Zorica Radović je rođena u Beogradu, u pravničkoj porodici, 1949. godine, gde je završila osnovnu školu, Drugu beogradsku gimnaziju i Pravni fakultet, kao izuzetan student, na kome je i odbranila doktorsku tezu, posvetivši se veoma rano pravnoj nauci. Već letimičnim uvidom u njenu bibliografiju može se videti da je temeljni predmet njenog interesovanja ustavna komparatistika i problemi ljudskih prava, prava manjina i funkcionisanje pravne države uopšte. Posebnu pažnju stručne javnosti izazvale su njene studije „Manjine i teritorijalna autonomija“ (Arhiv za pravne i društvene nauke, 1997. godine), „Ustav treće Jugoslavije – primer (ne)poštovanja prava i pravne nauke“ (Arhiv za pravne i društvene nauke 1996. godine), kao i monografija nastala na osnovu doktorske teze, „Normativna delatnost izvršne vlasti“ iz 1989. godine u izdanju Instituta za uporedno pravo.
U bogatoj naučnoj karijeri, dr Zorica Radović je bila i aktivni učesnik mnogih stručnih rasprava, vođenih oko promene Ustava Savezne Republike Jugoslavije, kako u vreme vladavine Slobodana Miloševića tako i nakon političkih promena 2000. godine, dajući kroz svoje ideje značajan doprinos problematici prava nacionalnih manjina i pitanjima teritorijalnih autonomija i regionalizacije Srbije. Ovi njeni stručni stavovi i naučna razmatranja nailazili su počesto na neprincipijelne i krajnje neprijatne napade, od strane primitivnih nacionalista, sve do pseudodemokratskih grupa i pojedinaca.
U svojim istupima, vezanim za promene Ustava, zalagala se za pravnu državu koja podrazumeva ponašanje svih državnih organa i nosilaca javnih funkcija u skladu sa zakonom, tj. za vođenje politike u granicama prava. Pritom je bila svesna i da transformacija Srbije ustavnim putem nije jednostavan i brz poduhvat, već je najvažnije da novi Ustav garantuje funkcionisanje institucija, pravnog i ustavnog poretka, a ne vladavinu ličnosti, tj. da se napravi „diskontinuitet u shvatanju odgovornosti i ponašanju onih koji se nađu na državnim funkcijama“.
Kada se njen životni saputnik Vojislav Koštunica našao voljom naroda na najvišoj funkciji u državi, ona se i tada držala svoje naučne delatnosti, visokih ličnih moralnih kriterijuma, odbijajući da se povinuje malograđanskim i protokolarnim zahtevima za ispunjavanje uloge „prve dame“.
Imao sam priliku da se lično uverim u njenu izuzetnu, stručnu i moralnu konzistentnost, kada sam joj predložio da prihvati učešće u radnoj grupi za ostvarivanje prava nacionalnih manjina, što je ona odbila, predloživši svog kolegu jer je smatrala da je on u tom trenutku najkompetentniji u toj oblasti.
Doktor Zorica Radović posvetila je čitav svoj život pravnoj nauci i izgrađivanju pravnog poretka u Srbiji, zasluživši nepodeljeno poštovanje kolega i prijatelja, i ostavila za sobom neizbrisiv trag.
