Životni stil vladajuće kaste

Pre nekoliko godina jedan je naprednjački lokalni političar dospeo u tabloide zato što je na društvenim mrežama reklamirao luksuzni, „ekstravagantni“ život svoje porodice. Između postova na kojima su se nalazile njegove omiljene numere novokomponovane muzike kačio je on fotografije svoje nove kuće-arhitektonskog „čuda“, novog mercedesa koji je koštao cirka 50 hiljada evra, skupocenu ekstrabrendiranu odeću, potom fotografije sa putovanja po poznatim svetskim turističkim destinacijama i sa glamuroznih rođendanskih fešti i slava u skupim restoranima… Na zidovima njegovih soba, videlo se na objavama, dominiraju ikone i do zla boga kičaste slike uramljene zlatnim, debelim ramovima kojima ni raketa „tomahavk“ ne bi mogla ništa. Ubrzo je naš junak, tako izgleda, dobio po ušima od onih iznad njega – naravno, ne zbog toga što se neko upitao kako je od relativno slabostojećeg građanina za tri-četiri godine naprednjačkog „cunamija“ postao bogati krez, već zato što je svojim „aktivizmom“ na društvenim mrežama ubadao prst u oko građanima koji jedva sastavljaju kraj s krajem. I time je mogao da ugrozi popularnost Srpske napredne stranke. Potom je sve te postove jednostavno obrisao i nastavio da živi život onako kako njegovi snovi a naše noćne more – nalažu.

Stvari su se u međuvremenu izmenile, društvo je anestezirano i hipnotisano, a sigurno je da se ovom političaru i njegovim postovima danas niko ne bi ni bavio. On je, naime, postao „opšte mesto“, jedan tipičan predstavnik nove elite.

„Na anesteziranju javnosti se radi planski, temeljno, godinama“, kaže sagovornica „Vremena“, pozorišna rediteljka Milica Kralj.

foto: instagram.com/buducnostsrbijeav

Naši vladari su stigli u tu bahatu fazu kada svoje bogatstvo, koje je i inače teško sakriti, više ne taje. Ne prikrivaju naravno ni „vrednosti“ do kojih drže, ne pozivaju se više na Vebera već na Cecu. U svakom većem mestu iznikli su klubovi u kojima se – čak i u uslovima pandemije – vladajuća elita okuplja i slavi svoj životni uspeh, uz somelijersko otvaranje vina čija se cena ponekad meri stotinama evra i uz odgovarajuću muziku, a pored nas promiču velikom brzinom skupi džipovi sa velikim krstom na retrovizoru kojima upravljaju ljudi sa one strane zakona i koji svojim izgledom izazivaju jezu, ili zatamnjene limuzine sa brojnom policijskom pratnjom, što je postao statusni simbol onih na vrhu ili pri vrhu bilo formalne, bilo one „pomoćne“, sive, neformalne vlasti… Iako je političar sa početka teksta daleko od glavnih moćnika, iako se predstavljao kao patrijarhalan tip koji drži do porodičnih vrednosti i religijskih iskustava, uopšte nije isključeno da je ponekad posećivao Palminu Jagodinu, te da je na bazenu meračio u „opuštenoj atmosferi“, „gde se svako sa svakim ljubi, osim muškarci sa muškarcima“, okružen podatnim – u skromnim minićima koji više otkrivaju nego sakrivaju – devojčicama koje se ponose hirurški obrađenim usnama „ko zgaženim trešnjama“, ispeglanim frizurama i zmijskim telima.

Neki će reći da je Palmina Jagodina, onakva kakva postoji godinama i koja je ovih dana ponešto zaljuljala javnost, u međuvremenu postala kulturni simbol naprednjačke oligarhije, te da se u nekom obliku izlila u sve krajeve naše zemlje. Devedesete sa svim onim zlatnim kajlama, teorijama zavere, nabildanim momcima sa vrelog asfalta, kultom oružja, kič-religijom i kič-nacionalizmom vratile su se na velika vrata, doduše u nešto izmenjenom obliku, prilagođene novom dobu.

„Kao što virusi mutiraju s vremenom, tako je i kulturološki kod devedesetih mutirao“, kaže Milica Kralj.

