Žulj od kirete

Velike i važne teme iz perioda jugoslovenske države, jedna po jedna, još uvek se otkrivaju, često sasvim iznenada, zarobivši potom pažnju svojih “pronalazača”. Knjiga “Između nebrige i neznanja” istoričarke Ivane Dobrivojević Tomić, koju je objavila izdavačka kuća Arhipelag, upravo je jedna takva studija. “Istražujući drugu temu”, piše u predgovoru autorka, inače viši naučni saradnik na Institutu za savremenu istoriju, “potpuno neočekivano naišla sam na građu Saveznog saveta za planiranje porodice koju, sudeći prema načinu na koji su fascikle bile uvezane kanapom, niko ranije nije gledao.” Knjiga “Između nebrige i neznanja” je studija retko bogate izvorne građe u kojoj se razmatra problem položaja žene, njene seksualnosti i planiranja porodice u Jugoslaviji, predratnoj i socijalističkoj, od 1918. do 1991. godine. U centru analize nalaze se i danas veoma aktuelna pitanja kontrole rađanja i prava na abortus.

TRIDESETE

Kraljevinu Jugoslaviju su samo deceniju-dve posle ujedinjenja i kraja Velikog rata pogodile krupne porodične i demografske promene. S jedne strane, one su izazvane procesima modernizacije, s druge, teškim ekonomskim prilikama. “Pređe, u stara vremena”, rekao je stariji seljak ondašnjim istraživačima, “dok je bilo više zemlje, voleli smo decu. Svako novo dete onda je označavalo novog radnika u kući. Sad je zemlje malo, svako novo dete za seljaka je nova kubura.” Promene su bile naročito uočljive u Srbiji koja je po brzini smanjivanja stope fertiliteta “daleko nadmašila Hrvatsku”. U Beogradu, Sremu i Banatu već tridesetih godina prošlog veka veliki broj bračnih parova imao je dvoje dece, a istovremeno u mnogim selima širom Jugoslavije živele su porodice sa osmoro, desetoro ili dvanaestoro dece.

Jedino se položaj žene nije drastično menjao. Seljaci su na žene gledali kao na niže od sebe, “da slušaju, služe, da im rađaju i neguju decu”. Da podmiruju njihove fizičke potrebe, pri čemu se uglavnom nisu obazirali ni na ciklus ni na odmaklu trudnoću. “Seljanka se porađala na slami, stojeći ili klečeći”, navodi se u knjizi, “nije bila retkost da se porodi na njivi ili u štali, sama, bez ičije pomoći, zbog shvatanja ‘da ne valja da pred drugim rađa’. Porođaj, naročito prvi, smatran je na selima u Srbiji nečistim. Porodilja je stoga smeštana u ‘najzabitiju prostoriju’ ili kakav ‘podrum’, a na slamaricu su joj stavljane ‘prljave krpe’ ili ponjave korišćene za prekrivanje stoke kako ne bi zaprljala posteljinu. Odmah po rođenju deteta, još ‘izmučena i krvava’ bila je dužna da skuva vruću rakiju i kafu, i počasti sve prisutne, a svakodnevnim kućevnim poslovima vraćala se odmah ‘kako bi bilo sreće u kući’.” Tadašnji beogradski socijalni istraživač Slobodan Vidaković pisao je: “U varoši i selu, u kojima živi 86 odsto stanovnika Jugoslavije, pod pritiskom primitivnog života, kao i odsustva svake higijenske kulture i teškog materijalnog stanja, porođaji se vrše u ogromnoj većini pod okolnostima koje pune groblja porodiljama i novorođenom decom”. Podaci kažu da je za 16 godina, od 1920. do 1936, rođeno 85.775 mrtvorođenčadi, a na porođaju umrlo 38.000 majki.

Pad nataliteta na selu, a od 1921. do 1939. opao je sa 36,7 na 25,9 živorođenih na hiljadu stanovnika, uzrujao je nacionalne duhove. Već tridesetih pojavila su se upozorenja da se priraštaj stanovništva mora pomagati jer je Jugoslavija “u susedstvu velikih naroda”, dok je štampa uveliko pisala o “krizi materinstva” i “beloj kugi”. U javnom govoru ocenjivano je da su Jugosloveni koji “uništavaju plod svoj” sami krivi što u pojedinim srpskim i hrvatskim sokacima ima manje dece nego u nemačkim.

