Život u senci nuklearnog rata

Jesen je. Priprema se zimnica, aktuelni kovid talas jenjava, a promišljaju se i svi mogući načini da se obezbedi grejanje u dolazećoj zimi. Sa istoka, gde je Ukrajina svojom uspešnom kontraofanzivom povratila deo teritorije, a Rusija formalno anektirala četiri oblasti i istovremeno sprovodi odmazdu zbog rušenja Kerčkog mosta, stižu talasi novih strepnji. Na zapadu analitičari i dalje ne očekuju takozvanu nuklearnu razmenu, ali sada, kao da to priželjkuju, učestalo govore kako je Kremlj spreman za primenu “taktičkog” nuklearnog oružja. Kako se pripremiti za nuklearni rat?

Jedna nuklearna eksplozija zaista nije kraj sveta. Međutim, uz razaranje kakvo ne može da postigne nikakvo drugo oruđe kao i trenutnu smrt desetina, ako ne i stotina hiljada ljudi u blizini epicentra, raznolike grozne i živopisne posledice primene nuklearne bombe, mučno je i zamišljati. Na primer, sveopšte trovanje radijacijom.

Nakon deset minuta kod apsolutne većine direktno izloženih ljudi javiće se mučnina i povraćanje, sat vremena kasnije groznica, potom dijareja i razorna glavobolja, sa opštim opadanjem funkcija organizma, uključujući i jasno vidljiv gubitak kognitivnih sposobnosti zbog koga osoba ne može da pamti, razmišlja i odlučuje. Uz šok i dezorijentaciju, simptomi brzo postaju sve teži i teži, praćeni razornim, neopisivim bolom, otkazivanjem rada organa i konačno i neumoljivo – smrću. Pri izuzetno visokim apsorbovanim dozama radijacije, većim od 8 Greja, smrtni ishod je u ovom periodu očekivan u 99–100 odsto slučajeva, bez obzira da li osoba ima ili nema lekarsku negu (što je i teško očekivati nakon nuklearne detonacije).

Efekti takozvanog trovanja radijacijom, koje se ponekad naziva i akutni radijacijski sindrom, pre svega zavise od primljene doze. Prema skali iz standardnog američkog industrijskog priručnika, ako je apsorbovana doza za celo telo viša od 30 Greja, smrt se, uz još ekstremnije efekte, očekuje u roku od samo jednog dana. No, pri dozama manjim od 6 Greja život je moguće produžiti na mesec do mesec i po dana, a uz lekarsku negu čak i izbeći smrt. Pri dozama manjim od 2 Greja može da preživi čak 95 odsto ljudi, naravno, uz izvesne potonje posledice.

Mada ljudi mogu biti izloženi raznim izvorima radijacije i bez nuklearnog rata (a svaka doza iznad 0,7 Greja smatra se životno opasnom, dok i bitno manje dovode do raznih oblika raka), gorepomenute doze može da izazove takozvano gama-zračenje koje se, kao jedan od brojnih efekata, javlja pri eksploziji nuklearne bombe. Gama zračenje je razorni jonizujući elektromagnetni talas visoke energije i po pravilu oštećuje koštanu srž, dovodi do ubrzane deobe ćelija i do trajnog oštećenja DNK.

BEG OD RADIJACIJE

Efikasna zaštita od gama-zračenja na otvorenom ne postoji. Zato je tokom Hladnog rata usvojena doktrina da se civilno stanovništvo ima štititi sklanjanjem pod zemlju, u takozvana atomska skloništa, gde bi nezavisno od vrste upotrebljenog nuklearnog oružja bilo zaštićeno od mehaničkih posledica udara i potom moglo da sačeka da potencijalna epizoda radijacije prođe. Ulagano je u obrazovanje, informisanje i brze sisteme uzbunjivanja, ali je takav pristup, kad je devedesetih došlo do detanta među velikim silama, strah izvetrio, a opšta obaveštenost o nuklearnoj pretnji sasvim opala, doveo do toga da većina ljudi danas misli kako od radijacije i bombi nema drugog spasa osim duboko pod zemljom.