Jedan broj građana se gadi te „nove stvarnosti“ i beži u svoje unutrašnje azile i pravi se mrtav, dok drugi sa strahopoštovanjem posmatraju život nove elite, pokušavajući da u tom izvrnutom sistemu vrednosti, u novom omeru snaga, ušićare nešto za sebe i za svoju porodicu. Čini se da je tek manji broj građana spreman da se ovom, kako ga neki nazivaju, društvenom sunovratu suprotstavi, shvatajući kuda sve ovo vodi, a dakako da ne vodi ka nekakvom dobru.

Mlađarija na sve ovo gleda kao na normalno stanje. Hteli mi da to priznamo ili ne, bahatost ove vlasti postala je prihvatljiv obrazac ponašanja. Nestaju kafići u kojima se pušta bilo kakva druga muzika osim one ultraturbomega, pogotovo u malim mestima. Treš svih boja je u modi. Moć i nasilje su u modi. I svuda naokolo na visokim platformama jedva hodaju devojčice koje izgledaju kao da su netom pristigle sa Palminih bahanalija. Književnica Jelena Lengold u razgovoru za „Vreme“ kaže da je okruženje u kojem živimo, a koje kreira vladajuća elita, ostavilo „strašne posledice“ po mlade ljude.

„Tu se mogao spasti samo onaj mladi čovek koji je imao izuzetno obazrive roditelje i vaspitače. Međutim, većina se verovatno utopila u tom mulju bez dna“, kaže ona.

Sa njom se slaže kulturološkinja Aleksandra Đurić-Bosnić, koja veli da su najveće žrtve ove „devetogodišnje uzurpacije vlasti“ oni kojima se ta vlast „gotovo savršeno ironično“ obraćala izbornim sloganom „Za našu decu“.

„Oni mladi ljudi koji još nisu napustili Srbiju očigledno su sve do promene ovog i ovakvog režima osuđeni na život u rascepljenoj realnosti u kojoj postoji ogromna provalija između projektovane slike i stvarnosti. I u kojoj dominiraju nasilje, mržnja, konformizam i gramzivost“, kaže Đurić-Bosnić u razgovoru za „Vreme“.

NORMALIZACIJA ANTICIVILIZACIJSKOG PONAŠANJA

Profesorka na Biološkom fakultetu u Beogradu i aktivistkinja Skupštine slobodne Srbije Biljana Stojković smatra da „ovakvo kvarenje društva, ovakav moralni i estetski sunovrat“, čemu svedočimo u Srbiji, „istorija civilizacije odavno nije videla“. Ona smatra da u svakom društvu postoje grupacije koje neguju specifično loš ukus i loše obrazovanje, ali „ozbiljna, utemeljena zajednica ima razrađene mehanizme za sprečavanje prodiranja takvih ljudi u mejnstrim i vladajuće strukture“. Po njoj, u Srbiji, međutim, posle 5. oktobra nije uspostavljen stabilan društveni sistem, bar načelno meritokratski, koji bi nas „održao na površini civilizacijskih tokova“.

foto: printscreen

„Naprednjaci otvoreno promovišu svoj ukus u muzici, umetnosti, arhitekturi, urbanizaciji, modi, ako se ove delatnosti u njihovom slučaju uopšte mogu tako nazivati. Operisane žene sa jakom šminkom i oskudnom odećom uz svakog i najmanjeg SNS funkcionera jeste paket koji se reklamira kao poželjna društvena matrica. Otvoren prezir prema obrazovanju i naglašavanje novca stečenog po pravilu mutnim radnjama najviše štete nanosi zdravom tkivu i sadašnje zajednice i njene budućnosti. Normalizaciju anticivilizacijskog ponašanja smatram najvećim grehom SNS-a“, kaže Biljana Stojković u razgovoru za „Vreme“.

Dodaje da je najgore od svega to što znamo ili naslućujemo „samo ponešto od te užasne bolesti opšte dekadencije u krugovima vlasti, koja obuhvata neverovatne perverzije i stradanja mnogih mladih osoba, voljno ili nevoljno uhvaćenih u kandže ‘nove normalnosti’“.

„Zaprepastimo se kada saznamo da neki lokalni šerif organizuje žurke sa podvođenjem mladih devojaka i devojčica; još više nas baca u očajanje saznanje da to zna ceo grad i o svemu ćuti, a eksploziju mučnine i neverice izazivaju glasovi o tome da na isti način vladaju lokalni probisveti u praktično svakom gradu u Srbiji. Ja počinjem da shvatam da se cela naprednjačka vlast zasniva na mreži perverzije, a da mi samo nismo uspevali da to prepoznamo kao sastavni deo njihove estetike. Takva estetika ne ide bez perverzije! Ako nemamo pokvaren mozak, ne možemo lako ni razumeti koliko su duboke ove korelacije. Ali, ako smo to sada razumeli, otvaraju se zastrašujuća saznanja i slutnje da stvari u našoj državi stoje još gore nego što je iko mogao da zamisli“, kaže Stojkovićeva.