Većina evropskih zemalja zabranila je abortus još u XIX veku, ali oni su i pored toga postali tako rasprostranjeni da je tridesetih došlo do “pandemije abortusa”. Zbog socijalnih razloga, u Francuskoj je obavljano na stotine hiljada pobačaja, u Nemačkoj čak milion. U Jugoslaviji je prednjačio Beograd, u kome je već 1934. na 100 porođaja dolazilo 40-50 nasilnih prekida trudnoće. Pritom, na pobačajima, naročito u gradovima, dobro se i zarađivalo. Dok su boljestojeće dame mogle sebi priuštiti ilegalan pobačaj u nekom od “diskretnih” sanatorijuma za 2000 dinara, što je tri-četiri mesečne plate nekvalifikovane radnice, dotle su siromašne žene mogle jedino računati na pomoć komšinice, tetke, babe, nadribabice ili su to činile sasvim same. U provociranju pobačaja, navodi se u knjizi, ženska maštovitost nije imala granice, neretko dovodeći do smrtnog ishoda. “Ima znak koji jasno pokaže da je u nekom selu već počela kontrola rađanja”, pisao je sociolog, profesor Sreten Vukosavljević, “odjednom u selu bude mnogo mladih udovaca.”

U gradu, pošto je namerni prekid trudnoće predstavljao krivično delo, sa odlaskom u bolnicu se kasnilo, lekarima su davani pogrešni podaci, a pobačaj je često negiran. “Treba pitati u našim bolnicama a i liječnike u praksi kako izgleda današnja ženska klijentela”, pisao je tada hrvatski ginekolog Vladimir Bazala. “Abortus za abortusom, jedan gori od drugog, jedan teži od drugog. Posledice strašne, mortalitet žalostan. Da li se itko od svih onih kroz čije ruke danomice prolaze osakaćene, polumrtve žene poslije kriminalnog aborta, našao da digne svoj glas, i kao liječnik i kao čovjek, da zahtijeva da se bilo šta pokrene kako bi se ova nevolja spriječila i uklonila ili umanjila? O tome glasa ni odkuda, samo se neprestano čuje zahtjev onih koji apodiktički traže zakon protiv abortiranja.”

Autorka studije Ivana Dobrivojević Tomić za “Vreme” kaže kako je u kraljevini Jugoslaviji prelomni momenat bio krajem dvadesetih i početkom tridesetih, kada se kod društveno angažovanih intelektualaca javila svest da nešto mora da se promeni: “To su bili pre svega lekari i pravnici. U listu ‘Pravda’, koji je bio dosta okrenut socijalnim pitanjima, iz broja u broj objavljivale su se debate o tome da se dozvoli abortus u klinikama pod određenim okolnostima, ako se ustanovi da žena živi u teškim socijalnim uslovima. To su bili prvi takvi glasovi. Na 17. kongresu Jugoslovenskog lekarskog društva 1935. doneta je za to vreme revolucionarna rezolucija u kojoj je, između ostalog, zahtevana izmena Krivičnog zakonika kako bi se pored medicinske priznala i socijalna indikacija kao dozvola za abortus. Vlasti su taj zahtev ignorisale i nastavljena je praksa regulisanja rađanja ilegalnim pobačajima.”



SOCIJALIZAM

Stvaranje novog socijalističkog čoveka značilo je i stvaranje žene “novog tipa”. Žena je gradila i radila jednako kao muškarci, vlast muškaraca nad ženama i decom je ukinuta, crkva isključena iz porodičnih odnosa, žene izjednačene u naslednom pravu, obrazovanje je postalo dostupnije. Ipak, pokazalo se da država često nije spremna da stane iza svih proklamovanih zakona, i to najčešće u sferi ekonomskog osamostaljivanja, a stare navike su teško odumirale. “Svi se mi, kad primamo u službu mlade devojke i žene”, govorio je Dušan Breznik, upravnik Centra za demografska istraživanja, “pitamo da li će imati dete. To je kada smo iskreni. Svi smo naveliko za propise, međutim, ne primenjujemo ih nikako ili ne kako su zamišljeni.”

U godinama gladi i očajničke potrage za poslom, nedovoljno pismenom i seksualno neobrazovanom stanovništvu, neželjene trudnoće predstavljale su veliki problem. Zakonik iz kraljevine kojim je abortus bio zabranjen prestao je da važi 1945, a novi zakonik donesen je 1947. samo što u njemu o abortusu nije bilo ni reči.

