POSLE SVEGA POSLANIK: Mlađan Dinkić / foto: m. milenković
Vlada nije reprezentativni već izvršni organ, ali u njenoj rekonstrukciji i smanjenju na 17 ministara, četiri potpredsednika i jednog premijera ključno je bilo ko iza koga stoji
Neki kažu da je rekonstruisana vlada Mirka Cvetkovića „zipovana“ (postupak kojim se neki folder ili fajl spakuje da zauzima manje prostora na računaru). Vladajuća većina je ostala nepromenjena i biće lako izglasano da vlada ima 21 člana. Vlada će imati 17 ministarstava, 16 ministara – 15 s portfeljima i jednog bez portfelja, i četiri potpredsednika. Dva značajna ministarstva će voditi šefovi: Ministarstvo finansija – premijer Mirko Cvetković; Ministarstvo policije – Ivica Dačić, koji ostaje potpredsednik Vlade – zamenik premijera.
Rekonstrukcija vlade Mirka Cvetkovića o kojoj se govorilo i pisalo još od sredine 2009, verifikuje se u toku ove sedmice po hitnom postupku. Predlog zakona o ministarstvima i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, definisanom u nedelju 6. marta Vlada Republike Srbije uputila je u ponedeljak 7. marta 2011. godine Narodnoj skupštini Republike Srbije koja je otpočela raspravu u utorak po podne, kada nastaje ovaj tekst. Premijer Cvetković, sačekavši da svoje kandidate predloži G17, u ponedeljak 8. marta nešto pre podneva izneo je i predlog novog sastava svog kabineta, ali u Skupštinu je poslao ministra za državnu upravu Milana Markovića.
Ko ostaje posle bure koju je Dinkić izazvao kada je pre dve nedelje najpre prozvao dvojicu demokratskih ministara (koji su sada smenjeni), a onda i državnog sekretarom iz DS-a (takođe smenjen) i na kraju i samog Cvetkovića, računajući da je ovaj otpisan. Ispostavilo se da ovi iz CES Mecona nisu baš tako naivni koliko su ćutljivi…
DINKIĆEVA SAGA: Iznenađenje je u utorak predstavlja to što je partija G17 plus, koja će se ubuduće zvati Ujedinjeni regioni Srbije (URS) na mesto potpredsednika Vlade zaduženog za privredu i regionalni razvoj predložila Vericu Kalanović, doskorašnju ministarku za Nacionalni investicioni plan, koja je podnela ostavku kada je bio pokrenut postupak za razrešenje Mlađana Dinkića.
Dinkić je izjavio da je lično zamolio Vericu Kalanović da prihvati novu dužnost, objašnjavajući da je ona podnela ostavku reagujući moralno i emocionalno na nepravdu njemu nanetu. Dinkićeva ostavka je usvojena ranije bez glasanja, a postupak za njegovo razrešenje je prvo posle razrešenja pokojnog Vuka Obradovića, najurenog zbog seksualnog skandala u Đinđićevoj vladi. To je sad gurnuto u drugi plan radi partijskog mira.
Mada još deluje pomalo uvređeno, Dinkić nije loše prošao. U parlamentu je formirana nova poslanička grupa – Ujedinjeni regioni Srbije, čiji će šef biti Dinkići odatle će nadgledati svoje dosadašnje Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja spojeno s ministarstvom za nacionalni plan Verice Kalanović, koje preuzima njegova desna ruka Nebojša Ćirić. Taj novi ministar je inače solidno obrazovan: diplomirao je na beogradskom Ekonomskom fakultetu, magistrirao na temu poslovna ekonomija i finansije na univerzitetu HEC u Parizu, usavršavao se u Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke i još u nekim školama u inostranstvu. Do sada je bio državni sekretar Ministarstva ekonomije, prethodno pomoćnik za privredu i privatizaciju ministra ekonomije u Vladi Republike Srbije, pre toga (2001–2002) a pre toga specijalni savetnik za strana ulaganja u Ministarstvu za ekonomske veze sa inostranstvom. Imao je značajnu ulogu u sklapanju aranžmana s Fijatom, i u Boru.
