Godinama je B92 doživljavan kao porodica, skup ljudi koji žive na način jedne porodice čija šira familija slušalaca stalno raste. Kada smo 1992. godine sami izveli prvi brutalni eksperiment samozabranjivanja (bez ikakve prethodne najave pustili smo program kakav bi pravio SPS), seo sam kraj telefona i prisluškivao javljanja slušalaca. Tada sam prvi put osetio tu porodičnu povezanost; slušaoci su reagovali kao da im je član familije umro.
Taj „sindrom porodice“ širio se i na porodice zaposlenih na Radiju; svi su oni živeli s nama: majke, očevi, šira i uža rodbina. Nekada smo izdržavali mi njih, a nekada oni nas.
Zoran Mamula je u toj podeli uloga bio najstaloženija i najmirnija figura, „glas razuma“. Bio je jedan od osnivača Radija B92 iz daleke 1989. godine. U našem timu to nije mnogo značilo; osnivači nikad nisu imali privilegije u odnosu na novajlije, nikada nisu postojale kaste prvoboraca i pridošlica. Upravo je prisnost unutar redakcije i tima B92 brisala ove razlike.
Zoranovu prirodu dobro ilustruje scena od 9. marta 1991. godine. Brutalna policijska akcija odvijala se ispod našeg prozora na Trgu Republike. Izvukli smo mikrofon iz studija i ja sam sa prozora prenosio zbivanja sa ulice. Bio sam u šoku, kao i mnogi koji su prvi put prisustvovali takvom nasilju. Kada sam video policajca kako sa kratkog rastojanja dimnom bombom gađa demonstranta u glavu, izgovorio sam nešto u stilu: Počeo je rat u Beogradu. Zoran mi je užasnut šapnuo: „Da li si normalan, treba da smirujemo situaciju.“ Tada sam mu prepustio mikrofon. I uvek kada je nešto trebalo smireno reći, kada se u kratkom vremenskom roku valjalo skoncentrisati na prenošenje važnih poruka čitaocima, ta uloga prepuštana je Makiju. Uvek ju je izvodio besprekorno.
Nije bilo puno onih koji su unutar tima mogli igrati pomiriteljsku ulogu kada smo se sporili oko toga kako ćemo raditi. „Nikada nismo pomislili ‘ne smemo da izveštavamo o ovome jer ćemo nadrljati’“, svedočio je Mamula u knjizi britanskog novinara Metjua Kolina koji je pisao o ulozi B92 u pokretu otpora, This is Serbia Calling. „Nismo razmišljali o tome. Znali smo da će policija najverovatnije da nas zabrani. Očekivali smo to, nismo bili iznenađeni. Nakon policijske zabrane nismo izmenili način rada. Štaviše, postali smo hrabriji, jer smo bili besni. Ranije smo bili mladi, ali tokom demonstracija sazreli smo i odrasli.“
I zaista, ono što smo doživeli na B92 u proteklih 12 godina mnogi novinari u svetu ne dožive za ceo svoj profesionalni život. Nekako su nam životi sabijeni. Postali su koncentrat života.
Zoran Mamula je imao blistavu karijeru, retku za novinare sa ovih prostora. Godine 1985. počeo je da radi u progresivnom studentskom programu Index 202 a 1989. godine učestvuje u osnivanju Radija B92 čiji je dugogodišnji novinar i urednik. Takođe učestvuje u radu Radio Broda, zatim Radija Slobodna Evropa i lista „Evropljanin“. „Evropljanin“ je jedan od najviše kažnjavanih listova: pored ogromnih finansijskih kazni list je imao i tri zatvorske presude a kulminacija represije usledila je brutalnim ubistvom osnivača lista Slavka Ćuruvije. Posle tog tragičnog serijala počeli smo da obnavljamo B92, pa je Zoran doživeo još jednu zabranu a zatim i okupaciju prostorija u maju 2000. Bio je važan deo ekipe koja je pokrenula programe koji su ilegalno emitovani iz susednih zemalja a pripremani u Beogradu i preko lokalnih ANEM-ovih stanica. Kada smo startovali sa televizijom, Maki je bio prvi kog smo želeli za prezentera vesti jer smo bili svesni koliko se njegovom glasu i njegovoj pojavi veruje.
Posle 5. oktobra znao sam da će doći do takozvanog posttraumatskog sindroma među novinarima koji su godinama živeli pod represijom, četiri puta zabranjivani, preživeli nekoliko ratova, izbeglištvo, bombardovanje itd. Međutim, ni u proteklih godinu dana nismo stigli da se ozbiljnije bavimo tim problemom. Tek sam pre nekoliko meseci stupio u kontakt s nekoliko organizacija koje se bave problemom adaptacije na normalnu situaciju u poststresnom periodu: znao sam da i za novinare moramo napraviti program zaštite i prilagođavanja radu u novim uslovima. U međuvremenu, Zoran Mamula se razboleo. Bolest je kasno otkrivena i bilo je veoma teško zaustaviti je.
Jasno je svima da postoje trenutne žrtve ratova i sukoba u proteklim godinama, ali postoje i oni koji će pasti mnogo kasnije. Mislim da je Maki jedna od žrtava čiji tačan broj nikada nećemo saznati.
Njegove ćerkice, supruga i roditelji ostaće deo familije B92 koji će se brinuti o njima koliko god može. Uspomenu na Zorana nastojaćemo da sačuvamo kroz očuvanje kredibiliteta B92 koji smo zajedno sticali.