Sve do 1951. vladao je muk, koji autorka Dobrivojević Tomić naziva “pravnim vakuumom”. U to vreme, s obzirom na to da je pobačaj usled medicinskih razloga svakako bio dozvoljen, dvojica zagrebačkih lekara objavljuju tekstove s tezom da žene namerno neguju svoja oboljenja, da ih ne leče, kako bi ih kasnije iskoristile kao razlog za abortus. Takođe, u to vreme su majke zbog vanbračne trudnoće isključivane iz SKOJ-a, dok očevi skojevci nisu trpeli nikakve posledice. Snažan pritisak sredine terao je devojke i žene na abortus, kakav god, a najčešće najrizičniji, nelegalni.

Prvi put se 1951. u krivični zakonik uvodi da je pobačaj dozvoljen iz medicinskih i moralno-etičkih razloga, dakle u slučaju kada je reč o incestu ili silovanju. Međutim, tek u uredbi iz 1952. precizirano je da to mogu biti medicinsko-socijalni razlozi. Formalno, bio je to veliki korak napred. U uredbu su se najzad “uvukli” socijalni razlozi, a vlasti su kasnije rekle kako niko ne zna kako se to dogodilo. To i dalje nije značilo da se ženi dozvoljava pobačaj zbog socijalnih razloga, na primer, ukoliko već ima veliki broj dece, zbog nemanja stana, nemanja posla. Bilo je to okolo-naokolo rešenje koje je značilo da žena može podneti zahtev za abortus ako ima neko oboljenje koje je ugrožava u trudnoći, odnosno ako bi trudnoća dodatno pojačala neke socijalne probleme u vezi s tom bolešću. “Dozvola abortusa”, objašnjava za “Vreme” autorka studije, “ne proizilazi iz modernih viđenja i profeminističkih stavova, nego se smatra da je to pomoć koju društvo pruža ženi. A kada se jednom prilike promene na bolje, kad država bude mogla više da pomaže majke i decu, porodicu uopšte, abortus će postati većma nepotreban.” Sve do 1955. komisije su po jako strogim kriterijumima odlučivale o podnetim zahtevima za abortus, a za žene je cela ta procedura predstavljala pravi maltretman. Problemi trudnih neudatih devojaka nisu čak ni abortusom prestajali, obično ih je taj čin stigmatizovao iako je komisija garantovala diskreciju, pa se dešavalo da čitav provincijski grad zna kad je neka žena abortirala. Upravo su te maloletne devojke, kako su pisali tadašnji mediji, akteri najdramatičnijih odluka: one rađaju vanbračnu decu, beže od kuće i pokušavaju samoubistvo. Ilegalni pobačaji su mnogim ženama i dalje bili jedino rešenje, a slike pogubnih posledica nestručno izvedenih prekida trudnoće iz svih krajeva zemlje slivali su se u ginekološke klinike, što je najzad nateralo vlasti da reaguju.

Društvena klima prema abortusu počinje da se menja 1955, pa su komisije najzad postale blagonaklonije. Socijalne indikacije, na primer alkoholizam muža, siromaštvo, traženje posla, postale su dominantan razlog za dozvoljeni abortus, mada i dalje maskiran kao medicinski. Do 1960. broj žena koje traže abortus u Jugoslaviji je stalno rastao i na izvestan način, u smislu planiranja porodice, postao vrsta “kontracepcije”. U Zapadnoj Evropi abortus je uveliko bio tek rezervna varijanta, više u slučaju kada kontracepcija zataji, ali u Jugoslaviji do samog njenog raspada abortus je važio kao “najzgodniji” metod ograničavanja rađanja. U uredbi iz 1960. konačno se dozvoljava socijalna indikacija kao opravdani razlog abortusa, pa se tokom celih šezdesetih abortusi mnogo liberalnije i masovno dozvoljavaju. Ženama je na komisijama bilo dovoljno da kažu da jednostavno ne žele da rode, da će dete povećati troškove života ili da nemaju dovoljno veliki stan – i abortus bi bio odobren.

Lekari su veoma teško prihvatali novu situaciju. Njihovi stavovi o tome da pravo na abortus treba ograničiti možda i delom zbog pronatalitetne politike, ali pre svega i kao najvažnije zbog narušavanja reproduktivnog zdravlja žena pobeđeni su kao konzervativni. S druge strane, njihovi apeli državi da intenzivnije edukuje stanovništvo o modernim sredstvima kontracepcije, te da sredstva učini masovno dostupnim, nisu urodili plodom. Prva ginekološka savetovališta otvorena još 1955. gde su se mogla dobiti sredstva za kontracepciju, što je bilo čak ispred tog vremena, odumirala su zbog lošeg finansiranja. Prema podatku iz knjige, neke komisije za odobravanje abortusa čak su pokušavale da ubede par da se venča i odustane od prekida trudnoće, pa je tako zahvaljujući zalaganju jedne komisije prosečno sklapano sedam brakova mesečno.

