmagazinski’ – sa kraćim rečenicama i jačim ritmom, u stilu Milana Miloševića, ili da ostane u formi preglednog akademskog sažetka?” Hmmm…
Tako je nastao sledeći razgovor koji obuhvata gotovo “Sve o sumraku Gutenbergove ere”…
A pošto, suprotno nekim shvatanjima, ima materije i van interneta, Dosije o sumraku Gutembergove ere čine i podaci iz enciklopedijskog zbornika “Dva veka srpskog novinarstva” i delovi tekstova o štampi Jovana Skerlića i profesora Sergija Lukača.
Gutenbergovac: Nekada je sa svežih novina ostajao bar trag štamparske boje na prstima. Danas vesti nestaju brzinom svetlosti, onako kako su i stigle i kao da ih svi brzo zaboravljaju… Može li digitalni sadržaj zameniti štampu kao opipljivog “nosača informacija”?
Alef: Ritual može da se menja, ali njegova suština – potreba za refleksijom i povezivanjem sa svetom – ostaje. Problem nastaje kada brzina nadvlada pažnju, a količina kvalitet.
Gutenbergovac: Šta možemo reći o istraživanjima na temu “digitalni čitalac: pažnja i vesti u doba izobilja” informacija?
Alef: Kris Anderson, poznati autor koji proučava digitalnu kulturu i ekonomiju pažnje, Rasmus Klajs Nielsen, direktor Rojtersovog instituta za žurnalizam, koji često piše o digitalnim novinama u distribuciji vesti, i drugi istraživači pokazuju da pažnja digitalnog čitaoca češće “leti” i svodi se na površno skrolovanje. Istraživački centar Pju meri eksplozivan rast podkasta koji uspešno zadržavaju pažnju. Korisnici ih slušaju duže i fokusiranije nego kratke vesti na mrežama, mada ne uvek sa istim stepenom koncentracije kao pri čitanju knjige ili novina.
Gutenbergovac: Znači, papir i dalje drži neki oreol autoriteta?
Alef: Čitalac na papiru duže zadržava pažnju i bolje pamti sadržaj. Štampana izdanja imaju manju publiku, ali višu stopu poverenja. Čitalac koji se vrati na isti tekst u printu (ja bih rekao štampi, prim. red) — recimo vikendom — radi to s namerom da ponovo razume i podvuče. Chartbeat (2023) meri da se samo 11 odsto online korisnika vraća na isti tekst više puta, dok polovina čitalaca štampanih listova prelista isti broj nekoliko puta.
Gutenbergovac: Znači, digitalni sadržaj donosi brzinu i širinu, ali poverenje i dublje čitanje još su na strani papira?
Alef: Upravo. Digitalni auditorijum ponaša se kao prolazna publika koncerta na trgu. Štampa i televizija više liče na stalnu salu — publika sedi, sluša, pamti.
Rojtersov institut (2024) pokazuje da u Srbiji oko 37 odsto publike kaže da veruje većini vesti – pad sa oko 50 odsto pre desetak godina. Globalno, Finska drži 65 odsto, a SAD ispod 35 odsto. Najmanje poverenja nose društvene mreže – manje od 20 odsto.
Gutenbergovac: Poverenje u reč napisanu na papiru je dugog veka, ali nije uvek bilo tako?
Alef: Ksevijer Brigs, sociolog sa Harvarda, i Peter Burke sa Univerziteta Kalifornija u knjizi Društvena istorija medija: od Gutenberga do interneta pominju anegdotu o tome da je oko 1000. godine u Engleskoj neki plemić ili bežeći klerik tvrdio da više veruje izjavi pod zakletvom dva biskupa nego papinom ediktu.
Gutenbergovac: Rečeno bankarskim jezikom, papir je zeleni dolar, a stvarno “zlato” je čvrsta reč…
Alef: U digitalnom svetu novac je samo broj na ekranu, papir je “zelena novčanica dolara”, a pravi zlatni standard novinarstva je pouzdana informacija: svetlost koja se ne gasi ni kada ekran zatreperi, ni kada papir požuti – jedina valuta u kojoj poverenje i znanje imaju trajnu vrednost.