Moderne studije, zasnovane na shvatanju da dug boravak celokupne populacije pod zemljom nije samo teško, nego i nemoguće organizovati, pokušavaju da pronađu rešenje za delimičnu zaštitu na otvorenom. Ispostavlja se da strategija gde bi se određeni delovi tela, pre svega ključne kosti, gde je najviše koštane srži, zaštitili od gama-zračenja, može biti vrlo uspešna.

Od drugih efekata eksplozije moguće je spasti se i van skloništa. Takozvano beta-zračenje, a koje čine vrlo brzi elektroni i pozitroni nastali pri procesu fisije, može da se zaustavi jednostavnom preprekom – zaustavlja ga nekoliko milimetara aluminijuma. Kad je reč o alfa-česticama, daleko težim produktima (čine ih dva protona i dva neutrona, odnosno jezgro helijuma 4), njih zaustavlja i sama ljudska koža. No, bizarna okolnost je htela da ove čestice ako se udahnu mogu da dovedu do smrti, zbog čega je u uslovima nakon nuklearne detonacije nužno nositi, pretpostavljate, dobro znane zaštitne maske.

Sama detonacija je praćena ne samo razornim udarnim talasima – koji kidaju sve osim armiranog betona, stvaraju vakuum u zoni udara i potom usisavaju čestice prašine nazad, podižući ih u karakterističnu pečurku – nego i toplotnim talasom koji dovodi do izgaranja svega što je zapaljivo, a kod ljudi dovode do zastrašujućih opekotina koje nije lako tretirati. Jedan od kultnih efekata bombe je i snažan bljesak koji kod ljudi izaziva slepilo, što se u slučaju fuzionih, termonuklearnih bombi može desiti i na rastojanju od 100 kilometara. Ovaj fenomen, često korišćen u filmovima o nuklearnoj apokalipsi, nedavno je jednog lokalnog komentatora (rešenog da opravda primenu “taktičkih” bombi) nagnao da kaže kako je najstrašnija posledica nuklearne bombe pomenuti bljesak.

Mada analizirani u simulacija, knjigama i studijama, sveukupni efekti bombe zapravo ne mogu se jasno predvideti. Jasna gradacija štete postoji ne samo kad je reč o dužini izlaganja i količini zračenja, nego i čitavom nizu drugih faktora – vremenskih prilika, prirodnih prepreka, udaljenosti. Bilo da je reč o direktnoj izloženosti i neposrednom stradanju ili udaljenim radioaktivnim kišama koje bi vetrovi razneli širom kontinenta, uništenju voda i zemljišta, dugoročnim zdravstvenim problemima, kao i nemerljivim ekonomskim posledicama, detonirana nuklearna bomba znači samo jedno – zlo za milione ljudi. No, bombu je sasvim moguće preživeti i potom se prilagoditi na novi, nešto sumorniji svet, pod uslovom da niste tako loše sreće da se u zao čas nađete blizu epicentra eksplozije.

KILOTONE I MEGATONE

Ključno je pitanje, naravno, koliko blizu? Nuklearna oružja današnjice grubo se mogu podeliti prema fizičkom procesu koji dovodi do eksplozije. Tradicionalne bombe, kakve su jedini put u ratnim uslovima upotrebljene u Hirošimi i Nagasakiju, zasnivaju se na procesu fisije, što je naziv koji su fizičari dali cepanju atoma. Ovaj fascinantni proces, koji pokreće i civilne nuklearne reaktore, prirodno je svojstven teškim i nestabilnim atomskim jezgrima, kakvi su izotopi uranijuma i plutonijuma. U prirodi se mnogi takvi izotopi sami od sebe raspadaju i oslobađaju energiju (što je prirodna radioaktivnost).

