Od kada je video-nadzor instaliran u školama, smanjen je broj incidenata. Jer, ne samo da premotavanje snimka pomaže da se nakon neprijatnog događaja vidi šta se stvarno desilo, već on deluje i preventivno. Samo saznanje da su kamere tu čini da se đaci ponašaju drugačije. I ne samo đaci, već i oni koji bi im prilazili u školskom dvorištu
„Meni kao roditelju je veoma bitno da postoji video-nadzor koji je, pri tom, povezan sa policijom. Osećam se bolje kada znam da neko prati šta se događa u školi mog deteta i može blagovremeno da reaguje. Iskreno, postojanje video-nadzora jedan je od razloga što smo se odlučili da dete upišemo baš ovde u prvi razred“, kaže Igor Šušak čiji sin Andrej (7) ide u Osnovnu školu „Vlada Aksentijević“ na Paliluli.
U ovoj školi postoji 15 kamera. One su postavljene po hodnicima, u fiskulturnoj sali, ispred kabineta za fiziku, a četiri kamere „gledaju“ na školsko dvorište. Sve što snimaju vidi se u palilulskoj policiji. Sprega školskog video-nadzora i policije na čijim se ekranima oslikava sve što se događa po hodnicima i dvorištima osnovnih i srednjih škola, uspostavila se na nekoliko beogradskih opština. Isto tako, video-nadzor sada poseduje većina škola u prestonici.
„To ih donekle štiti od sebe samih, odnosno od nasilja među vršnjacima koje je učestalo. Zatim od raznih dečijih nestašluka koji mogu da imaju velike posledice. Konačno, pretpostavljam, u višim razredima i od droge i ostalih poroka koji vrebaju iza ćoška“, iznosi svoje mišljenje Igor Šušak.
Prema rečima direktorke OŠ „Vlada Aksentijević“, Slobodanke Matković, otkad ima osvetljenja i kamera u školskom dvorištu ne nalaze više špriceve. Sada im veći problem, kako naša sagovornica kaže, predstavlja komšiluk kome noću smetaju svetiljke jer im „udaraju“ kroz prozore koji su okrenuti ka školskoj zgradi, a danju im smetaju školski tereni jer se deca igraju loptom pa se to daleko čuje.
Što se tiče bezbednosti dece, osim kamera, tu je i čuvar Mića, penzionisani policajac saveznog MUP-a, koji poznaje svu decu po imenu i primeti li da neko od njih ima problem obrati se školskom pedagogu ili psihologu da ih uputi.
Kada smo ranije razgovarali sa roditeljima o bezbednosti dece, nemali broj njih je isticao da bi radije poslao svoje dete u privatnu školu baš zato jer tamo postoje obezbeđenje i kamere. No, kada se u državnim školama krenulo sa video-nadzorom, pojavili su se napisi da je to možda zadiranje u dečiju privatnost, da nije dobro navikavati decu od malih nogu da su snimana. Javile su se odmah asocijacije na Orvela i na neke ozloglašene televizijske formate.
„Ne verujem zaista da to može da proizvede neki negativan efekat. Kada sam pre pet godina bio u Londonu, osećao sam se pomalo neprijatno jer su kamere bile svuda. Ali onog trenutka kada shvatite da je to napravljeno zbog vaše bezbednosti, počnete da razmišljate u drugom pravcu i osetite veliko olakšanje“, smatra Šušak.
„Primetno je da je ponašanje učenika po hodnicima drugačije. Istini za volju, ovde nikada nije bilo nekog velikog šaranja zidova, ali čini mi se da od kada su postavljene kamere, hodnici su čistiji. I nema one besomučne jurnjave, na znam da li je sve to tako samo zahvaljujući nadzoru, ali kada se uđe ovde deluje kao da ste na fakultetu, a naša škola ima 350 srednjoškolaca“, kaže Moma Stojanović, direktor srednje škole „Rade Končar“, čija se jedna zgrada nalazi u neposrednom komšiluku Hale „Pionir“, a druga na Karaburmi, u blizini fudbalskog stadiona.
Zgrada koja je tik uz Halu „Pionir“ pokrivena je video-nadzorom pre tri godine. Opštinskom donacijom prvo je ugrađeno osam, a kasnije još osam kamera. Katarina (19) i Irina (17), učenice ove škole, kažu i da skoro da ne primećuju kamere. „Ali s obzirom da nas niko ne opominje, znači da se lepo ponašamo“, zaključuju ove dve devojke.
Više puta je jedna od kamera koja pokriva deo dvorišta bila meta napada, više puta ju je neko gađao da bi je makar pomerio, ali sada je zaštićenija i dalje usmerena ka tom uglu školskog dvorišta. U srednjoj školi „Rade Končar“ roditelji plaćaju i fizičko-tehničko obezbeđenje, a tu je i policajac koga dele sa još jednom školom, tako da je bezbednost dece na visokom nivou. Makar kada su u zgradi i oko nje. Takođe, kamere se obično postavljaju i u blizini kabineta gde eventualno postoji skupocena oprema. Pre oko sedam, osam godina direktor Moma Stojanović je u školi na Karaburmi „na svoju ruku“ instalirao nekoliko kamera, između ostalog u dva kabineta gde je oprema najosetljivija.
