U petak, u 18 časova, u galeriji Artget Beogradskog kulturnog centra biće otvorena izložba "Fotograf Zoran Đinđić" autorke Goranke Matić, urednice fotografije u nedeljniku "Vreme". Na izložbi će biti predstavljeno 14 fotografija nastalih u periodu od 1989. do 2002. koje je snimio ubijeni srpski premijer
Da je Goranka Matić ponudila Zoranu Đinđiću da mu za života napravi izložbu fotografija, on bi zasigurno to odbio. Pre svega verovatno ne bi imao ni vremena za tako nešto, a smatrao bi i da njegove privatne fotografije nemaju nikakve veze s njim kao javnom ličnošću, a posebno da njegove amaterske fotografije ne zavredjuju da se stave u neki galerijski kontekst i uvažavaju kao da se radi o „umetničkim delima“ prema čemu svaki misleći čovek mora imati rezervu. Verovatno bi sve to doživeo i kao neku vrstu udvorištva, zbog čega danas, posle svega što se dogodilo, i što će nam se izleda dogoditi, ne moramo da strahujemo. Možemo samo da strahujemo da ovo neće biti dokument političkog udvorištva već političkog gubitništva kada gledamo kako je završila još jedna ideja, još jedan pokušaj, i to najozbiljniji do sada, da se čitavo srpsko društvo učini sudeonikom moderne epohe. Danas kada pokušavamo da formulišemo uspomene na prvog istinski modernog srpskog političara koji je uspeo da vodi ovu zemlju makar i u jednom kratkom periodu, više nisu dovoljne samo novinske fotografije, video i audio zapisi njegovih legendarnih javnih nastupa: potrebno je ne samo videti njega kako je izgledao i kako je govorio već i videti kako je on video. U izvesnoj meri to i jeste zavirivanje u nečiji privatni život, u „zonu prostora, i vremena, u kojoj nismo slika, objekt“, kako kaže Bart. Ali fotografija je trag koji služi sećanju, i to ne samo sećanju na ono ili onoga što je na njoj prikazano već i na „pristrasnost“ fotografa, uspomenu na prirodu njegovog pogleda.
Kada danas gledamo bilo koju fotografiju ili video zapis na kom se nalazi Zoran Đinđić, vidimo uvek i njegovu smrt. Vidimo uvek onaj snimak kada ga unose u automobil nakon što je pogođen hicima ubica i njihovih ideologa koji Srbiju nisu videli Đinđićevim očima, onih koji i danas od akvarijuma prave riblju čorbu, da parafraziramo jednu od čuvenih Đinđićevih metafora o srpskom društvu. Ali smrt je prejaka metafora. Đinđić, poput najvećeg umetnika XX veka Marsela Dišana, nije imao vremena da razmišlja o smrti, ili je o njoj razmišljao „što je manje moguće“, na šta nas duhovito upućuje i rečenica „Uostalom, uvek su drugi ti koji umiru“ upisana na Dišanovoj nadgrobnoj ploči u Ruanu.
Među Đinđićevim porodičnim fotografijama, na kojima se on nikad ne nalazi, čak ni u vidu slučajne refleksije fotografa u ogledalu ili uglačanoj površini stola, u vidu uobičajene „greške“ svakog fotografa-amatera, nalaze se specifični kurioziteti. Skoro misteriozne fotografije neke peščane pustinje, prizori praznine, anticipacije smrti nalik vizijama u nekim Hercogovim filmovima. Tu je i fotografija mnoštva ljudi na plaži, kadrirana u formi izduženog „sinemaskopa“, nalik nekom renoarovskom prizoru moderne dokolice i kod Ogista, slikara, i kod Žana, reditelja. Tu je i nevešti „snapshot“ njegovog premijerskog kabineta u kom na stolicu odložena tašna svedoči o njegovom prisustvu koliko ponajviše i o njegovoj smrti. Ovo je i jedina fotografija koja aludira na njegov „javni položaj“ ili na bilo kakvu potrebu da predstavi sopstveni status van uobičajene fotografske orijentacije na porodični život. Ali konačno, među sačuvanim Đinđićevim „fotografskim radovima“, Goranka Matić je pronašla i pet crno-belih fotografija iz jednog očigledno obimnijeg fotografskog poduhvata u kom se Đinđić pojavljuje i kao fotoreporter, i kao „umetnički fotograf“ i kao budući političar. Fotografisani motivi i situacije nisu ništa drugo do scene miloševićevskog hadžiluka na Kosovo Polje 1989. godine. Ogoljeni pejsaž, a u njemu kolone, mase sveta, sva ona popularna energija upotrebljena ne da bi se ovo društvo modernizovalo već da bi se još jednom prikucalo za osušeno stablo nacionalne mitologije. Strašni su to prizori. Ali iza njih, s one strane fotoaparata, jeste pre svega radoznao čovek, čovek koji je tu boravio privatno, sa suprugom Ružicom, koju fotografiše usred gomile kao da je hteo da potvrdi pravu želju svog vlastitog pogleda u situaciji nekontrolisanog izliva masovnih frustracija u javnom spektaklu.