Neposredno pred Drugi svetski rat, grupa istraživača u raznim zemljama ustanovila je da se, ako se takav radioaktivni materijal stavi na dovoljno veliku gomilu, što je kritična masa, dolazi do procesa lančane reakcije, kada cepanje jezgara samo sebe “hrani” i oslobađa neverovatnu energiju. Tako funkcionišu sve fisione bombe. Njihova snaga se obično meri količinom običnog TNT eksploziva koja je potrebna da izazove ekvivalentnu eksploziju – tako je u Hirošimi detonirana bomba koja je uporediva sa eksplozijom 15.000 tona TNT-a, pa se zato kaže da je ta bomba imala snagu od 15 hiljada tona, odnosno od 15 kilotona.

Fuzija je sličan proces, zasnovan na delovanju interakcija u atomskom jezgru, ali laički rečeno, sasvim suprotan fisiji – ova takođe prirodna pojava, koja se stalno odvija na zvezdama, ne podrazumeva da se cepaju teška radioaktivna jezgra, već da se lagana, najlaganija jezgra u prirodi, atoma izotopa vodonika, spajaju u veća, jezgra helijuma. Pri ovom procesu nema radijacije kao kod fisije, ali je priroda htela da ovaj proces bude izuzetno energetski izdašan jer se tokom njega oslobađa hiljadama puta veća energija. Čovek ne uspeva da za civilne potrebe upotrebi fuziju i da samo od vodonika stvara energiju, mada ima mnogo pokušaja, ali od pedesetih godina 20. veka i SAD i tadašnji SSSR, a sada Ruska Federacija, mogu da naprave nekontrolisanu fuziju i zato poseduju takozvane fuzione ili termonuklearne bombe.

01-01 pexels-pixabay-73909

Ove bombe zahtevaju za detonaciju tako visoku temperaturu da ih nema prirodno na Zemlji, osim, pretpostavljate, pri detonaciji pomenutih fisionih bombi. Zato svaka od njih kao upaljač koristi staru atomsku bombu, pa su i kod njih prisutni radijacioni efekti. Njihova snaga je pritom hiljadama puta veća. Najveća bomba koja je ikada primenjena u nuklearnoj probi je sovjetska Car bomba, detonirana 30. oktobra 1961. godine na severnom ostrvu Nova zemlja. Njena snaga je bila veća od 50 miliona tona TNT-a, pa se kaže da je to bila bomba od 50 megatona (bomba je inače projektovana da izazove snagu od 100 megatona, ali je testirana samo sa pola snage).

02-01 atomic war 67 1 yugopapir

I dok su fisione bombe u stanju da razore jedan grad od stotinak hiljada stanovnika, megatonske fuzione bombe mogu da unište čitave regije ili velike, milionske gradove. Spisak mogućih posledica njihove primene je zastrašujući, a u slučaju “nuklearne razmene” mogao bi da dovede do planetarnih efekata kao što je nuklearna zima, kad bi život za čoveka i većinu živih vrsta bio teško moguć. Kako su se na sceni pojavile tokom trke u naoružanju SAD i SSSR, razvijen je niz strategija o udaru i protivudaru koji će s vremenom prerasti u vojnu doktrinu o uzajamnom totalnom uništenju, poznatu kao MAD (mutual assured destruction). Ova dogma, po kojoj nijedna strana neće lansirati svoje projektile znajući da je očekuje isti takav odgovor, dovela je do toga da aktivni deo arsenala koje isporučuju strateški bombarderi, podmornice i interkontinentalni balistički projektili bude uzajamno naciljan, ali i da svet ne potone u nuklearni sukob.

PAKLENI ARSENALI

U novim okolnostima, popis ovih groznih oružja ponovo je, kao u Hladnom ratu, postao svakodnevica, poput broja zaraženih kovidom. Verovatno znate da, prema podacima Asocijacije za kontrolu oružja (ACA), od 13.080 nuklearnih bojevih glava na svetu više od 90 odsto pripada dvema najvećim nuklearnim silama – SAD i Ruskoj Federaciji. Preostale nuklearne sile, njih 7, imaju sve zajedno manje od 1300 bojevih glava.