Istoričar umetnosti i pisac Nebojša Novi Milenković tvrdi da životni stil vladajuće elite u Srbiji krasi – izostanak bilo kakvog stila.

„U pitanju je trijumf negativne selekcije i potpuna destrukcija svega postojećeg. Možda bismo mogli doći do zaključka kako današnjom Srbijom, zapravo ‘caruje’ nihilizam. Naravno – time bismo na konceptualnoj ravni učitavali nešto u čemu nikakvog koncepta niti koncepcije zapravo nema. Možda bi najpreciznije bilo primetiti kako današnjom Srbijom vlada ‘otelotvorena’ banalnost koja se ne libi toga da obesmisli apsolutno sve čega se dohvati“, kaže Milenković za „Vreme“.

foto: printscreen

DRUŠTVO KOJE NE RAZLIKUJE ETIČKO OD NEETIČKOG

Kulturološkinja Aleksandra Đurić-Bosnić smatra da vladajući režim u Srbiji sprovodi „pervertirani i ‘unapređeni’ kulturološki kod iz devedesetih, koji je vrlo vešto koncipiran tako da neguje paradokse svih vrsta, od ideoloških do kulturoloških“.

„Setovi vrednosnih smernica, poruka i manifestacija usmereni su ka različitim ciljnim grupama, pa je tako aktuelna društvena scena istovremeno prožeta patrijarhalnošću i konzervativizmom, savremenim verzijama turbo-folka, orgijastičkim rijaliti-predstavama… Sa jedne strane, dakle, kulturom dominira konzervativni tradicionalizam, opredmećen u spomeničkoj kulturi s nacionalnim predznakom, a sa druge strane, tabloidni mediji uspešno produkuju masovni trans i isključivu fokusiranost na vođu. I opet su, baš kao devedesetih, ispunjeni svi postulati masovnog komunikacijsko-ideološkog utilitarizma, onako kako ga je definisala Kloskovska, naime, kao prenošenje identičnih sadržaja koji od političkih elita teku ka velikim masama primalaca. Ovako zavedenom, hipnotisanom i na svaki način indoktriniranom masom može vrlo lako i vrlo dugo da se vlada. I u ovom smislu, aktuelni režim je zapravo testirao delotvornost metoda iz devedesetih. Posledice su dugotrajna i suštinska dezorijentacija društva u kojem se više ne razlikuje istina od laži, manipulacija od informacije, pravično od nepravičnog, etičko od neetičkog“, kaže Đurić-Bosnić.

Sagovornici „Vremena“ konstatuju da su patrijarhalnost i konzervativizam koje često promovišu vladajuće elite samo mimikrija namenjena delu biračkog tela. Jelena Lengold to naziva „deformisanim patrijarhalnim kodom“. „Namerno kažem deformisani, jer mislim da autentičan patrijarhalni kod može u sebi da ima i izvesne pozitivne konotacije. Ali ovo nije to. Ovo je pervertirani oblik patrijarhalnosti, kao što je i sve drugo pervertirano. Ovo je kod autoritarnosti i neslobode. Ovo su amoralnost i promiskuitet koji se prodaju za moral. Ovo je kloaka duha koja se prodaje za kulturne vrednosti“, kaže ona.

Književnik Gojko Božović kaže da klasična patrijarhalnost i konzervativizam nisu odlike ove vlasti, jer bi je, kao i svaki drugi skup vrednosti, ograničavali. Po njemu ova vlast ne želi da bude ograničena, „ni po obimu, ni po razmerama moći, ni po družini vladanja“. Kaže, u tome se krije njena suština.

