Život na kredit, pretpostavka je savremene, „postindustrijske“ civilizacije. Pre godinu dana građani Srbije su se pred tim pravilom našli u trenutku kad su imali najniža primanja u Evropi, bez odgovarajućeg finansijskog sistema i sa privredom koja je umesto nekadašnjih 3000-3500 dolara bruto nacionalnog proizvoda po stanovniku uspevala da dostigne „afričkih“ 1000 dolara. Otvaranje zemlje prema inostranstvu davalo je nadu da će, dobrim delom i zahvaljujući povoljnim kreditima, stanovništvo osirotele Srbije moći bolje da živi.
Srazmerno čvrstini Narodne banke Jugoslavije u očuvanju kursa nacionalne valute, „izduvavala“ su se inflatorna očekivanja u bankama i kod proizvođača. Samim tim, blago su se poboljšavali i uslovi pod kojima su odobravani potrošački krediti. Kamate su počele prvo da padaju sa prosečnih 4-5 procenata mesečno na sadašnjih 1,5-2,5 odsto. Potom su počeli da se odobravaju krediti sa godišnjom kamatom. Pionir u tome bila je Invest banka sa svojom ponudom kredita, čija je kamata bila 9,5 procenta godišnje. Za njom su sledile Vojvođanska i Komercijalna banka.
Osim kamata, produžavao se i rok za otplatu kredita. Nakon početnih 3-6, građanima se sada nude i krediti na 48 meseci, za kupovinu automobila na primer. Kada su četvorotočkaši u pitanju, treba reći da su se domaći proizvođač i kreditori dužinom rokova otplate i uslovima kreditiranja manje-više približili uobičajenim uslovima u razvijenim zemljama Evrope. Nesumnjivo je da je u ovoj vrsti prodaje hit ponuda Auto kuće Zastava-Voždovac, koja, u saradnji sa Jubankom, prodaje automobile Zastave, Škode, Sitroena i Fiata na 48 rata, uz učešće od 20 odsto i s kamatom od 1,5 odsto mesečno. Jednostavno rečeno, za Jugo je potrebno učešće od oko 39.500 dinara, a mesečna rata iznosi oko 5.800 dinara. Ove sume podrazumevaju da plata kupca ovog automobila, u neto iznosu, ne može biti manja od 11.000-12.000 dinara mesečno. Poslednji statistički podaci govore da je prosečna jugoslovenska plata još oko 200 nemačkih maraka. Konkretno, kreditna sposobnost prosečnog građanina sa oko 3000 dinara mesečno još znatno ispod 200-300 maraka neophodnih za otplatu kredita za trajna potrošna dobra kao što su automobil, nameštaj, bela tehnika i elektronika.
Desetomesečna praksa davanja potrošačkih kredita pokazuje i neke slabosti modela koji su do sada nuđeni građanima. Mnogi zainteresovani se žale na obavezu da instrument obezbeđenja vraćanja kredita bude menica sa 2-3 žiranta. Danas je još teško naći ljude koji žele i mogu da garantuju vraćanje tuđeg kredita. Retki primeri, kao Simpo iz Vranja, stvaranjem mogućnosti da preduzeće u kome je zajmotražilac zaposlen bude garant za vraćanje kredita verovatno rešavaju ovaj „tehnički“ problem. Garantovanje preduzeća za zaduživanje svojih zaposlenih rešava i vrlo čest problem obezbeđivanja potrošačkih kredita čekovima građana. Vrlo su retke danas banke koje će vam, zbog kupovine na više rata, izdati šest ili 12 čekova a da oni nisu pokriveni novcem na tekućem računu. Garancija preduzeća, a time odbijanje rata od plate, rešava i ovaj problem.
Novosadska banka je poslednjeg dana oktobra najavila da će uskoro početi da odobrava dugoročne kredite. Mnogi se sigurno pitaju zašto to nije počelo i ranije? Bankari godinama objašnjavaju da je ročnost kredita direktno uslovljena ročnošću depozita, odnosno: dok nema štednje građana nema ni dugoročnih kredita. Naime, kratkoročni izvori novca ne dozvoljavaju banci da daje dugoročni kredit.
U ekonomski „normalnim“ zemljama, dugoročne izvore obezbeđuju još investicioni i penzijski fondovi, dugoročne hartije od vrednosti koje emituje država i osiguravajuća društva. U Srbiji u ovom trenutku nijedan od navedenih dugoročnih izvora za finansiranje kredita na rok od 20-40 godina nije u funkciji. Međutim, nesporno je da je oživela štednja, i dinarska i devizna.
Kamatne stope na deviznu štednju kreću se uglavnom između 4 i 6,5 odsto, a na dinarsku od 2-4,5 procenata godišnje. Guverner Dinkić do sada nije odgovorio na pitanje: zar to nije dobra osnova da se počne s odobravanjem dugoročnih kredita i zar navedene kamate koje banke daju štedišama nisu jak argument za prelazak svih banaka na obračun kamata na godišnjem nivou, i za njihovo znatno smanjivanje?
Većina finansijskih funkcionera i sve strane banke obećavaju kreditiranje građana na duge rokove od druge polovine 2002. godine. U ovom trenutku taj rok deluje kao nepotrebno dug, jer recimo Rajfajzen banka je za nepuna dva meseca prikupila 24 miliona maraka devizne štednje, i to građana koji žive u siromašnoj Srbiji.