02-04 atomic war 67 4 yugopapir

Mada je rat u Ukrajini prizvao nuklearne demone, okolnosti danas su bitno drugačije nego u Hladnom ratu. Arsenali su daleko manji. Ukupan broj nuklearnih oružja je danas bar pet puta manji nego početkom osamdesetih godina, a smanjio se zahvaljujući NPT sporazumu protiv širenja nuklearnog arsenala i sedam sukcesivnih sporazuma o njegovom smanjenju koje su dve supersile potpisale. Poslednji, “Novi START” sporazum, još uvek je na snazi i ograničava broj nuklearnih bojevih glava koje mogu biti strateški raspoređene na 1550.

U skladu sa tom regulativom, a prema podacima iz novembra 2021. godine, Ruska Federacija trenutno poseduje najviše nuklearnih bojevih glava na svetu, čak 6257. Od toga je po sporazumu 1760 “penzionisano” i na čekanju za dekomisiju, 4497 se čuva u strateškoj rezervi, a 1458 je strateški raspoređeno. Na drugoj strani, SAD imaju 5550 nuklearnih bojevih glava, od čega je za dekomisiju viđeno 1800, u rezervi je 3750, a strateški je raspoređeno 1389.

02-03 atomic war 67 2 yugopapir

Nakon pola godine sukoba u Ukrajini, razmena diplomatskih i onih drugih izraza između Istoka i Zapada pokazala je da do opšteg nuklearnog rata i “nuklearne razmene” apokaliptičnih arsenala vrlo verovatno neće doći. U većini analiza trenutno zveckanje nuklearnim oružjem objašnjava se željom ruskog predsednika da zaustavi seriju poraza i poveća ulog u Ukrajini, a pojedini analitičari smatraju i da Putin tako želi da sebi podigne cenu na domaćem terenu. Međutim, ne treba zaboraviti da je Rusija predugo nuklearna sila da ne bi razumela šta to znači, a i pravila kada se ovo oružje koristi su dosta jasno postavljena još od 1961, kad je Novu zemlju natkrilio termonuklearni bljesak.

MRTVA STRATEGIJA

“Mi ćemo poginuti, ali ćemo ih sve potopiti”, izgovorio je 27. oktobra 1962, tokom Kubanske krize, kapetan sovjetske podmornice B-59 Valentin Savitski, spremajući se da lansira nuklearni protivudar. Nakon sumnji svog prvog oficira, Savitski je počeo da se premišlja, popustila ga je rešenost i počeo je da okleva. Na kraju je pristao da izroni i proveri o kakvoj vrsti napada je reč. Kada je ustanovljeno da je reč o merama američke pomorske blokade, pretnja se stišala, a svet nije utonuo u nuklearni rat.

Procedura lansiranja u Kremlju podrazumeva da odluku donosi ruski predsednik, koji ovo naređenje izdaje putem kofera koji se po planini na Kavkazu naziva “Šeget”. Ovaj kofer aktivira bezbednosni sistem za lansiranje koji se, takođe po ruskoj planini, naziva “Kazbek”. Ruski generalštab na ovaj način prima naređenje, ali u Rusiji postoje dva paralelna mehanizma lansiranja. Pored “Kazbeka” 1980-ih razvijen je i “Perimetar” – automatski sistem za lansiranje ruskog nuklearnog arsenala.

02-02 atomic war 67 3 yugopapir

Naime, tokom osamdesetih godina, Kremlj je bio zabrinut da bi se Amerikanci mogli odlučiti na ograničenu razmenu i tako zaobići MAD, a zbog koga obe strane neće da aktiviraju svoj arsenal, sa idejom da jednim projektilom gađaju Moskvu i obezglave sovjetsko rukovodstvo kako ne bi došlo do uzvratnog udara. Zato je sovjetski pukovnik Crvene armije Valerij Jarinič, u saradnji sa brojnim sovjetskim institutima, razvio automatski sistem koji sam prepoznaje da je SSSR nuklearno napadnut i bez ljudske intervencije odgovara protivudarom. Sistem zvaničnog naziva “Perimetar” i danas postoji, a na Zapadu se morbidno naziva “Mrtva ruka”.