Pridodati Zorana Đinđića fotografa uz Đinđića filozofa, Đinđića političara i Đinđića porodičnog čoveka, ne znači samo još jednom potvrditi njegovu svestranu ličnost. Ovo je više pokušaj da se bar malo približimo jednoj neviđenoj energiji koju svako ko pravi slike, u kakvom god mediju, nužno ima kako bi bio spreman da se suoči sa svetom oko sebe. Ova izložba je i omaž jednog fotografa, Goranke Matić, svom potencijalnom kolegi, čoveku koji je mogao da bude fotograf, ali je izabrao put zahvaljujući kom smo svi mi makar za jedno kratko vreme poverovali da se jedna ideja i u ovom društvu može ostvariti. Fotografija može biti mnogo više od traga sećanja.
Uništavanje kulturnog nasleđa je zločin, a ako to neko radi svojoj zemlji, onda je to jasan čin izdaje, kažu u naslovnoj temi novog „Vremena“ konzervatori Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kojima se preti otkazom ako ne uklone Generalštab i okolne zgrade sa spiska zaštićenih dobara
Od zaposlenih u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture se traži, pod pretnjom otkaza, da postupe protiv Ustava, profesije i morala, kako bi leks specijalis o Generalštabu zaživeo u praksi. Oni odbijaju. Šta je to što im se dešava i koje vrednosti Generalštaba štite
Sa raznih strana razni dobro obavešteni ljudi javljaju da je Maji Gojković istekao rok trajanja i da će joj uskoro biti uručena zahvalnost za saradnju. U kojoj formi, videćemo. Ako će tako biti, zašto je Maja nastradala? Ona je poslušna, ali možda ne baš toliko koliko se od nje očekivalo. Možda se pravila luda više nego što joj je to bilo dozvoljeno. Prošle godine je preko noći likvidirana Razvojna agencija Vojvodine, koju je u toj formi osnovala Mirovićeva vlast. Deo zaposlenih, oni podobni, prebačen je u Fond za evropske poslove AP Vojvodine, kojim rukovodi “poznati evropejac” Ognjen Dopuđ, prepoznatljivog izgleda, “slavan” po tome što je fizički napadao i vređao studente koji su u septembru prošle godine blokirali ulaz u novosadski Rektorat. E sada, da li eventualni odlazak Maje Gojković ima veze sa svim ovim? Ako ima, onda je to zbog toga što nije bila efikasnija i brža u diferencijaciji, druge nema
Kako se odnosi na međunarodnom planu komplikuju i sukobi pojačavaju, sve više postaje jasno da desetogodišnje tvrdnje Aleksandra Vučića kako Srbija sa pojedinim državama ima bratske odnose nisu ništa drugo osim prazne priče
S obzirom na to da je bruto društveni proizvod Srbije oko 80 milijardi evra, a prihod Nisa u 2023. bio je oko 3,4 milijarde, gde je dodata vrednost oko 300 miliona, udeo u rastu BDP manji je od polovine procenta, ali gašenje rafinerije utiče i na rast cena, kao i na devizno tržište i neizbežan rast inflacije
Vučić se upravo dohvatio marksističke teze o odumiranju države. U njegovoj verziji Republika Srbije neće odapeti prirodnom smrću. Naprotiv – on će je lično zatući zarđalom lopatom
Donald Tramp konačno je do pucanja zavrnuo ruku Aleksandru Vučiću, pa naprednjački režim pred rusofilskim biračkim telom pravi sebi alibi da izbaci Ruse iz NIS-a – ako ne može milom, onda silom
Čak su i nacisti i komunisti bili shvatili da se bez elementarne pravne sigurnosti i kulture ne može vladati. Vučićeva primitivna ekipa, međutim, nije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
