Žurba nas je već skupo koštala

Čitanje novina u meni budi razne emocije, pa se nekada ljutim, nekada radujem, a biva bogami prilika kada me preplavi sažaljenje spram autora nekih tekstova. Siroti ljudi, šta im se sve da u zadatak. Treba pravdati svoju ustanovu ili nadređenog, a za to nigde argumenta ni u nagoveštaju. Kukavni aparatčici kojima je poverena odbrana nekoga i nečega obično se kuvaju u sosu od nebitnih argumenata u nadi da će se zabašuriti oni bitniji i očigledniji. Tako je 13. marta 2025. u nedeljniku “Vreme” izašao demanti Ministarstva rudarstva i energetike na tekst koji je Slobodan Bubnjević objavio u istom glasilu, sedam dana ranije. Da su ćutali, bolje bi im bilo. Srpski narod ionako pati od ubrzanog zaborava. Ovako su debatu samo nastavili, od Bubnjevića su dobili odgovor, pa me živo zanima spremaju li još jedan odgovor, ubedljiv kao prethodni.

Ko god da je pisao onaj nesrećni tuk na utuk u Ministarstvu rudarstva i energetike zaobišao je nepobitne činjenice, koje bih ovde još jednom da ponovim. Da se ne zaboravi: beogradski ogranak francuske firme Ežis jeste bio zadužen za nadzor radova na železničkoj stanici u Novom Sadu; Ministarstvo rudarstva i energetike jeste poverilo kompaniji Ežis da zajedno sa francuskom korporacijom EDF napravi preliminarnu tehničku studiju za razmatranje primene nuklearne energije u Srbiji. Ežis i EDF su dobili tender za izradu ove studije pre nesreće u Novom Sadu (ali i pre ukidanja Moratorijuma) i, iskren da budem, očekivao sam od Ministarstva da se bilo kako oglasi, makar i neutralnom izjavom da će sačekati rezultate istrage i shodno tome odlučiti o daljnjoj saradnji sa Francuzima, ali je to izostalo.

No, ima i gore od toga. Na osnovu onoga što su početkom januara ove godine neka glasila objavila, na Portalu javnih nabavki je osvanula vest da je Ežisu i ostalim firmama za nadzor izgradnje pruge produžen ugovor do kraja septembra ove godine pošto posao još nisu završili. Ovo se ne tiče našeg nuklearnog programa, ali dobro je da se zna.

I još nešto, pre nego što se dotaknemo osnovne teme ovog teksta. Po rečima Mari Agnes Berš (Marie Agnes Berche), direktorke za poslovni razvoj u sektoru za međunarodni nuklearni razvoj u francuskoj kompaniji EDF: “Ežis će analizirati moguće različite tehnologije koje mogu biti ponuđene Vladi Srbije i poređenje između njih. Vlada Srbije će doneti odluku da li su to male modularne elektrane ili velika nuklearna elektrana”.

Na službenom sajtu kompanije Ežis piše da je ona “leading global architecture, consulting, construction engineering and operating firm”. Jesu učestvovali u izgradnji nekolicine nuklearnih objekata, ali samo kao građevinari, što se takođe može proveriti na njihovom sajtu. Ostaje nam da se nadamo da su usput dovoljno naučili o nuklearnim tehnologijama da mogu da nas savetuju. I poslednje: molim sve građane Republike Srbije koji bi da se uključe u polemiku o našem nuklearnom programu da ne pominju modularne nuklearne reaktore kao jednu od perspektivnih mogućnosti kojoj bi trebalo da se okrenemo. U protivnom će sami sebe eliminisati iz razgovora kao nepismene.

