Na putevima Srbije 10. i 11. jula stradalo je dvanaestoro ljudi. Između ostalih, dvojica Požarevljana kojima Srbija dosta duguje
U sudaru tri putnička i dva teretna vozila, u četvrtak 10. jula, poginulo je troje ljudi: Mile Veljković, Radojko Luković i Aleksandar Mitrović. Nesreća koja se dogodila na putu Požarevac–Smederevo, na mostu na Velikoj Moravi, bila je ipak nešto drugačija nego ostale, neobično brojne, koje su taj dan učinile „crnim danom na putevima Srbije“. U Velikoj Moravi nestali su, naime, ljudi koje je znao dobar deo Srbije.
MILE: Mile Veljković, u trenutku smrti glavni urednik požarevačke Klub in televizije i novinar lista „Danas“, proveo je u medijima skoro trideset godina: pisao je za „Reč naroda“, NON, „Borbu“, „Našu Borbu“, „Blic“, izveštavao za „Dojče vele“ i agenciju Beta… Uprkos tako zavidnoj biografiji, Veljković nije bio tek samo jedan novinar – u Požarevcu je organizovao niz humanitarnih i kulturnih manifestacija, a oni koji ga do tada nisu upoznali, to definitivno nisu mogli da propuste u sezoni maj-septembar 2000, u vreme najžešće represije režima Slobodana Miloševića. Pošto je s bratom Momčilom bio jedan od osnivača požarevačkog Otpora i jedan od glavnih inicijatora aktivnosti verovatno najsmelije i najmaštovitije grupe nastale iz tog pokreta, Mile je postao neka vrsta informativne agencije „srpskog Kumrovca“. U vreme kada je retko ko znao šta se dešava u susednom gradu, svi koji su to želeli znali su šta se dešava u mestu u kom je živeo Marko Milošević i u koje je Familija redovno odlazila: malo je novinara koji u svojim adresarima nisu imali Miletov broj, a verovatno i ne postoji neko ko je radio u to doba, a da nikada nije pozvao Mileta da čuje „šta se to tamo kod vas događa“. Zahvaljujući upravo Miletu, znalo se o prebijanju Otporaša, znalo se o blokadi Požarevca u maju 2000, do u detalj se znalo šta se dešava u disko-klubu „Madona“ i kakvim se sve marifetlucima bavi „sin Marko“.
Kasnije, posle Petog oktobra, isto tako se znalo šta se dešava u sudovima, u gradu, oko groba Slobodana Miloševića. Za razliku od većine novinara lokalnih medija, koji vremenom posustanu pod teretom mizernih plata i pritisaka moćnika u sredini u kojoj žive, Mile Veljković ne samo da nije posustao, nego je svojom neverovatnom energijom „podizao“ i svoje kolege u Beogradu. U tekstu sećanja na Mileta, novinarka lista „Danas“ Vesna Ninković podsetila je na reči kojima im se obraćao kad god bi došao u Beograd: „Moram li ja sve da radim za vas?“ Kad se sve sabere i oduzme, čini se da je morao.
RADOJKO: Iako većina ljudi priželjkuje onih vorholovskih „petnaest minuta slave“, način na koji je Radojko Luković to postigao ne bi poželeo niko – u mesecima rušenja Miloševićeve vlasti, Srbija je bila oblepljena posterima na kojima je, uz natpis „Ovo je lice Srbije“ bila fotografija premlaćenog Lukovića. On je, naime, bio jedan od glavnih aktera tuče između pripadnika požarevačkog Otpora i članova obezbeđenja Marka Miloševića koja se dogodila 2. maja 2000, o kojoj se mesecima pričalo i koja je postala i predmet dugogodišnjeg sudskog spora. U pokušaju da zaštite otporaša Dragana Milanovića, stolu za kojim je sedelo više pripadnika Miloševićevog obezbeđenja, tog 2. maja prišli su Radojko i Momčilo Veljković (Miletov brat), a čitava stvar završila se potezanjem pištolja, gušanjem, otimanjem oko oružja i tučom u kojoj se bar šest Miloševićevih momaka obračunavalo s Radojkom i Veljkovićem, kao i sa Nebojšom Sokolovićem, advokatom koji se zatekao na licu mesta i pokušavao da utiče na smirivanje strasti. Iste večeri, njih trojica završila su u bolnici, kasnije i u zatvoru. Dok su se oni oporavljali od teških telesnih povreda, JUL ih je optužio za pokušaj ubistva, a kroz usta nezaboravnog portparola Ivana Markovića, i da su „lica sklona delinkventnom ponašanju“, izgrednici, „psihijatrijski lečene osobe“, pripadnici „hitlerjugenda bez ideologije“, američki plaćenici. Ukratko, bila je to jedna od epizoda koja je pokazala da je Milošević izgubio kompas i da mu se neminovno bliži kraj.
Kasnije, posle Petog oktobra, Radojko je optužio „centralu Otpora“ da su na njegovoj muci zaradili milione donacija, a njega ostavili bez ičega, što je, između ostalog, uslovilo i razlaz između požarevačke i drugih „filijala“ Otpora. Kako bilo, ostaje činjenica da je fotografija premlaćenog Lukovića osvestila mnoge. Isto tako, ostaje činjenica da je, samo mesec dana pre Lukovićeve pogibije, Marko Milošević oslobođen odgovornosti u procesu zbog tuče u kafiću Pasaž 2. maja 2000.
SUDBA: Tragedija na Velikoj Moravi jedna je od onih u koje je prste definitivno umešao fenomen koji obično nazivamo sudbinom. Pre svega, Mileta Veljkovića je za Beograd tog dana trebalo da vozi Slobodan Boba Novaković, a ne poginuli Aleksandar Mitrović. Novakoviću je, međutim, tog dana skočio šećer i zbog toga nije mogao da putuje. U pomoć je priskočio tridesetogodišnji Aleksandar Mitrović, student Muzičke akademije i muzički urednik televizije Klub in – prema rečima svedoka, rekao je da mu je to dobra prilika „da malo prošeta po Beogradu“. Pored Mitrovića, čini se da je „suđeno“ bilo i Radojku Lukoviću. On, naime, tog dana uopšte nije ni nameravao da krene put Beograda. U centru Požarevca, sreli su ga Veljković i Mitrović, pa je u poslednji čas odlučio da im se pridruži.
Povodom smrti Mileta Veljkovića, Radojka Lukovića i Aleksandra Mitrovića, u Požarevcu je proglašen Dan žalosti. Na sahrani je bilo mnogo ljudi, mediji su ovaj put pokazali da su na nivou zadatka. Ipak, čini se da se ta priča ne završava konstatacijom o tragediji. Vozač kamiona koji je izazvao sudar, izvesni S.J., zadržan je u pritvoru, a i dalje se analiziraju pomalo čudne okolnosti u kojima se nesreća dogodila. Momčilo Veljković tvrdi da nesreća nije posledica slučajnosti i da mu je brat zapravo ubijen – on pritom podseća da je Mile „bio na meti vlastodržaca jer je godinama bespoštedno pisao o njihovim mahinacijama“, dok im se Luković zamerio „zbog delovanja u Otporu i najava da će nastaviti da goni Marka Miloševića“. Kako bilo, sva je prilika da će o tome još biti reči.
Na dan nesreće, rukovođenje MUP-om, pa samim tim (indirektno) i najvišu nadležnost nad istragom, preuzeo je Ivica Dačić, dugogodišnji portparol, a sada predsednik Miloševićeve Socijalističke partije Srbije.
Toliko o sudbi.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
