Život posle moratorijuma

U Srbiji je, nakon skoro četiri decenije, najzad ukinut Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, poznat kao Moratorijum. Desilo se to pod uslovima vrlo neobičnim i za naše prilike – mada je neprekidno, kroz godine, izazivao silne polemike oko nuklearne budućnosti Srbije, Moratorijum je ukinut tako da to niko nije zapazio, čak ni poslanici na sednici u Domu narodne skupštine, nezavisno da li su vlast ili opozicija. Ironija je da, istovremeno, događaj u parlamentu prilikom rasprave o Moratorijumu nije bio tajan, nego naprotiv, bio je ne samo snimljen, nego potom prenošen u svim vestima, na svim televizijama (istina, sa različitom političkom porukom), kao i na silnim portalima i svim društvenim mrežama. I mada su ga videli milioni, jedva da je iko shvatio kako super-viralni snimak iz parlamenta prikazuje ukidanje Moratorijuma na nuklearnu energiju.

Ova čudna situacija, gotovo nalik na onu sa Šredingerovom mačkom, dogodila se u jeku protesta koji ove jeseni potresaju Srbiju posle velike nesreće koja se dogodila na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Uporedo sa narastanjem narodnog nezadovoljstva, kao i najvećeg studentskog protesta u poslednje tri decenije, za 25. novembar je bila zakazana druga sednica Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine sa izuzetno velikim brojem tačaka dnevnog reda, od kojih se u prvoj razmatrao Budžet za 2025. godinu.

Opozicija je za tu priliku smislila da izvede performans i time navodno oteža vlasti da usvoji budžet. Lukavi plan se pretvorio u opštu tuču, a predsednica parlamenta je proglasila pauzu. Međutim, nešto kasnije, nakon izgreda, sednica se nastavila na retko bizaran način. Poslanici opozicije su se popeli u prostor pred govornicom i različitim sredstvima pravili buku, dok se predsednica parlamenta takmičila sa zurlama i pištaljkama otvarajući i zatvarajući raspravu u načelu i pojedinostima po svakoj od tačaka. Diskusije nije bilo, a u javnost je otišao viralni snimak nadvikivanja. No, u ovom događaju pojavio se i čitav niz zakona koji su, porođeni u opštoj galami, banuli u pravni poredak, a da su zapravo promakli Narodnoj skupštini.

Ispostaviće se da se treća tačka dnevnog reda, ekspresno otvorena i zatvorena, odnosila na Zakon o izmenama i dopunama Zakona o energetici. I da je tim aktom, zapravo, ukinut Moratorijum, jedan od najkraćih, ali i najstrožih zakona ove vrste na svetu koji je potpuno zaustavio nuklearni razvoj u Srbiji, zaustavio obrazovanje kadrova i smanjio kapacitete brojnih oblasti koje su neophodne za rad budućih reaktora. I takođe, učinio da Srbija bude ekstremno nenuklearna zemlja. Neke zemlje su pro, a neke nenuklearne i to je, naravno, sasvim u redu, sve dok zemlja ne odluči da ipak krene nuklearnim putem, a Srbija o tome sve češće razmišlja.

U NUKLEARNOM KOMŠILUKU

Kako se u starim horor pričama govorilo za stare i velike gradove, konkretno za viktorijanski London – da u njima ne postoji soba u kojoj neko nije umro – tako u Evropi nema mesta koje je udaljeno više od 500 kilometara od najbližeg reaktora. Prema podacima Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA), čak i nakon što je Nemačka ugasila svoje reaktore, danas u Evropi ima 168 nuklearnih reaktora čija ukupna instalisana snaga dostiže skoro 150.000 megavata. Najveći udeo ovog nuklearnog kapaciteta nalazi se, po tradiciji, u Francuskoj, koja ima 56 reaktora, potom u Rusiji koja ih ima 37, dok se na trećem mestu nalazi Ukrajina sa 15 reaktora (od kojih se pet u Zaporožju nalazi u ratnom okruženju).

Trenutno se gradi ukupno 10 novih reaktora – u Rusiji 4, u Ukrajini i Velikoj Britaniji po 2, a u Francuskoj i Slovačkoj po 1. Dvadeset država na kontinentu, kao i Srbija, uopšte nemaju komercijalne nuklearne reaktore, niti ih trenutno grade. Neke su, poput Italije i Nemačke, imale znatan kapacitet, ali su svoje reaktore ugasile što zbog toga što im je istekao radni vek, što zbog političkih odluka. Prema podacima IAEA, nenuklearnim zemljama se smatra šest suseda Srbije, a to su: Grčka, Makedonija, BIH, Crna Gora, Albanija i uslovno Hrvatska.