„Društvo se još nije oslobodilo od trauma i problema nastalih devedesetih godina, a već smo ušli u novi ciklus društvenog razaranja. Od svega toga ovo društvo će se oporavljati dugo i teško. Ne samo da su obnovljeni neki modeli devedesetih nego su i mnogobrojni akteri današnje propasti našeg društva isti kao i u slučaju devedesetih godina. To je jedan od retkih kontinuiteta u našem društvu poslednjih decenija. Dominantna medijska ponuda u potpunosti odgovara dominantnoj političkoj ponudi. Na tržištu štampe posredi je dominacija tabloida koji se ne bave lakim temama nego ‘istragom’ unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, uništavanjem biografija i onemogućavanju bilo kakvog kritičkog govora u javnosti. Na nacionalnim frekvencijama očigledna je dominacija vulgarne zabave, rijaliti formata i totalne propagande. Takva javna scena, na kojoj više ništa nije nezamislivo, izvor je nesvakidašnje javne konfuzije koja je za vlast važna koliko i sama propaganda“, kaže on.

KOLEKTIVNA PORNOGRAFIJA

Aleksandra Đurić-Bosnić navodi da je „vladajuća kasta“ ustoličila, prema sopstvenim svetonazorima i prema sopstvenim potrebama, čitav „set ne-vrednosti“, od etičkih do estetičkih, ideoloških i političkih. Ona smatra da je jedno od najvažnijih pitanja sa kojim će se suočiti „budući restauratori društva“ – kako oni iz političkih partija, tako i oni iz civilnog sektora – „kako je moguće i za koliko vremena će biti realno izvodljivo oporaviti ne samo razorene institucije već i do krajnosti razoren sistem vrednosti“.

„Okovali su društvo u Srbiji neuporedivom banalnošću u svim oblastima i napravili karakterističan multiverzum koji je svojevremeno Radomir Konstantinović formulisao kao kolektivnu pornografiju u svetu palanke. To zapravo znači da su protagonisti režima, u ohlokratskom maniru, inverzirali sve ono što jesu temeljne civilizacijske vrednosti – slobodu, istinu, mišljenje, pravdu… A u svakom gradu, varošici ili zaseoku očito postoji makar po jedan lokalni moćnik koji sa timom svojih revnosnih ‘izvođača radova’ nadzire situaciju, držeći u strahu ili u letargiji i nekoj vrsti zombiranog ćutanja većinu onih koji tu žive. Predstavnici vladajuće kaste već devet godina na svi nivoima vladaju uz pomoć moći i novca, korupcije, ucena, svakovrsnog ponižavanja i degradacije svih onih koji su se, ili bi se usudili da se suprotstave. Kao i svaki represivni režim, i režim vladajuće stranke i koalicionih partnera ovakvom vrstom vladanja poništava i krši ljudska prava, urušava i obesmišljava institucije, ponižava kompetencije i profesije. U Srbiji je, nažalost već dugo, na pijedestalu princip što gore – to bolje, koji u praktičnoj politici znači da vladaju najgori“, kaže ona.

Jelena Lengold upozorava da je važno razlikovati, odnosno uočiti dva glavna obrasca naprednjačke vladavine. „Jedan, širi obrazac, jeste to da mi i dalje živimo u muškom društvu u kojem se žena tretira kao telo i kao roba, sve dok je poželjna, a posle toga, ona postaje ništa. To zvuči drastično, ali nažalost to je tako. Naravno nije svuda i nije uvek, ali u većini slučajeva je tako. Drugi, uži obrazac, jeste bahatost vlasti koja se osilila do granica kad, čini mi se, ili bolje rečeno nadam se, počinje sama od sebe da se urušava, kad već mi nismo u stanju da je srušimo. Jedina vrednost do koje oni drže jeste – kako što duže ostati na vlasti, po cenu bilo čega. U međuvremenu, prodaju nam različite priče, od porodičnih vrednosti i brige o deci, do tobožnje zaštite radničke klase. Ali sve je to potpuno providna laž, njihov jedini i sasvim ogoljeni motiv je ostanak na vlasti. Njih ne zanima apsolutno ništa drugo“, kaže ona.

Književnik Gojko Božović takođe smatra da se teško može govoriti o vrednostima do kojih drži vlast u Srbiji. Po njemu bi mnogo bolje i tačnije bilo govoriti o tome da vladajuća elita ne drži ni do kakvih vrednosti, jer bi ih „bilo koji tip vrednosti ograničavao u vlasti i delovanju“.