TRI ETAPE REALIZACIJE

Konačno ono zbog čega sam se latio pera: kažu autori teksta iz Ministarstva da nisu startovali pre nego što se crveno svetlo ugasilo. Slažu se i oni da je crveno bilo upaljeno i da Zakon o zabrani gradnje nuklearnih elektrana još nije bio ukinut, ali studija koja je naručena, kako oni kažu, spada u kategoriju dozvoljenog: ili je načnoistraživački ili istraživačko-razvojni rad, što nije zabranjeno zakonom. Hajde da se ne zasmejavamo. Nuklearac sam po struci, tokom cele karijere pišem i jedne i druge radove i savršeno sam siguran da se naručena studija ne može podvesti pod te dve kategorije.

Nakon nekolicine “šupljikavih” argumenata, dolazimo do nečega mnogo solidnijeg. Kaže Ministarstvo da se oni apsolutno neosnovano optužuju za netransparentnost. Eto, npr. u novom Zakonu o energetici, implementacija nuklearnog programa je predviđena na striktan i sistematičan način, koristeći pristup u tri faze, baš kao što to predlaže Međunarodna agencija za atomsku energiju (ja nekako više volim skraćenicu IAEA).

Napokon čvrst oslonac: IAEA – agencija Ujedinjenih nacija sa plemenitom misijom da ponudi svoju ekspertizu za sve nuklearske teme. Autoritet Agencije je neosporan. Pisane preporuke koje je IAEA izdala zaista dele izgradnju nuklearnog objekta u tri faze. Izgleda da su u Ministarstvu prilježno bistrili literaturu. No, jesu li je poredili sa onim što je u nas urađeno u poslednjih godinu dana, od prve iznenadne najave predsednika kako smo voljni da zagazimo u nuklearnu budućnost? Pa dajte da vidimo redom, da li se i ovde trčalo kroz crveno.

Za države koje ulaze u veoma složen posao gradnje nuklearne elektrane procedure su veoma detaljno razrađene u pisanim materijalima IAEA. Svi se oni besplatno mogu skinuti sa sajta IAEA u pdf formatu. Uputstva su poredana u četiri nivoa, od Basic Principles do Technical Reports. Postoji devetnaest celina (infrastructural issues) od kojih je svaka detaljno obrađena u protokolima. To čini na desetine knjiga od po par stotina stranica. One tri etape realizacije nuklearnog programa definisane u pomenutim knjigama su redom:

Pre projektne aktivnosti, gde se izvrši detaljna analiza o tome da li je izgradnja nuklearne elektrane uopšte neophodna. Ukoliko je zaključak potvrdan, kao rezultat prve faze, zajednica (i stručna i šira) trebalo bi da u potpunosti bude spremna i stručno i organizaciono za realizaciji nuklearnog programa.

Razvoj projekta, gde bi zajednica stigla do nivoa da se nakon donošenja političke odluke može upustiti u pregovore sa ponuđačima da bi se odabralo optimalno rešenje.

Aktivnosti na realizaciji, gde se odredi način finansiranja, izvrši kompletno ugovaranje i realizuje sama izgradnja.

Predviđeno je da ove tri faze mogu trajati do petnaest godina, što se u poslednje vreme pokazalo veoma optimističnom procenom. Gradnje novih elektrana se u većini slučajeva otegnu i preko dvadeset godina, što dramatično povisi troškove.

“TELEPROMPTERI”

Od onih devetnaest celina koje IAEA razlikuje u projektu izgradnje nuklearnog objekta, prvi i najvažniji je ono što se zove National possition. Treba usvojiti nacionalni nuklearni program, drugim rečima. Kao prvi korak, neophodno je formirati jedno potpuno nezavisno telo, vladin organ koji bi imao zadatak da izvrši implementaciju nuklearnog programa (NEPIO – Nuclear Energy Program Implementation Organization). Taj organ zatim kreira razna radna tela sa specifičnim zaduženjima. Posebno podvlačim ono “nezavisan”, što baš i nisam siguran da je kod nas moguće. Taj NEPIO treba da koordinira rad na svih onih devetnaest celina koje se u okviru projekta moraju realizovati.