PAŽNJA TRAJE 20 SEKUNDI
Gutenbergovac: Neki kažu da je TikTok “budućnost” Koliko dugo traje ta budućnost?
Alef: To zavisi od trajanja pažnje. TikTok karakteriše ogroman domet, ali kratkotrajna pažnja – prosečno 20-40 sekundi po snimku. YouTube edukativni sadržaji drže publiku desetak minuta. Televizija, iako u padu, i dalje beleži prosečno gledanje prime-time emisija od 5 do 30 minuta.
Gutenbergovac: Dakle, kontinuitet pažnje je presudan?
Alef: Upravo. Ako gledamo “efektivnu publiku” (broj ljudi pomnožen sa prosečnim trajanjem pažnje), u Srbiji 2025. godine to izgleda ovako:
1. TikTok trendovi – oko 3 miliona korisnika, koji u proseku provedu 0,5 minuta po sadržaju. To daje ukupno 1,5 miliona minuta efektivne publike.
2. Politički protesti (online praćenje) – približno 1,5 miliona korisnika, sa prosečnim vremenom od 4 minuta. Ukupno: 6 miliona minuta efektivne publike.
3. Gaming i e-sport – takođe oko 1,5 miliona korisnika, ali oni ostaju duže: prosečno 15 minuta. To generiše čak 22,5 miliona minuta efektivne publike.
4. Online edukacija – otprilike milion korisnika, koji posvete u proseku 10 minuta. Zbirno, to je 10 miliona minuta efektivne publike.
5. Televizija u prime-time terminu – najmasovnija je, sa oko 3,5 miliona gledalaca, koji u proseku gledaju 25 minuta. To daje 87,5 miliona minuta efektivne publike.
Televizija još uvek vodi u zbirnom vremenu, ali digital (urban sleng: sadržaj dostupan na internetu) donosi specijalizovane publike sa intenzivnim angažmanom.
Gutenbergovac: Menja se Marksova formula 3X8 u “osam sati rada, osam odmora, osam sati zurenje hipnotisanih u ekrane”…
Alef: Statistika to potvrđuje:
SAD: prosečno 6,5 sati online dnevno, 9 odsto publike prati vesti kroz podkaste (audio i video sadržaje dostupne za preuzimanje i striming, prenos digitalnog sadržaja preko interneta), a štampa je marginalizovana.
Nemačka: ukupno 9,5–11 sati medijske potrošnje dnevno; 6,5 sati internet, 3 sata TV, 2,5 sata radio. Štampa – 16 minuta dnevno (naspram 27 minuta 1975). Deca i mladi: 2,5 sata video-igara dnevno.
Srbija (2022): prosek gledanja TV čak 8 sati dnevno, radija 235 minuta, a štampu redovno čita tek oko 10 odsto populacije.
VESTI RAVNE ZEMLJE
Gutenbergovac: Promena načina čitanja, kriza štampe i digitalna tranzicija – kako sve to menja žurnalističke forme izražavanja?
Alef: Duboko. Analize think tank korporacije RAND beleže dugoročan pomak ka subjektivnijem izražavanju – više naracije, komentara i opinion tekstova, pomak ka subjektivnijem stilu i udaljavanje od faktografskog izveštavanja, manje originalnog terenskog rada, manje klasičnog “hard news” izveštavanja. Studija “Vesti ravne zemlje” Nika Dejvija sa Univerziteta u Kardifu (Nick Davies, Flat Earth News, 2008) pokazala je da je 54 odsto britanskih vesti zasnovano na PR materijalu i agencijama. U SAD, neprofitna organizacija News Literacy Project beleži do 70 odsto. Taj fenomen dobio je ime “čurnalizam” (churnalism).
ČURNALIZAM
Gutenbergovac: Kovanica “čurnalizam” opisuje vladajuće “štanc–novinarstvo”?
