U petak, u 18 časova, u galeriji Artget Beogradskog kulturnog centra biće otvorena izložba "Fotograf Zoran Đinđić" autorke Goranke Matić, urednice fotografije u nedeljniku "Vreme". Na izložbi će biti predstavljeno 14 fotografija nastalih u periodu od 1989. do 2002. koje je snimio ubijeni srpski premijer
Da je Goranka Matić ponudila Zoranu Đinđiću da mu za života napravi izložbu fotografija, on bi zasigurno to odbio. Pre svega verovatno ne bi imao ni vremena za tako nešto, a smatrao bi i da njegove privatne fotografije nemaju nikakve veze s njim kao javnom ličnošću, a posebno da njegove amaterske fotografije ne zavredjuju da se stave u neki galerijski kontekst i uvažavaju kao da se radi o „umetničkim delima“ prema čemu svaki misleći čovek mora imati rezervu. Verovatno bi sve to doživeo i kao neku vrstu udvorištva, zbog čega danas, posle svega što se dogodilo, i što će nam se izleda dogoditi, ne moramo da strahujemo. Možemo samo da strahujemo da ovo neće biti dokument političkog udvorištva već političkog gubitništva kada gledamo kako je završila još jedna ideja, još jedan pokušaj, i to najozbiljniji do sada, da se čitavo srpsko društvo učini sudeonikom moderne epohe. Danas kada pokušavamo da formulišemo uspomene na prvog istinski modernog srpskog političara koji je uspeo da vodi ovu zemlju makar i u jednom kratkom periodu, više nisu dovoljne samo novinske fotografije, video i audio zapisi njegovih legendarnih javnih nastupa: potrebno je ne samo videti njega kako je izgledao i kako je govorio već i videti kako je on video. U izvesnoj meri to i jeste zavirivanje u nečiji privatni život, u „zonu prostora, i vremena, u kojoj nismo slika, objekt“, kako kaže Bart. Ali fotografija je trag koji služi sećanju, i to ne samo sećanju na ono ili onoga što je na njoj prikazano već i na „pristrasnost“ fotografa, uspomenu na prirodu njegovog pogleda.
Kada danas gledamo bilo koju fotografiju ili video zapis na kom se nalazi Zoran Đinđić, vidimo uvek i njegovu smrt. Vidimo uvek onaj snimak kada ga unose u automobil nakon što je pogođen hicima ubica i njihovih ideologa koji Srbiju nisu videli Đinđićevim očima, onih koji i danas od akvarijuma prave riblju čorbu, da parafraziramo jednu od čuvenih Đinđićevih metafora o srpskom društvu. Ali smrt je prejaka metafora. Đinđić, poput najvećeg umetnika XX veka Marsela Dišana, nije imao vremena da razmišlja o smrti, ili je o njoj razmišljao „što je manje moguće“, na šta nas duhovito upućuje i rečenica „Uostalom, uvek su drugi ti koji umiru“ upisana na Dišanovoj nadgrobnoj ploči u Ruanu.
Među Đinđićevim porodičnim fotografijama, na kojima se on nikad ne nalazi, čak ni u vidu slučajne refleksije fotografa u ogledalu ili uglačanoj površini stola, u vidu uobičajene „greške“ svakog fotografa-amatera, nalaze se specifični kurioziteti. Skoro misteriozne fotografije neke peščane pustinje, prizori praznine, anticipacije smrti nalik vizijama u nekim Hercogovim filmovima. Tu je i fotografija mnoštva ljudi na plaži, kadrirana u formi izduženog „sinemaskopa“, nalik nekom renoarovskom prizoru moderne dokolice i kod Ogista, slikara, i kod Žana, reditelja. Tu je i nevešti „snapshot“ njegovog premijerskog kabineta u kom na stolicu odložena tašna svedoči o njegovom prisustvu koliko ponajviše i o njegovoj smrti. Ovo je i jedina fotografija koja aludira na njegov „javni položaj“ ili na bilo kakvu potrebu da predstavi sopstveni status van uobičajene fotografske orijentacije na porodični život. Ali konačno, među sačuvanim Đinđićevim „fotografskim radovima“, Goranka Matić je pronašla i pet crno-belih fotografija iz jednog očigledno obimnijeg fotografskog poduhvata u kom se Đinđić pojavljuje i kao fotoreporter, i kao „umetnički fotograf“ i kao budući političar. Fotografisani motivi i situacije nisu ništa drugo do scene miloševićevskog hadžiluka na Kosovo Polje 1989. godine. Ogoljeni pejsaž, a u njemu kolone, mase sveta, sva ona popularna energija upotrebljena ne da bi se ovo društvo modernizovalo već da bi se još jednom prikucalo za osušeno stablo nacionalne mitologije. Strašni su to prizori. Ali iza njih, s one strane fotoaparata, jeste pre svega radoznao čovek, čovek koji je tu boravio privatno, sa suprugom Ružicom, koju fotografiše usred gomile kao da je hteo da potvrdi pravu želju svog vlastitog pogleda u situaciji nekontrolisanog izliva masovnih frustracija u javnom spektaklu.
Pridodati Zorana Đinđića fotografa uz Đinđića filozofa, Đinđića političara i Đinđića porodičnog čoveka, ne znači samo još jednom potvrditi njegovu svestranu ličnost. Ovo je više pokušaj da se bar malo približimo jednoj neviđenoj energiji koju svako ko pravi slike, u kakvom god mediju, nužno ima kako bi bio spreman da se suoči sa svetom oko sebe. Ova izložba je i omaž jednog fotografa, Goranke Matić, svom potencijalnom kolegi, čoveku koji je mogao da bude fotograf, ali je izabrao put zahvaljujući kom smo svi mi makar za jedno kratko vreme poverovali da se jedna ideja i u ovom društvu može ostvariti. Fotografija može biti mnogo više od traga sećanja.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Zaposleni u prorežimskim propagandnim glasilima osnovali su svoje udruženje – Asocijaciju novinara Srbije, još jednu tvorevinu paralelnog kosmosa odlazećeg režima
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