Na osnovu onoga što se kod nas moglo u štampi naći, reklo bi se da smo mi negde pri kraju druge faze. Predsednik nam je u martu prošle godine iz Brisela saopštio da nama nuklearna energija treba, čak se u prvi mah odlučio za četiri modularna reaktora. U aprilu su potpisani razni dokumenti sa Francuzima, Vlada je nešto od toga usvojila, što znači da smo i drugu fazu skoro okončali. Krajem septembra prošle godine nam se u nekom glasilu pojavila naša ministarka rudarstva i energetike ispred neke komandne table i gomile monitora i izjavila: “Francuzi će nam pomoći oko nuklearki, EDF je najbolji partner”. Dakle, predsednik i ministarka su nam uštedili barem deset godina i nežno nas proveli kroz prve dve faze realizacije nuklearnog projekta, a da to nismo ni primetili. Za sada još uvek ne naziremo i trećeg člana one nezavisne organizacije koja se bavi implementacijom programa, ali da se ne obeshrabrimo, verujmo u nuklearske i inženjerske kompetencije tima. A koliko su Francuzi dobar partner, tek tu ima šta da se priča. O tome možemo sledeći put.

U prethodnim tekstovima objavljenim u “Vremenu” govorilo se o prolasku kroz crveno i sitnim žurbama, koje izgleda nekome veoma pogoduju. Ništa to nije u odnosu na implementaciju one tri faze na koje se i Ministarstvo poziva u svom tekstu. Pa, nas su predsednik i ministarka “telepromptovali”, kako to onomad reče neki poslanik vladajuće koalicije u Skupštini, barem deset godina unapred.

A OD PREDSEDNIKA – KROMPIR

Ruku na srce, malo se kasni sa onih devetnaest infrastrukturalnih celina. U Ministarstvu za rudarstvo i energetiku su se sreli predstavnici dvadeset institucija i potpisali Memorandum o saradnji u obrazovanju kadrova. Time su se u svome tekstu pisci iz Ministarstva i pohvalili. Nakon dugih godina posta, sve su se naučne i visokoškolske ustanove odazvale u nadi da će se nešto početi dešavati, pa makar i u Ministarstvu koje se baš veoma aktivno zalaže za kopanje u Jadru.

Od Memoranduma se dalje nije odmaklo, a zaposleni u visokoškolskim ustanovama dobiše od predsednika krompir umesto plate. Ima li boljeg načina da se fakultetski profesori stimulišu na ubrzano školovanje novih kadrova? A u svim dosadašnjim obraćanjima u vezi sa nuklearnim programom uglavnom smo slušali priču o nedostatku kadrova, što jeste bolna istina. No, na spisku onih devetnaest nasušnih celina, kadrovi su negde na desetom mestu po prioritetima. Mnogo je značajnijih akcija potrebno sprovesti, a o tome ni reči. No, nadam se da onaj organ zadužen za impementaciju nuklearnog programa i o tome misli.I konačno, da se umesto zaključka ponovo vratimo na ono trčanje kroz crveno svetlo. Zbog žurbe i veoma verovatne korupcije pala je nadstrešnica i ubila sada već šesnaest osoba. Način na koji su nam započeli nuklearni program i odabrali strateške partnere nije žurba. Pre bi se moglo reći da je to srljanje. Ako budemo imali sreće, možda nas to ne bude koštalo života naših građana. No, žurba sa kojom smo uvedeni u ovu priču, bogata koruptivna istorija kompanije Ežis i sada već sasvim izvesna nesposobnost francuskih firmi da sagrade nuklearnu elektranu u predviđenom roku i za ugovorenu cenu unapred nagoveštavaju nepotreban utrošak teških milijardi, koje će pasti na leđa naših poreskih obveznika.

Ko ima strpljenja, neka proveri kako su se Francuzi opekli sa svojim operaterom oko svoje nuklearne elektrane Flamanville 2. A tek kako su Finci prošli sa francuskim izvođačem radova oko elektrane Olkiluoto 3…

Autor je redovni profesor nuklearne fizike na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu