Život je najveća opozicija

Iako su vanredni parlamentarni izbori u Srbiji i dalje pod znakom pitanja, neke političke partije su, čini se, krenule u predizbornu kampanju. Socijaldemokratska stranka (SDS) i Liberalno demokratska partija (LDP), odnosno njihovi predsednici, Boris Tadić i Čedomir Jovanović, ozvaničili su svoj savez deset dana pre nastanka ovog teksta. Kako je tom prilikom rečeno, zajednički će „započeti političku akciju udruživanja opozicije u Srbiji, sa ciljem motivacije ogromnog broja neopredeljenih birača“.

Da li je to opozicija koja je potrebna Srbiji i šta je to čime opozicione partije treba da se bave, bila su neka od pitanja na koja su građanima Inđije pokušali da odgovore novinar dnevnog lista „Blic“ Nikola Tomić i novinar i odgovorni urednik „Vremena“ Slobodan Georgijev i Filip Švarm. U ovom gradu je povodom obeležavanja četvrt veka ovog lista održana tribina u čijem naslovu se našlo pitanje kakva je opozicija potrebna Srbiji. Odgovor je od učesnika pokušala da dobije Jovana Gligorijević, pomoćnica glavnog urednika ovog lista, koja je moderirala tribinu.

Srbiji je potrebna opozicija koja će se baviti problemima najvećeg broja građana, koja će artikulisati njihove zahteve i za njih naći rešenja, jedan je od zaključaka jednočasovnog razgovora.

POLITIKA LIDERA: Dužnost opozicije je da kritikuje vlast, ali trenutno na političkoj sceni Srbije nema ničeg što se nudi kao alternativa, pa se i opozicija vrlo teško razlikuje od vlasti, smatra Filip Švarm. „Za prosečnog birača nema neke bitne razlike između opozicionih partija koje sede u skupštini i podržavaju politiku koju vodi ova vlada. Najveći dio opozicionih partija navikao je da funkcioniše tako da postoji šef partije, on je taj koji donosi odluke, promišlja… Ne postoji nikakva vrsta unutarpartijske demokratije da bi se neke odluke mogle doneti i sprovoditi. Tako funkcioniše i Srpska napredna stranka (SNS), a problem je što dobar dio opozicionih partija u Srbiji pokušava da glumi SNS. Dok god to bude trajalo, Srbija će imati problema sa opozicijom.“

Dodatni problem u sistemu sa strankama koje se oslanjaju na vođe jeste i taj što većinsko biračko telo i očekuje lidera, spasioca koji će svojim moćima da rešava probleme u ovoj zemlji, smatra Nikola Tomić. „Takvog lidera nije dobilo i nikada ga ni neće dobiti. Međutim, da bi stranka pobedila na izborima, mora da ima jakog lidera. To nije tipično samo za Srbiju, ali ostali sistemi uz tu karakteristiku imaju i institucije. Mi nemamo institucije, nemamo ni procedure i u tome je suštinska razlika. Opoziciji u ovom trenutku nisu potrebni lideri jer ne može da pobedi naprednjake.“

BEZ ALTERNATIVE: Iako sva istraživanja pokazuju da je u ovom trenutku većinski deo stanovništva Srbije protiv aktuelne vlasti, na političkoj sceni nema opozicije koja može da artikuliše probleme i zahteve građana koji žive sve teže. To je po mišljenju Slobodana Georgijeva jedan od najvećih problema na trenutnoj političkoj sceni. Prema njegovim rečima, kada se pokažu unutarstranački problemi u SNS-u, stvoriće se mesto gde neka od opozicionih stranaka može da iskoristi prostor i ponudi neku vrstu alternative. „Vladajuća stranka nema nikakvu ideologiju i radi po principu usisivača – prihvata sve i govori nam da može mnogo bolje od drugih. To je partija koja je pokupila tuđi program i počela da maše njime za potrebe spoljne politike, a na unutrašnjem planu ostali su stari radikali, sa istom retorikom i načinom ponašanja. Potrebno je naći novi glas, novi način predstavljanja rešenja za probleme koje ljudi u Srbiji imaju, a koje ova vlada ne rešava.“

S tezom da opozicija svoju šansu treba da traži u urušavanju SNS-a, saglasan je i Tomić. Prema njegovim rečima bitan preduslov za jačanje opozicije jeste lomljenje vlasti. „Procesi unutar SNS-a će dovesti do smanjivanja njihove homogenosti koja je u najvećoj meri lažna. Uveren sam da će u narednom periodu doći do slabljenja SNS-a i do urušavanja te stranke, odnosno pokreta. To mora da se desi da bi se neke druge stvari dogodile, ali treba preživeti dotad.“