Međutim, uprkos tome, Srbija je doslovno okružena nuklearnim reaktorima – u neposrednoj okolini naše zemlje postoji čitav arsenal nuklearnih elektrana. Naime, trenutno je u susedstvu Srbije aktivno devet reaktora koji se nalaze u četiri države: četiri u Mađarskoj, dva u Bugarskoj, dva u Rumuniji i jedan u Sloveniji. Ukupna instalisana snaga ovih postrojenja veća je od 5900 megavata, što je više od snage naših domaćih termoelektrana. Svi ovi reaktori, osim slovenačkog koji se nalazi na Savi, podignuti su na toku Dunava, a neki su na manjem rastojanju od Beograda nego neki delovi Srbije.

No, da li su nuklearni reaktori zaista rešenje? Ako se izuzme bezbednosna pretnja, nuklearni reaktori zaista ne utiču na klimatske promene i mogli bi biti rešenje za neophodno smanjenje emisije ugljen-dioksida (CO₂). No, da li to znači da će se jedan problem zameniti drugim? Energija se u nuklearnim centralama dobija oslobađanjem silne energije zarobljene u atomskom jezgru, što se odvija bez bespoštednog sagorevanja uglja kako se to događa u termoelektranama. I budući bez ikakvog plamena, nuklearna elektrana uopšte ne emituje CO₂, pa tako ne dovodi do opasnog i sve opasnijeg zagrevanja atmosfere.

Istovremeno, reaktori su izuzetno stabilni i pouzdani izvori, a zbog zapanjujuće količine energije koja se oslobađa u nuklearnim procesima, smatraju se gotovo besplatnim u odnosu na energiju dobijenu iz uglja. Tako, na primer, većina nuklearnih reaktora kao gorivo koristi uranijumov dioksid u prahu, sabijen u tablete od 8×9 milimetara. Samo jedna ovakva minijaturna tableta uranijumskog goriva oslobađa energije koliko i jedna tona uglja, 2,5 tona ogrevnog drveta, tri bureta od 200 litara nafte ili 500 kubnih metara zemnog gasa. Figurativno rečeno, jedna kesica ovih “tableta” podmiriće sve vaše potrebe za energijom tokom godinu dana, od grejanja do putovanja.

BAUK ČERNOBILJA

Reaktori ne samo da su viđeni kao rešenje za klimatski izazov, nego i za sve veću potražnju za energijom u 21. veku. Obnovljivi izvori su značajno porasli u energetskom miksu, ali ukupna snaga koja se iz sunca i vetra može dobiti sa današnjom tehnologijom nije ni blizu dovoljna da zameni fosilna goriva. Ima mnogo kandidata za dobijanje čiste energije, od vodonika do fuzije, ali još uvek ne postoji komercijalno upotrebljiva tehnologija koja bi potpuno zamenila ugalj kao izvor energije. Osim nuklearnih izvora.

Dugoročno, u svetu koji je prisiljen zbog klimatskih promena da napusti fosilna goriva, a Srbija od njih danas presudno zavisi, teško je zamisliti bilo koji drugi izvor koji može tako stabilno, tako pouzdano i u takvoj snazi da zameni ugalj. Ma kako rizično, ako se u međuvremenu ne osvoji neka nova tehnologija, gotovo je izvesno da će se svet gladan energije u budućnosti oslanjati na neiscrpne blagodeti energije pohranjene u jezgru atoma.

Međutim, očigledne prednosti nuklearnih izvora ipak ostaju u drugom planu onog trenutka kad radijacija napusti reaktor. Tako je u najdramatičnijem incidentu nuklearnog doba, u Černobilju, 26. aprila 1986. godine, kada je došlo do požara i otvaranja reaktora broj 4 u centrali nadomak ukrajinskog grada Pripjata, u atmosferu oslobođena velika količina radijacije koja je ugrozila veliki deo Evrope, zatrovala zemljište i oštetila zdravlje stotinama hiljada ljudi.