„Mi, međutim, vidimo da vlast teži da bude neograničena po obimu i uticaju, nikome odgovorna, sama sebi i izvor i konačni smisao. Vlast naprosto drži samo do vlasti, do njenog neprestanog širenja i do neprestanog potiskivanja svakog mogućeg izazova, kritike ili osporavanja. Na jedan način potiskuje se politička opozicija, na drugi način potiskuje se kritički govor u javnosti, na treći način potiskuju se i zaprečavaju izolovane akcije kao što su građanski aktivizam, protesti zbog pojedinačnih problema ili štrajkovi. Potiskivanje političke opozicije vodi u jednopartijski sistem. Potiskivanje kritičkog govora vodi u ukidanje javnosti i ukidanje svake ideje pluralizma. Potiskivanje građanskog aktivizma ili izolovanih aktivnosti zbog neke konkretne nepravde vodi ka masovnom širenju beznađa i, posledično, apatije i pokornosti. Suština vlasti u Srbiji nije rasprava o bilo kojim vrednostima, nego ničim neograničena volja za moć koja se potvrđuje u svakoj prilici i iz dana u dan“, kaže Božović.

DUHOVNA BEDA

Na pitanje kakve posledice vlast i ovakva društvena atmosfera ostavljaju na kulturu, rediteljka Milica Kralj odgovara: „Insistiranje na podobnim umetnicima i podobnim delima, amputiranje kritičkog odnosa umetnika prema pojedincima, pojavama, društvu i svetu u kojem živimo, jeste obesmišljavanje prirode umetnosti, ali je važna stavka u postavljenom sistemu ne-vrednosti. Važne stavke su i medijsko promovisanje jezika mržnje i linčovanje onih koji drugačije misle, besomučno laganje, promocija ljudi bez morala i uopšte ljudskih kvaliteta… Poniženje struke u svakoj oblasti, pa i oblasti kulture, nije samo strahota od konstatacije, nego direktno utiče na kvalitet života. Posledice svesnog zanemarivanje kulture mi danas živimo i one se ogledaju u sveopštem nasilju i netoleranciji, siromaštvu reči i svesti, a ja sam sebi već dosadila uporno to potencirajući. Kada građane ne bombardujete kulturom, vi ste ih svesnom namerom osudili na duhovnu bedu i jad – i to je za mene ozbiljan zločin.“

Kulturološkinja Đurić-Bosnić kaže da bi stanje društva u Srbiji moglo da se opiše parafrazom čuvene Tolstojeve rečenice: sva demokratska društva su srećna na isti način, a svaka autokratija je nesrećna na svoj, specifičan način. „Dakle, radi se o specifičnoj leguri koju eventualno možemo locirati negde između Orvelovog i Ljosinog imaginarijuma. Tako smo i mi devet godina zatočeni u poretku u kojem je laž – istina, a ropstvo – sloboda, i u kojem je, kako je o agonijama slične vrste pisao Mario Vargas Ljosa kada je u Jarčevoj fešti opisivao dominikanskog diktatora Truhilja Molinu, mera svačijeg društvenog i političkog uspona jednaka meri sopstvenog ponižavanja. Mislim da su ključne reči koje bi mogle definisati našu populističku autokratiju: uzurpacija, manipulacija, korupcija, strah, poniženje i ćutanje“, kaže ona.

Jelenu Lengold pak današnja Srbija podseća na stari Rim, koji se na vrhuncu svoje moći urušio sam od sebe, od sopstvene dekadencije. „Mene ova situacija podseća na to. Naš vladar u ovom trenutku ima osećaj da poseduje bukvalno sve, naše sudbine, naše živote, naše puteve, bolnice, brda i doline, naše reke, naše misli, pa i naš vazduh. Čini mi se da je zaboravio u kom veku živimo i koje ljudske slobode su do sada ipak osvojene. Ovo nije vreme robovlasničkog društva, ipak. Naš vladar, pošto kaže da voli da čita, trebalo bi da malo prouči istoriju Rimskog carstva. Da se pozabavi Neronom, Kaligulom, a posle recimo da malo čita o Napoleonu. Ima se tu šta naučiti. Istorija se nikad ne ponavlja doslovno, ali sociološki obrasci postoje i oni se kao takvi mogu ponoviti“, kaže ona.

Božović veli da se aktuelna vlast u Srbiji može porediti sa mnogim drugim „autoritarnim vlastima kakvih je bilo na raznim stranama sveta u poslednjih stotinak godina“. „Poznatim primerima autoritarnih poredaka treba dodati savremeni populizam obogaćen novim mogućnostima propagande i manipulacije koje omogućavaju novi mediji i nove tehnologije. Bilo je različitih ljudi na vlasti i u našoj istoriji, ali ovakvu vlast mi još nismo imali“, kaže on.