Alef: Kovanica churnalism nastala je spajanjem engleskih reči journalism – “novinarstvo” i reči churn – “vrteti, masovno proizvoditi, bez obraćanja pažnje na kvalitet” (u prenesenom smislu: “štancovati” “izbacivati na traci”). Na srpski se to najčešće prevodi opisno: “štanc-novinarstvo”, “novinarstvo na traci”, “prepisivačko novinarstvo”.
Čurnalizam znači novinarstvo koje se proizvodi masovno, brzo i bez ozbiljnog istraživanja, uglavnom prepisivanjem ili blagim prepravljanjem sadržaja koji dolazi iz agencijskih vesti, PR saopštenja i unapred pripremljenih materijala. Prepoznaje se po identičnim naslovima i tekstovima u različitim medijima.
Osnovne odlike: nedostatak originalnog istraživanja; prekomerna upotreba citata; rast udela komentara i subjektivnog stila na račun klasičnog izveštavanja.
Gutenbergovac: Zašto je čurnalizam postao dominantan?
Alef: Zbog smanjenja broja novinara i resursa – redakcije širom sveta oslanjaju se na prepisivanje. Zbog davanja prednosti brzini i kvantitetu nad kvalitetom. Zbog porasta PR industrije koja, na primer, u Velikoj Britaniji prihoduje više od 6,5 milijardi funti, nadmašivši novinarstvo.
Gutenbergovac: U nekim istraživanjima se pokazuje da se potiskuje reportersko izveštavanje sa lica mesta i da se smanjuju i preuređuju tematski “bitovi”. Bitovi, šta je to?
Alef: “Bitovi” (od engl. news beat) su tematske oblasti koje jedan novinar redovno pokriva. Tradicionalna podela rada – politički, naučni, kulturni beat itd. Zbog rezova i “cost-cuttinga” (kresanja troškova) redakcije gase specijalizovane rubrike (nauka, zdravstvo, pravosuđe), ostavljajući “mekše” i jeftinije teme. Spektar tema se sužava, raste udeo generičkih i servisnih sadržaja.
Digitalni portali rade pod istim pritiskom: brže, jeftinije, atraktivnije.
Psiholog Gordon Penikuk (University of Regina) je u istraživanju iz 2019/20. pokazao da ljudi dele vesti ne zato što veruju da su tačne, već iz drugih motiva (humor, emocije, identitet). Ali kada se pre deljenja diskretno podseti na tačnost, korisnici postaju oprezniji i ređe dele netačne informacije.
Gutenbergovac: Da li su sprovođena istraživanja o rasprostranjenosti čurnalizma u savremenim medijima?
Alef: Prema istraživanju Univerziteta u Kardifu iz 2007. godine, koje su sproveli Džastin Luis i Endru Vilijams sa saradnicima, čak 54 odsto vesti u deset vodećih britanskih novina bilo je zasnovano na agencijskim izveštajima ili PR materijalima. Ovaj nalaz, često citiran u literaturi o “čurnalizmu”, povezan je sa nedostatkom resursa i smanjenjem broja novinara u redakcijama. Kasnija istraživanja u Sjedinjenim Državama i Evropi potvrđuju slične trendove – značajan deo medijskog sadržaja nastaje preradom unapred pripremljenih informacija, a ne originalnim izveštavanjem.
Posebno su važna istraživanja Penelope Mjus Abernati, koja je kao profesorka Univerziteta Severne Karoline u Čapel Hilu razvila i popularizovala pojam “pustinje vesti” (news deserts). Njeni izveštaji, među kojima se ističe “Šireća pustinja vesti”, pokazali su kako gašenje lokalnih listova i gubici novinarskih radnih mesta stvaraju zajednice bez pouzdanih izvora informacija. Od 2020. do 2023. godine, Abernati je nastavila ta istraživanja na Školi žurnalizma Medil pri Nordvestern univerzitetu u Ivansonu (Ilinois), dodatno ih proširujući i povezujući sa globalnim iskustvima. Slične nalaze donosi i evropski projekat “Lokalni mediji za demokratiju” (Local Media for Democracy, LM4D), koji dokumentuje kako slabljenje lokalnih i regionalnih medija podriva demokratski život zajednica.
Gutenbergovac: Kakva je uloga digitalnih influensera koji privlače pažnju?