Nakon incidenta, uporedo sa akcijom čišćenja i sanacije Černobilja, u Moskvu je poslato oko 50 dosijea sa dokazima koji su korišćeni u istrazi. Dosijei su označeni kao strogo poverljivi. Za petnaest dosijea, sa dokumentima iz same nuklearne elektrane, hroničari ovog incidenta pišu da su bili toliko kontaminirani radioaktivnom prašinom da su advokati morali da nose zaštitnu odeću kad su ih čitali. Da se radijacija ne može sakriti, svedoči i okolnost da su u stanovima, na stepeništima i hodnicima novih stambenih blokova u Kijevu gde su bile naseljene izbeglice iz Pripjata, očitavani stotinama puta veći nivoi radijacije nego u drugim naseljima.

Radioaktivne materije imaju trajne i pogubne efekte po živi svet. Zato danas nuklearne elektrane veliku pažnju posvećuju bezbednosti, a veći deo cene kilovat-sata dobijenog iz razbijanja atomskog jezgra troši se na povećanje sigurnosti u nuklearkama. Zbog toga nuklearna energija nije onako isplativa kako se čini, a ni izgradnja ovakvih kapaciteta uopšte nije jeftina. Cena izgradnje jednog modernog nuklearnog reaktora od oko 1000 MW obično se u naše doba procenjuje na oko 5 milijardi evra, što je nekoliko puta skuplje od cene termoelektrane. Tako visoka cena je posledica bezbednosnih zahteva, a deo sredstava kod svakog reaktora odvaja se u poseban fond za kasniju dekomisiju, kako bi postojalo obezbeđenje da pošto nuklearka prestane sa radom, ne preraste u bezbednosni problem.

Srbija je skoro četiri decenije ovim rizikom upravljala na brutalan način – potpuno je zabranila izgradnju reaktora.

foto: fotodokumentacija inn vinča

TITOVA BAŠTINA

Moratorijum je, izvorno, stupio na snagu još 1989. godine. Pre toga, u bivšoj Jugoslaviji snažno se razvijala nuklearna fizika, podstaknuta posleratnim neostvarivim snovima o jugoslovenskoj bombi, da bi krajem sedamdesetih došlo i do vrlo konkretne civilne primene. Nacionalni plan bio je da svaka od šest republika dobije jedan nuklearni reaktor, za šta je Jugoslavija bila vrlo spremna. U zemlji su radila tri naučna centra sa istraživačkim reaktorima – u Vinči, u Institutu “Ruđer Bošković” u Zagrebu i Institutu “Jožef Stefan” u Ljubljani, kadrovi iz energetike, mašinstva i građevine su takođe postojali, a školovani su i nuklearni inženjeri. Prvi projekat bila je izgradnja nuklearne elektrane Krško, koja je bila zajednički poduhvat Hrvatske i Slovenije.

Međutim, kad je već bio raspisan tender za naredni reaktor, dogodila se havarija u Černobilju 26. aprila 1986. godine. Ova velika tragedija, čije su se posledice raširile širom Evrope, dovela je do potpunog zaustavljanja izgradnje nuklearnih reaktora, a mnogi savremeni autori smatraju da se nuklearna industrija od toga ni do danas nije oporavila. Istina, početkom 21. veka došlo je do takozvane “nuklearne renesanse”, kada je planirana izgradnja sve većeg broja reaktora, ali je nesreća u Fukušimi 2011. godine usporila dalji razvoj, tako da ih već decenijama ima oko 450-500 operativnih.

U Srbiji je Černobilj bio povod za čitav talas subverzivnih društvenih akcija. U poluzatvorenom sistemu kakav je bio jugoslovenski, ekološke teme su osamdesetih godina bile ventil kroz koji su mnogi pokreti pokušavali da iskažu društvenu kritiku. Omladinska komunistička organizacija je vodila široku diskusiju o nuklearkama, a slavna je jedna tribina u Domu omladine koja se pretvorila u neku vrstu demonstracija. Takav pritisak je vodio ne samo ka odustajanju nego i ka zabrani izgradnje, ali i projektovanja i planiranja nuklearnih objekata.

