Žrtve nepoverenja i lažnog morala

Koliko dece u Srbiji tokom života preživi seksualno nasilje i koliko je dece u Srbiji bilo izloženo seksualnom zlostavljanju u poslednjih godinu dana, pokazalo je istraživanje Incest trauma centra iz Beograda u okviru prve Nacionalne studije o društvenom problemu seksualnog zlostavljanja dece u Republici Srbiji, a u saradnji sa Ministarstvom prosvete i Centrom za promociju zdravlja žena iz Beograda.

„Prvi put u Srbiji je urađena Nacionalna studija o društvenom problemu seksualnog zlostavljanja dece i niko ne može da kaže da li ga sada ima manje ili više“, kaže za „Vreme“ Dušica Popadić, direktorka Incest Trauma Centra Beograd. „Jedini zvanični reprezentativni podaci na osnovu prijavljenih slučajeva Incest trauma centru Beograd, od početka našeg rada 1994. godine, predstavljaju sasvim drugu vrstu podataka koju smo do sada objavljivali na godišnjoj osnovi i oni su uvršteni u više nacionalnih dokumenata. Često smo tokom protekle dve decenije govorili u javnosti da se ‘siva brojka’ u Srbiji neće značajno razlikovati od npr. podatka Saveta Evrope da je jedno od petoro dece u Evropi preživelo određeni vid seksualnog nasilja do navršene 18. godine.“

DECA–ŽRTVE NE LAŽU: „Niko se seksualnim nasiljem nad decom kod nas nije bavio jer nam se činilo da to nije moguće i nismo verovali u to, poricali smo da tako nešto postoji. Ono, opet nažalost, postoji svuda u svetu i to kod nas nije izraženije nego u Evropi“, kaže za „Vreme“ Biljana Lajović, koordinatorka grupe/jedinice za zaštitu od nasilja i diskriminacije Ministarstva prosvete. Prema njenim rečima, ima najmanje 16 oblika seksualnog zlostavljanja dece: od prikazivanja pornografskog sadržaja, dodirivanja, skidanja do onog najeksplicitnijeg, i naglašava da je to krivično delo. „Oko deset odsto dece – prosečno troje – u školskom odeljenju je izloženo nekoj vrsti seksualnog nasilja, a jedan deo dece kaže da zna nekoga kome se to dogodilo, što je indirektno priznanje, fenomen poznat u istraživanjima. Deca treba da znaju da nisu kriva, da ne misle da su kriva i da ne treba da osećaju stid i sramotu ako su bila žrtve seksualnog zlostavljanja. Naš cilj je da dete osnažimo da kaže ‘Ne!’ i da se skloni iz te situacije tako što ćemo, između ostalog, ojačati poluge sistema (Centar za socijalni rad, Tužilaštvo, policiju, lekare) da efikasno i dosledno reaguju. Deca ne lažu kad je o tome reč, uvek im treba verovati“, kaže Lajović.

Neverica i odbijanje roditelja dodatno otežava sprečavanje seksualnog zlostavljanja dece.

„Decu moramo da naučimo da se obrate nekoj odrasloj osobi od poverenja koja će znati šta dalje treba da radi. To mogu da budu roditelji, neka bliska starija osoba ili neko iz škole“, nastavlja Lajović. „Svaka škola u Srbiji po zakonu je obavezna da ima tim za zaštitu od fizičkog, socijalnog, emocionalnog, elektronskog i rodno zasnovanog nasilja.“

KO SU POČINIOCI SEKSUALNOG NASILJA: Nalazi iz studije ITC-a ukazuju da je, od svih pitanja, deci najteže bilo da saopšte ko je počinilac seksualnog nasilja – 62,1 odsto dece koja su preživela nasilje odlučilo je da ne identifikuje počinioca. Ovo nije neobično s obzirom da iskustva ITC-a pokazuju snažno prisutna osećanja stida, straha, krivice i niskog samopoštovanja. Štaviše, deca su ovde „lakše“ saopštavala koje nasilne seksualne radnje su preživela. U polovini slučajeva, nasilje se ponavljalo.

Najčešće mesto gde se nasilje događa je kuća, u 32 odsto slučajeva, a svakako stvaraju zabrinutost i društvene mreže sa 22 odsto na kojima je dete primilo i bilo izloženo eksplicitnom seksualnom sadržaju. Podaci pokazuju da je akutno seksualno nasilje češće kod dece u osnovnim školama. Takođe, skreće pažnju podatak da je u srednjim školama u 7,4 odsto slučajeva škola označena kao mesto događaja, čime mladi upozoravaju na silovanja na ljubavnom sastanku i druge vidove seksualnog nasilja.

„Izuzetno važan podatak iz Nacionalne studije predstavlja činjenica da je 48 odsto dece i mladih prvi put u životu razgovaralo o temi seksualnog nasilja tokom našeg intervjua u okviru Studije. Samo 10 odsto škola je otvaralo ovu temu“, naglašava Dušica Popadić. „Podsećam da je Ministarstvo prosvete RS još 2007. donelo nacionalni dokument Protokol o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja, u čijem Priručniku stoji zakonska obaveza da u minimum 11 redovnih predmeta koji su jasno imenovani treba uneti nastavne sadržaje koji se tiču teme nasilja nad decom. Nažalost, do danas je to samo sporadičan slučaj, jer nečinjenje ne podleže sankciji. Ne postoji efikasnija prevencija od učenja kako prepoznati i suprotstaviti se seksualnom nasilju. Samo primena već donesenih zakonski obavezujućih dokumenata doneće mogućnost da se seksualno zlostavljanje deteta spreči. Zamislite da smo svi mi koji smo sada odrasli, učili u vrtiću, na redovnim časovima u osnovnoj i srednjoj školi da seksualno nasilje postoji i koje su karakteristike te pojave. I podatak iz Nacionalne studije da samo sedam odsto slučajeva biva prijavljeno policiji i drugim nadležnim službama bio bi drugačiji jer bi se tokom školovanja naučilo da se radi o krivičnom delu i podigla bi se svest o zakonskoj obavezi prijavljivanja svih koji, Zakon kaže, imaju sumnju ili saznanje.

Podsećam i na to da je, na inicijativu Incest trauma centra Beograd, Skupština Srbije 2013. godine izglasala da seksualni delikt nad decom ne zastareva u Srbiji, čime smo jedina zemlja u Evropi, pored Velike Britanije, sa ovom važnom mogućnošću za procesuiranje počinioca i oporavak deteta. Zato, prijavite ovo krivično delo čim saznate da je dete zlostavljano“, kaže direktorka ITC-a.

Prosečan uzrast kada se seksualno nasilje dogodilo je 14 godina i deca su se odvažila da u prosečnom periodu do dve godine nakon zlostavljanja saopšte ITC-u da su preživeli traumu. Nacionalna studija snažno potvrđuje da deca i te kako govore o preživljenom seksualnom nasilju i uporno tragaju za osobom od poverenja. S tim u vezi, visoka je zabrinutost u vezi s tim da najčešće osoba kojoj se dete poveri – ne preduzme ništa da je zaštiti. Jednako upozorenje je u tome da članovi porodice nisu prva adresa od poverenja za dete koje uvek ima najbolju procenu kome može da kaže. Važan podatak je i da deci nije lako da govore o efektima seksualnog nasilja, odnosno na koji način je nasilje ostavilo traga na njih. Jedna trećina se izjasnila da o tome ne bi ništa rekla. Od onih koji su pružili odgovore, najčešće, mladi navode ljutnju i bes kao efekte (74,1 odsto), a zatim i kod dece i mladih slede osećanja straha (69,3 odsto), stida i krivice (55,8 odsto).

SAME SU KRIVE: Pored slabe informisanosti o ovoj temi u školskom sistemu, studija je pokazala da su čuvari tabua u velikom procentu roditelji – 51,1 odsto. Za decu koja su o seksualnom nasilju razgovarala sa roditeljima, u skladu sa patrijarhalnim obrascem, majka se pojavljuje kao glavna osoba koja informiše dete (48,6 odsto) i dalje nosi glavno breme odgovornosti o dobrobiti deteta. Nakon majki, edukatorke su i bake i sestre – dakle, proširen je stari obrazac odgovornosti žena. Dete sa kojim su razgovarale, podaci pokazuju, naučilo je punu informaciju o tome da seksualno nasilje mogu vršiti i članovi porodice i porodični prijatelji i da, ako se nasilje dogodi, treba da obavezno obavesti osobu u koju ima najviše poverenja. Van porodice, najčešći sagovornici su drugovi i drugarice (30,2 odsto), što iznova potvrđuje značaj edukovanosti đaka i vršnjačke podrške.

Međutim, studija je pokazala da i mladi i roditelji upadaju u zamku okrivljavanja deteta-žrtve, stigmatizuju devojčice i već ranjive društvene grupe dece koja žive u domu i na ulici, kao i decu sa smetnjama u razvoju. Postoje odgovori i jednih i drugih da „seks između odrasle osobe i deteta nema posledica po dete“, kao i „ako je dete seksualno zrelo, u redu je da odrasla osoba ima seks sa njom/njim“. Mladi jasnije od roditelja prepoznaju da su počinioci seksualnog nasilja najčešće osobe muškog pola. Roditelji u značajnoj meri ne prepoznaju devojčice kao glavne mete počinilaca. Uočava se da postoji spremnost za prijavljivanje nadležnim službama u stavovima „kad sumnjate ili znate da je dete seksualno zlostavljano, uvek treba prijaviti policiji“ i „osobe koje seksualno zlostavljaju decu treba da idu u zatvor“, ali je ta spremnost deklarativna. Podaci pokazuju da roditelji manje veruju od mladih da je oporavak deteta koje je preživelo seksualno nasilje moguć.

Sajber zlostavljanje raste na globalnom nivou. Mnogi roditelji kupuju ajpede, ajfone, tablete svojoj deci ne shvatajući mogućnosti uređaja. Zlostavljači koji su se do sada pribojavali da javno istupe, sada imaju paravan iza kojeg se kriju. Direktorka ITC-a navodi podatak da se seksualno nasilje putem društvenih mreža pojavljuje u 22 odsto slučajeva. „Neophodan je nadzor roditelja, česti razgovori školskog osoblja, roditelja i dece o riziku i bezbednoj komunikaciji putem interneta“, smatra Dušica Popadić. Sličnog je mišljenja i Biljana Lajović, koja ističe da deca nisu zaštićena ako sede u sobi za kompjuterom, pogotovo devojčice koje vrebaju sajber seksualni „predatori“. Kako postupati u tim situacijama, pogledajte na sajtovima www.kliknibezbedno.rs i www.netpatrola.rs.

Merilin Hoz, organizacija za sprečavanje seksualnog zlostavljanja "Enough Abuse" iz Velike Britanije

Predatori na koje ne sumnjamo

Žrtve su uglavnom agresivna deca sa lošim uspehom u školi, koja konstantno sanjare u budnom stanju. Moramo da se zapitamo šta je s tom decom

Da li možemo da sprečimo seksualno zlostavljanje dece? Da li imamo svest o tome da se to dešava na globalnom nivou bez obzira na klasne i kulturne razlike? Verujemo li da se to dešava nekom drugom, van mog/tvog porodičnog kruga i okruženja naših prijatelja? Da li stvarno čujemo priče žrtava seksualnog zlostavljanja i da li smo spremni da se suočimo sa sprečavanjem seksualnog nasilja nad decom? Jedino oružje koje možemo da upotrebimo protiv seksualnog zlostavljanja (akronim ABLE – engl. Acknowledge, Believe, Listen, Educate) jeste edukacija o tome šta je seksualno zlostavljanje i kako da ga sprečimo i zaustavimo.

Nijedno dete nije rođeno da bi bilo žrtva seksualnog zlostavljanja. Ožiljci iz detinjstva kod neke dece ostavljaju trajne posledice i iskrivljene modele ponašanja. Jedini način identifikovanja učesnika u seksualnom zlostavljanju dece – počinioca i žrtve – jeste njihovo ponašanje, neverbalna komunikacija.

Počinioci seksualnog zlostavljanja su vešti i verzirani manipulanti, uglavnom osobe na koje nikad ne biste posumnjali. Oni su predatori. Žrtve su uglavnom agresivna deca sa lošim uspehom u školi, koja konstantno sanjare u budnom stanju. Moramo da se zapitamo šta je s tom decom.

Jedno od petoro dece u Velikoj Britaniji prijavilo je neki oblik zlostavljanja, dok se 80 odsto od ukupno 12 miliona dece nikad nije usudilo na taj čin. Britansko Nacionalno udruženje za zaštitu od surovosti nad decom (NSPCC) objavilo je podatak da je 60 odsto dece žrtva seksualnog zlostavljanja u okviru porodice (inter familiar), dok je 30 odsto dece zlostavljano od bliskih porodičnih prijatelja ili saradnika.

Ove podatke je veoma teško predstaviti javnosti. U uzrastu od dve do osam godina, na primer, dete ne ume adekvatno da izrazi svoje mišljenje i emocije, i zbunjeno je ukoliko mu neko odrastao ukaže „specijalnu“ pažnju, pogotovo ukoliko dobije odgovor da je „to njegova krivica i da ne pravi probleme“. Deci koja su bila žrtve potrebna je svaka vrsta mentalne medicinske pomoći. Nije redak slučaj da se deca koja su progovorila o seksualnom zlostavljanju kasnije kaju zbog toga i požele da nisu izgovorila ni reč.

Intervju – Vesna Brzev-Ćurčić, psiholog-psihoanalitičar

Kuća kao stratište

Deca i mladi su dostupni počiniocima tamo gde se počinilac oseća najbezbednije

„VREME„: Na šta ukazuju podaci iz studije i da li su oni alarmantni? Da li je seksualno zlostavljanje dece u porastu ili se samo o tome više piše u medijima?

VESNA BRZEV–ĆURČIĆ: Studija pokazuje gotovo realnu sliku o zlostavljanju u Srbiji. Kažem gotovo realnu zbog toga što uvek postoji onaj deo populacije mladih koji čak ni u anonimnim anketama ne želi da dâ podatak o zlostavljanju. S druge strane, postoje zlostavljanja koja su se dešavala u vreme kada je osoba koja je intervjuisana bila suviše mala, nije imala razvijen govor i o tome nema pamćenje koje je moguće verbalno izraziti. Postoje neki drugi znaci na osnovu kojih to može da se prepozna. Svaki podatak o zlostavljanju je alarmantan, posebno kada je u pitanju tako osetljiva grupa kao što su deca i mladi. Tačno je da je zlostavljanja bilo i ranije, ali je tačno i da je prećutkivano, uglavnom iz razloga koji su socijalne prirode. Danas se o tome govori otvorenije, ohrabruju se i deca i mladi da o svojim bolnim iskustvima govore otvoreno, da se povere, potraže pomoć. Ohrabruje se i porodica da trazi pomoć ako otkrije da je njen najmlađi član ugrožen.

Zakon kažnjava, ali su i psihološka podrška i rad sa ovim mladima nešto što je od presudnog značaja kako u smanjivanju teških posledica tako i u prevenciji ovakvih dešavanja.

U istraživanju je naznačeno da je u 32 odsto slučajeva mesto seksualnog nasilja kuća. Da li to znači da su počinioci biološki roditelji i njihovi prijatelji?

Deca i mladi su dostupni počiniocima tamo gde se počinilac oseća najbezbednije. Koliko god to zvučalo paradoksalno, deca i mladi su najdostupniji upravo u svojim kućama. Kuća, koja bi trebalo da bude utočište ne samo za telo nego i dušu, postaje stratište. Dostupnost deteta ili mlade osobe, pretnje da će se nešto strašno desiti onima koje dete najviše voli ako se za „samo našu tajnu“ sazna, mogućnost ponavljanja zlostavljanja i pre svega poverenje koje dete ili mlada osoba ima u počinioca, čine kuću mestom koje je za njih nebezbedno. Posebno skrećem pažnju na poverenje koje mlada osoba ima, ljubav prema ocu, bratu, ujaku, stricu, dedi, kumu, kućnom prijatelju, najbližem komšiji. Nasilje počiva i na zloupotrebi upravo tog poverenja, ljubavi, ali i autoriteta svih tih osoba. Upravo u tome i jeste najveća opasnost jer se na pomenute osobe ne sumnja. Podjednako se ne sumnja ni na trenere, instruktore, profesore i onda, kada se to otkrije, oglasi se na sva zvona. Nije problem u zvonima koliko u tome da je takvo dete ili mlad čovek time „obeležen“. Pomene se škola, grad, direktor, zgroženi nastavnici, razred i odeljenje. Nedostaje samo slika onoga kome se desilo nešto strašno.

Da li je moguće da je i u Srbiji taj broj veći, s obzirom na to da 62,1 odsto dece nije otkrilo počinioca, odnosno da li je ovde reč o seksualnom zlostavljanju u okviru porodice?

Kako god to zvučalo neverovatno, deca na sebe uzimaju odgovornost za nasilje, imaju osećanje krivice, ideju da su sama doprinela tome da se nešto tako dešava. Uz to se javlja i stid, strah od izolacije, još teže kazne. Nekada štite počinioca i zbog toga što im to jeste roditelj, jedini koga imaju, koga i vole jer je ponekad prema njima dobar, kupuje im ono što žele, vodi ih na letovanje. To ne znači da su deca ili mladi potkupljivi, već da imaju podeljena osećanja prema počiniocu. On je i zlostavljač i neko čija je funkcija da voli i štiti. Da, reč je o zlostavljanju u porodici.

Da li je u Srbiji sajber zlostavljanje izraženo?

Sve je učestalije, naročito vršnjačko. Radoznali, a nevešti u proceni posledica koje mogu da se dogode, distribuiraju fotografije napravljene bez dozvole osobe koja je na fotografiji, ili sami šalju, „kače“ fotografije koje potom mogu da budu zloupotrebljene. Pored sveg dobrog što donose savremene tehnologije, jedna od opasnosti je upravo zloupotreba. Lične i porodične drame koje su posledica objavljivanja fotografija koje možda i nisu toliko lascivne koliko su mladi spremni da ih protumače, dovode do teških psihičkih problema kod osobe koja je meta vršnjačkog zlostavljanja. Da sada ne pominjemo raširenu mrežu pedofila koji putem interneta razmenjuju fotografije dece.