I baš kao što, po mišljenju sagovornika, opozicija treba da traži svoje mesto u urušavanju aktuelne vladajuće partije, na urušavanju prethodnog koncepta i Aleksandar Vučić je došao na vlast, smatra Švarm. On kao opoziciju vidi Demokratsku stranku (DS). „To je stranka koja je lijevo od centra i mogućnost te partije je da ide ka ukrupnjavanju društvenih interesa, ka povezivanju sa građanima i zastupanju stvarnih stranačkih interesa. Iz toga treba da se rodi nova stranačka politika. Najvažnije za DS je to demokratsko što ima u sebi. Ona treba da demokratizira svoj rad. Neće dobiti sljedeće izbore, ali će se na nekim drugim izborima i u drugim društvenim situacijama pojaviti kao mnogo jača, ozbiljnija i kao značajniji faktor od ovoga što je sad. Ako se ostane na ovom nivou, dolazi se do stalnog miješanja karata, gde se isti ljudi pojavljuju u različitim strankama. Nama je potrebna opozicija sa novim kvalitetom. Kako je išlo dosad, više ne ide.“

Tomić, sa druge strane, smatra da DS nema veliki potencijal da uradi nešto na sledećim izborima, ali da koalicija Tadić, Jovanović uz Ligu socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Nenada Čanak i Socijaldemokratsku stranku (SDS) Rasima Ljajića ima veliki potencijal da uzme više od deset odsto glasova na narednim izborima i da nakon toga napravi haos na političkoj sceni. On dodaje i da uspeh ovakve koalicije zavisi, pre svega, od Aleksandra Vučića i kampanje koju bude vodio.

Jedina opozicija koju Aleksandar Vučić trenutno vidi su Vojislav Šešelj i ono što bi moglo da se okupi oko predsednika Tomislava Nikolića, smatra Georgijev. „Za premijera DS nije opozicija, već su to ‘lopovi, kriminalci, organizovana kriminalna grupa koja Srbiju pljačka od 2000. godine’ – tako nam ih vlast predstavlja i to je jedan od velikih problema koji ova stranka ne može sama da reši. Vučić je isključio čitav deo društva tako što je rekao da su to „organizovane kriminalne grupe“. On je sa najvišeg mesta poslao jasnu poruku. Društvo sa tim mora da se izbori. Odgovornost građana i medija je da se bore za normalan politički ambijent koji u Srbiji ne postoji.“

INTERES GRAĐANA: Srbiji je potrebna opozicija koja će se boriti za građane i rešavanje njihovih problema, složili su se sagovornici. Prema rečima Filipa Švarma, to bi trebalo da bude stranka leve orijentacije koja je u skladu sa trendovima ka Evropi. „To se ne može nametnuti odozgo, već se mora započeti rad da te ideje dođu odozdo, da se artikuliraju i da se sa njima izađe. To su promene pravila igre. Kada se te promene dogode, ni SNS neće moći da igra ovako kao sada. Dok se to ne desi, političke rubrike u novinama baviće se time ko je šta rekao, a neće se baviti suštinom. Postoji veliki dio stanovništva koji sve teže živi i sastavlja kraj sa krajem. Za te ljude nema mijesta u današnjem društvu, oni su marginalizirani. Bez uključivanja tih ljudi, ne vidim da će se Srbija razvijati u dobrom pravcu. Ona partija koja uspje da artikuliše sve to, imaće budućnost.“

U srpskom političkom ambijentu danas nema dijaloga, a najopasnije je što se to uzima kao normalno, smatra Georgijev. „Ovde svi loše žive, sve se urušava. Život je ovde najveća opozicija, ko ga bude artikulisao, možda će biti u mogućnosti da pruži neku vrstu otpora. Posao medija i građana je da pritiskaju Vladu i da od nje traže sve što mogu da dobiju. Kada bi iz medijske sfere pritisak bio jači, kada bi se postavljala pitanja, kada bi se upravljalo javnim prostorom na bolji način, sve bi drugačije izgledalo. U tom ambijentu, vrlo lako bi ojačala neka druga politička opcija. Mi treba da se bavimo time šta vlast radi, da li dobro radi, da li ispunjava nešto. To je naš posao. Mediji i građani imaju svoju odgovornost i moraju da traže od Vlade da sprovodi dobru politiku. To je politika koja zemlju pomera u dobrom pravcu i čini život boljim u ovoj državi.“

Za opoziciju građani sami moraju da se izbore, da se pobune, smatra Švarm i zaključuje da opozicija mora da krene od potreba građana i da zastupa interese svih, a dok god to bude na nivou lidera, situacija se neće promeniti.