Na kraju, tri godine nakon nesreće na reaktoru 4 u Černobilju donet je Zakon kojim su budući reaktori prognani iz Srbije. Sa njima su otišli i reaktorski fizičari, ukinuti su smerovi na fakultetima, a s vremenom se istopila i postojeća ekspertiza – ljudi koji nisu otišli, završili su karijere i tako je u naše doba Srbija ostala bez nuklearnih kadrova, što je možda najveći izazov u pogledu nuklearne budućnosti. Reaktori nisu fabrike za kablove ili proizvodnju prerađevina i ne mogu se tek tako uvesti – bez domaće ekspertize nuklearne elektrane nije moguće graditi ni pravno-formalno prema međunarodnim sporazumima, a sa druge strane, postojanje domaćih eksperata, domaćeg regulatora i domaćih posada u reaktorima jedini je garant bezbednosti na duge staze.

NUKLEARNA BUKA

Ukidanje Moratorijuma je i bez događaja u parlamentu bio neobičan poduhvat, obavijen raznim oblivima tajnovitosti. Nadležno Ministarstvo energetike je letos – uprkos sasvim regularnoj inicijativi koja je već postojala u parlamentu da se ukine Moratorijum – odlučila da to izvede sa “manje buke” i ovaj strateški zaokret u nuklearnoj politici rešila – kroz prelazne odredbe. I to prilikom izmena zakona kojim je uređen ceo sektor energetike, a ne posebnim aktom koji bi značio jednu istinsku raspravu o ovoj temi. Ironijom, ovo se desilo sa mnogo više buke, ali takođe, još manje vidljivo nego što je to Ministarstvo i moglo da priželjkuje.

Naime, mada sam zakon o izmenama Zakona o energetici nije tome suštinski posvećen, niti je to u duhu ili pojedinim članovima povezano sa ostatkom ovog Zakona, a i ničim nije objašnjeno u Obrazloženju, u članu 132, što su njegove poslednje, prelazne odredbe, kaže se da danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u Saveznoj Republici Jugoslaviji (“Službeni list SRJ”, broj 12/95 i “Službeni glasnik RS”, broj 85/05 – dr. zakon).

Osim ukidanja Moratorijuma, sada usvojene zakonske izmene u pogledu nuklearne energije predviđaju samo još dve konkretne stvari – jedna je način na koji će se napraviti program razvoja mirnodopske primene nuklearne energije, što je fazno osmišljeno, u tri koraka, a drugi su nadležnosti ministarstva koje treba da takav program napravi, ali i da osmisli plan razvoja kadrova, da napravi informacioni centar i niz drugih koraka koji su nužni ako Srbija jednom krene ka nuklearkama. Referendum na kome bi se odlučilo o izgradnji i okruženje u kome će raditi budući operatori nisu bili deo ovog Zakona.

Zanimljivo je uporediti dobijeni zakon sa onim predlogom koji je bio letos stavljen na javnu raspravu, a koji je sadržao niz drugih, “smelijih” koraka. Ako su te odredbe bile stvarna želja ljudi u Ministarstvu, s obzirom na način na koji se, usred performansa, došlo do Zakona, sad se verovatno kaju što su od svojih prevelikih želja odustali već posle javne rasprave.

No, to je na sreću građana jer su neki predlozi bili ako ne visokorizični, onda paradoksalni. Predlog je sadržao, takođe u prelaznim odredbama, brisanje člana Krivičnog zakona kojim su inače predviđene zatvorske sankcije za svakog ko protivpravno gradi nuklearne objekte. To je značilo da ako neko mimo zakona i protivpravno izgradi ni manje ni više nego nuklearni reaktor, odgovaraće jednako kao i kad bespravno ozida vikendicu. No, od toga se na sreću odustalo i zakon nije doneo ništa, budući da se fokusirao isključivo na činjenicu da svojom poslednjom odredbom ukida čuveni Moratorijum.

Nakon njegovog ukidanja, Srbija je spremna za nuklearni brak, ali kao i kod svakog udvaranja, otvorena su svakojaka pitanja – najvažnije je svakako sa kim, mada kandidata za mladoženju ne manjka, o čemu svedoče i sporazumi o nuklearnoj saradnji kako sa Francuskom tako i sa Rusijom. No, nakon Moratorijuma, važno je i pitanje da li je Srbija, bez kadrova, dovoljno zrela za ovu avanturu. Petnaest do dvadeset godina koliko bi trajao proces do puštanja reaktora na mrežu može se iskoristiti za razvoj kadrova, ali je toliki i minimalni rok za razvoj ekspertize. Koliko nam zaista treba do nuklearnog punoletstva? I da li ćemo jednom žaliti za danom kad smo, u bučnim, bizarnim uslovima, ostali bez Moratorijuma?