Konačno, teško da video-nadzor može da reši sve probleme. To je samo jedan korak koji omogućava da deca budu bezbednija.
Igor Šušak, osim sedmogodišnjeg Adreja ima i drugog sina koji je upravo krenuo u jaslice. Pitali smo ga da li kada čita sve što se događa među mladima i sa njima, oseća da je to nešto blizu ili se ipak, s obzirom da ima malu decu, još uvek toliko ne brine.
„Uopšte nemam taj osećaj da je sve to daleko od mene, nas, moje dece. Sve to što se događa deo je našeg društva. Svakako da su to krupni problemi koji neće biti otklonjeni video-nadzorom. Ali važno je da se nešto radi, da se koraci prave. A ovaj korak čini da se kao roditelj osetim bolje i sigurnije“, zaključuje naš sagovornik.
Više od 70 odsto beogradskih osnovnih i srednjih škola pokriveno je video-nadzorom ili alarmnim sistemima na Vračaru, Paliluli, Rakovici, Novom Beogradu, a od prošle nedelje i u Zemunu. Prema rečima Vladimira Todića, gradskog sekretara za obrazovanje, Grad Beograd u saradnji sa opštinama nastavlja i sledeće godine sa umrežavanjem škola koje do sada nisu bile u sistemu centralnog video-nadzora. Odlukom gradonačelnika Beograda, sredinom oktobra osnovan je gradski Savet za bezbednost saobraćaja koji će, zajedno sa stručnjacima Saobraćajnog fakulteta i gradskom Upravom policije, sačiniti strategiju javne bezbednosti u saobraćaju za period 2011–2015. godine
Dodatak priredila Biljana Vasić.
Ostale teme: Umrežavanje školskih kamera, Zasađeni platani na Bulevaru, Sport i mladi
Zašto između prevaziđenog režima i promena ne postoji ništa treće? Na šta režim misli kada kaže da brani Srbiju? Zbog čega je nesalomiv Studentski pokret? Ko ima znanje i pravo iskustvo, a ko vođu bez dana radnog staža van politike? I zašto studenti pobeđuju
Posle gotovo dve godine protesta, stotina prepešačenih kilometara, hapšenja, progona i nezabeležene društvene mobilizacije, Srbija izlazi na izbore koji bi mogli da označe kraj jedne političke epohe. Sociološkinja Marija Babović kaže za “Vreme” da nada u promene nije bila toliko velika još od 5. oktobra 2000. godine, ali upozorava i na opasnost da se, ukoliko promene izostanu, zemlja suoči sa još tvrđim autoritarnim režimom
Njihovo jedino oružje sada su mediji koje kontrolišu: kao, mi nemamo program, što nije istina; kao, mi ćemo izdati nacionalni interes, što nije istina. Jedan od argumenata im je i to da se plašimo da izađemo na debatu sa Vučićem. Oni ne razumeju da im je to kazna. To je kazna Aleksandru Vučiću, koji je 14 godina vodio isključivo monolog. Četrnaest godina on nikome nije omogućio nikakvu vrstu dijaloga, a sada bi da bude nagrađen ili pomilovan mogućnošću da s nama razgovara. E pa, neće moći. To što je posejao sada žanje
Ovi izbori nisu izbori o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, Kosovu i Metohiji, gej brakovima, poreskoj politici ili bilo kom drugom pojedinačnom političkom pitanju. Iako stranke na marginama političke moći pokušavaju da nametnu ove teme, u središtu predstojećeg političkog izbora nalazi se mnogo jednostavnija dilema: promena ili očuvanje postojećeg poretka. Već duže od godinu dana, istraživanja pokazuju da je to osnovna dilema koja se nalazi na glasačkom listiću
U RS se za izbore u Srbiji prijavilo 19.800 osoba, koji će moći glasati na 28 biračkih mjesta. Ostaje nepoznato koliko će ih 25. oktobra preći Drinu i glasati u Srbiji. U svakom slučaju ne vjerujem da su glasači iz Republike Srpske ti koji će odlučiti pobjednika izbora u Srbiji. Realno, glasači iz Republike Srpske na malo toga mogu uticati, ali izgleda da su simbolički veoma važni i Vučiću i opoziciji
Nema, doslovno, nikakve razlike između onoga ko usred noći tvrdi da je dan, ili onoga ko tvrdi za sebe da je žirafa, od tvrdnji koje čitamo na bilbordima: da Vučić radi na ujedinjenju Srbalja i da Srbiji, iz dana u dan, ide sve bolje.
Predizborna hapšenja zbog tobožnjeg „rušenja države“ svedoče o panici režima. Loša vest za njih je – ne mogu da uhapse ceo narod koji je rešio da se odbrani od naprednjačkih batina i izborne krađe
Obruč koji oko Ćacilenda steže Studentska lista sve je uži. Jer sve je više razmađijanih ljudi koji lažnog proroka vide kao ono što jeste: uličnog opsenara koji zavađa Srbiju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