Uredba iz 1960. imala je pozitivne i negativne strane. Broj ilegalnih pobačaja je iz godine u godinu opadao, ali su ginekolozi, zbog nedovoljnog broja lekara i nespremnog zdravstvenog sistema, a ubrzanog rasta abortusa bili očajni. “Ja imam žulj od kirete”, govorio je tada poznati ginekolog, “jer lekari moraju da kiretiraju 30 do 40 žena dnevno u gradu od 170.000 stanovnika. Ako se ovako nastavi odbićemo kiretažu jer smo se pretvorili u abortere, a ne vršimo dužnost lekara. Na način na koji se to danas radi, abortus je legalizovan, samo sa velikim maltretiranjem za žene. Ona mora proći kroz toliko komisija, mora da čeka, da izgubi veliki broj radnih dana, a to je sve maltretiranje i onda dolazi kući izmučena.”



ABORTUSNA KULTURA

U Ustav iz 1974. uvedena je odredba koja glasi: “Pravo čoveka je da slobodno odlučuje o rađanju dece. Ovo pravo se može ograničiti samo radi zaštite zdravlja.” U novoj jugoslovenskoj politici težište zdravstvene zaštite izmešteno je na preventivnu delatnost. Lekari su smatrali da odredbe novog ustava treba tumačiti kao obavezu za sve, a ne samo za zdravstvo i ginekologe. Tako je prema zakonskim rešenjima u svim republikama i pokrajinama, prioritetno postalo masovno prosvećivanje o primeni savremenih kontracepcijskih sredstava, za šta su bile zadužene zdravstvene, socijalne, obrazovne institucije.

U stvarnosti, međutim, odstupalo se od progresivnog i modernog zakonodavnog okvira. Najviše državne institucije bile su prilično nezainteresovane za primenu zakona, lekari opšte prakse nisu mogli ili nisu želeli time previše da se bave, u školama je uvođenje seksualnog vaspitanja nailazilo na otpore, a kad se na sve to dodaju relativno nizak standard, sve veća nezaposlenost, nerešeno stambeno pitanje, nedovoljan broj mesta u jaslicama i obdaništima, umanjivanje dečjeg dodatka, inflacija i visoke cene artikala za decu, rezultat su činile sve manje porodice a sve veći broj abortusa. Među mnogim podacima iz doba socijalizma, u knjizi se može naći i taj da je recimo na Kosovu i Metohiji čak i 1988. samo polovina porođaja obavljana uz stručnu medicinsku pomoć, da je Jugoslavija po učestalosti abortusa bila na drugom mestu iza Sovjetskog Saveza, da je 1984. broj abortusa prvi put premašio broj živorođene dece, da je u Srbiji tek svaka deseta žena znala tačno da odredi plodne dane, da je trećina njih verovala da coitus interruptus predstavlja sigurnu metodu, da većina nije dovoljno znala o mehanizmima kontracepcije, i da je uz sve to postojao veliki otpor prema prezervativima.

Ilegalni pobačaji su doduše potpuno iskorenjeni, ali veći iskorak od toga nije bio napravljen. Volje, entuzijazma i materijalnih uslova za primenu zakona nije bilo dovoljno, te je došlo do dubokog ukorenjivanja “abortusne kulture”. Ogroman jaz između tadašnjih zakona i prakse možda najbolje ilustruje jedan podatak iz knjige. Naime, porodični zakonik BiH propisao je da se mladi ne mogu venčati pre nego što odu u bračno i predbračno savetovalište u kom bi, između ostalog, dobili i informacije o planiranju porodice i reproduktivnom zdravlju. Samo, problem je bio što ni punih šest godina kasnije nijedno savetovalište ovog tipa nije postojalo u toj republici.

Tek pred sam raspad socijalizma, generacije koje su rođene krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih počele su da menjaju shvatanja. Kontracepcija je postajala prihvaćenija, delom zbog epidemije HIV-a i drugih polnih bolesti, delom zbog popularizacije u medijima, pa su se procesi koji su u Zapadnoj Evropi bili završeni sedamdesetih, u bivšim jugoslovenskim republikama odigrali devedesetih godina. S vremenom je, najzad, abortus i na ovim prostorima prestao da bude najpogodniji metod planiranja porodice.