Alef: Oni danas funkcionišu kao savremene dvorske lude: zabavljaju, provociraju, ali istovremeno oblikuju javno mnjenje. Globalno – to su politički satiričari poput Trevora Noe ili Džona Stjuarta. Pju centar je pokazao da je deo američke publike Stjuarta smatrao jednim od “najpouzdanijih izvora vesti” iako je bio komičar.
Gutenbergovac: Koje su funkcije tih savremenih dvorskih luda?
Alef: Katarsis (oslobađanje frustracija), identifikacija (simbol otpora i autentičnosti), normativna funkcija (prenošenje društvenih normi) i mimikrija kroz humor. Ozbiljne poruke prenose kroz šalu i dopiru daleko. Algoritmi favorizuju sadržaje koji izazivaju emocije i angažman, stvarajući “kutije odjeka” – zatvorene zajednice u kojima publika više veruje influenserima nego tradicionalnim autoritetima.
Nastaviće se…
U narednom broju Vremena:
– Alef kao vodič kroz srpsku štampu u digitalno doba, o dnevnicima i tabloidima, o dostupnost štampe
– Jovan Skerlić o procvatu štampe u Srbi i Vojvodini u drugoj polovini XIX i prvoj deceniji XX veka
– Sergije Lukač: Dnevna štampa u Srbiji 1945–1991.
Državne zdravstvene ustanove u Srbiji imaju postrojenja za sterilizaciju opasnog otpada, ali im država oduzima dozvole, otkriva „Vreme“ u novom broju. Da li se tako nameštaju poslovi privatnim firmama
Evropska unija uložila je milone evra kako bi pomogla Srbiji da sredi uklanjanje medicinskog i infektivnog otpada. Niš je jedan od prvih gradova koji su dobili postrojenje za ovu delatnost. Međutim, ono se danas ne koristi, poslove uklanjanja otpada dobija privatna firma, a zdravstvenim ustanovama istekle su dozvole. Uslovi za njihov produžetak postavljeni su tako da ne mogu da ih ispune
Pitanje za ljude sistema je – ko će biti prvi? Da li će policija, tužilaštvo i sudstvo, da li će oni iz prosvete i sa univerziteta ili iz javne uprave čekati da im “odseku glave” – i to malom broju čestitih i hrabrih, kako preti predsednik Srbije, ili će snažnije raditi po zakonu insistirajući na njegovom sprovođenju, a ne po njegovoj volji
Istinoljublje se, kaže Hana Arent, nikada nije ubrajalo u političke vrline. Da li to znači da je suština istine u njenoj nemoći, a suština politike u podmuklosti? Pa, ako je tako, zar nemoćna istina ne zaslužuje istu količinu prezira koliko i moć koja ne mari za istinu
Propali su pokušaji da država Srbija nacionalizuje NIS, da dvojica ljudi bliskih režimu kupe ruski udeo u NIS-u, da neka zapadna naftna kompanija ili investicioni fond uđu u vlasničku strukturu umesto Rusa. Ko sada, kao jedino preostalo rešenje prihvatljivo vlastima, ubrzano registruje flotu rečnih tankera za prevoz sirove nafte iz skladišta MOL-a u Mađarskoj do rafinerija NIS-a u Pančevu? Šta to sa sobom nosi? Zašto se Srbija nije odlučila za stečaj NIS-a
Udarac u trbuh građana koji sledi nakon američkih sankcija NIS-u posledica je nemogućnosti gospodara mehurova i neznanja Aleksandra Vučića da shvati šta politika zaista jeste
Aleksandar Vučić se silno razočarao u prijatelja Erdogana – a to mu zgodno dođe da se predstavi kao veliki patriota
Novac koji država troši na Narodno pozorište da bi ga osigurala od eventualnog požara je pokušaj da se zaustavi jedan drugi požar, onaj koji je moguće sprečiti isključivo ostavkama SNS kadrova na čelu ove kuće
Istraživanje “Vremena”: Medicinski otpad na jugu Srbije
Kako vlast zamenjuje državne ustanove privatnim firmama Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