Razmere su, nažalost, često pobrkane i jastrebovi rata, među njima i domaći, ne uviđaju razliku između svakako užasne ratne štete i smrti koja se najednom meri u stotinama hiljada, kakvu bi “Mrtva ruka” mogla da izazove. Rečiti primer Japana u Drugom svetskom ratu podseća da zapravo nije moguće ratovati nakon primene nuklearnog oružja. Ne postoji ratni cilj dovoljno veliki da opravda trenutnu smrt više desetina hiljada ljudi, da se ne govori o daljim posledicama. Slučaj je takav da to važi na strani onog ko bude njome pogođen, ali i na strani onih koji bi bombu upotrebili.

Nuklearna diplomatija se suštinski razlikuje od konvencionalnog međunarodnog dijaloga. Sa jedne strane, to je govor sile kojoj nema presedana, a sa druge, on se isključivo odnosi na silu – ako vas u pogledu bezbednosti svi moraju shvatiti smrtno ozbiljno, nuklearni status retko donosi neke praktične ili ekonomske koristi državama. Da je drugačije, Indija i Pakistan bi imale daleko više ekonomske koristi od svojih bombi, da ne govorimo o Severnoj Koreji. Bomba je sigurna zaštita od nuklearnog napada ili nekog ekvivalentnog totalnog uništenja. Govori Vladimira Putina sukcesivno podsećaju na to da od nje neće odustati, ali ne znače istovremeno da bi se primenila za neki manji cilj.

ZARAZA X

Mada se o tome onoliko diskutuje, u tom smislu ne postoji famozna “taktička” bomba. Ideja da se neki delovi arsenala proglase taktičkim oružjem i da se razmatraju za primenu u konvencionalnom ratu, inače najpopularnija u analizama u Velikoj Britaniji, razvila se na Zapadu. U SAD, gde je devedesetih ustanovljena i doktrina da se bomba može upotrebiti i protiv nenuklearne zemlje, ako je reč o teroristima, ova ideja je ovaploćena u analizi koju je pre četiri godine američko Ministarstvo odbrane uradilo uvodeći pojam substrateškog nuklearnog oružja. Analiza poznata kao “Nuclear Posture Review” zapravo ukazuje da je i takva primena, mada manjeg obima, daleko od taktičke – za nju je moguće odlučiti se u uslovima gde se ceni da će gubici konvencionalnog rata imati efekte manjeg nuklearnog, a potonji efekti će biti sasvim dugoročni i strateški.

foto: č. levi, wikipedia.org

Mesec dana posle nuklearne eksplozije koja se dogodila 9. avgusta 1945. godine u Nagasakiju, gde su sve zgrade u dvadeset kvartova bile sravnjene sa tlom u prečniku od jednog kilometra oko nulte tačke, stigli su prvi američki novinari. Smrtnost je iznosila 96,7 odsto među ljudima koji su spaljeni pri širenju vatrene lopte, 96,9 odsto među žrtvama sa teškim spoljnim povredama i 94,1 odsto među žrtvama koje nisu imale očiglednih oštećenja. Kilometar dalje efekti atomskog udara bili su sve slabiji – uništeno je 80 odsto objekata, dok je broj preživelih bio nešto veći.

“Ovde zaraza i dalje odnosi živote”, napisao je ratni izveštač i dobitnik Pulicerove nagrade Džordž Veler, došao je u grad 7. septembra i napisao prve novinske izveštaje koji su, mada se tada nije znalo za efekte radijacije, prikazali razmere atomskog razaranja. “Muškarci, žene i deca bez ikakvih vidljivih znakova povreda svakodnevno umiru u bolnicama. Oni su prethodnih nedelja hodali unaokolo misleći da su srećno izbegli smrt. Lekari iskreno priznaju da ne mogu da odgonetnu uzrok ove pošasti. U jednoj bolnici je od 343 bolesnika do sada preminulo 200 ljudi. Svi oni su mrtvi, usmrćeni atomskom bombom, ali niko ne zna zašto. Za nekoliko dana se očekuje dolazak 25 Amerikanaca koji će ispitati lokaciju koju je pogodila bomba. Japanci se nadaju da će oni doneti odgovore o zarazi X.”