U međuvremenu (2002–2007) bio je direktor za finansijski konsalting u firmi Dilojt Beograd. U nemačkoj postoji izborna izreka: Neko će verovatno sakupiti više glasova, ali pobediće sigurno Dojče banka. U Srbiji to važi za Dilojt.
URS zadržava kontrolne mehanizme G17. Dinkić posle svega kaže da će iz senke upravljati ministarstvima URS-a kao Tadić ministarstvima DS-a. Verica Kalanović, koja je od 2007. do jula 2008. bila državni sekretar u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja, zauzela je Dinkićevo potpredsedničko mesto. Ona je diplomirala 1977. na Fakultetu za tehnologiju i metalurgiju u Beogradu, gde je takođe magistrirala 1980. Od 1980 do 1993. radila je u Prvoj petoletki, a bila je i profesor u Tehničkoj školi u Trsteniku. Od 2003. do 2006. bila je šef poslaničkog kluba G17 plus u Skupštini Srbije i Crne Gore i predsednik odbora za unutrašnje ekonomske odnose i finansije te skupštine. U sadašnjem kontekstu nije za zanemarivanje ni to da je 2006. bila i članica Komiteta za lokalni i regionalni razvoj u Savetu Evrope.
Predlog URS-a je da Ministarstvo zdravlja umesto Tomice Milosavljevića vodi Zoran Stanković, specijalista sudske medicine, ministar odbrane u Savetu ministara Srbije i Crne Gore, gde je zamenio prethodno smenjenog i posle sudski gonjenog ministra Prvoslava Davinića. Nakon razdruživanja Stanković je bio privremeni ministar odbrane u Vladi Srbije, po uredbi koju je osporio Ustavni sud.
U Ministarstvu kulture, medija i informacionog društva, spajaju se resori koje su vodili Nebojša Bradić i Jasna Matić, a preuzeće ga novinar i publicista Predrag Marković, jedan od osnivača G17, bivši predsednik Skupštine Srbije.
Spoj kulture, informatike i pošte takođe će predstavljati zanimljiv eksperiment, a pobuđuje spekulacije o sudbini telekomunikacione infrastrukture, pa i Telekoma. Dosadašnja ministarka za telekomunikacije i informatiku Jasna Matić će biti državni sekretar i biće zadužena za informatičko društvo. Ona je, inače, titulu magistra poslovne administracije stekla 2001. godine na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu, SAD, a diplomu inženjera građevine 1994. godine na Građevinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. S informatičkom oblašću ima veze preko radnog iskustva: 2000–2001. bila je konsultant u Svetskoj banci u Vašingtonu gde je rukovodila analizom stanja i potreba u informacionim i komunikacionim tehnologijama (Digital Gap) za dvadesetak zemalja u Evropi, Aziji i Africi.
DEMOKRATSKI CENTRALIZAM: Tadić je prošle jeseni najavio da će se o smenama ministara iz DS-a i rekonstrukciji Vlade Srbije razgovarati posle skupštine DS-a, na kojoj će se razmatrati kako da se na najbolji način iskoristi ostatak mandata ove vlade u cilju ispunjenja obećanja datih na prošlim izborima.
Posle toga oživela je tema koja se u medijima pojavljivala još od sredine 2009: ko će od ministara biti najuren. Godine 2009. govorilo se o analizi rada svakog ministra i mnogo spekulisalo, da bi godina bila završena konstatacijom premijera Cvetkovića da tim koji pobeđuje ne treba menjati. Na poslednjoj sednici Glavnog odbora DS-a predsednik Tadić je kritikovao rad ministara poljoprivrede i trgovine Saše Dragina i Slobodana Milosavljevića povodom nestašica osnovnih životnih namirnica. Čule su se i kritike ministra za manjinska prava Svetozara Čiplića zbog napetosti u Sandžaku. Pre toga, na tapetu „druge Srbije“ i dela Demokratske stranke (a u utorak u Skupštini i LDP-a), bio je ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, koji je sam vodio izbornu kampanju za potpredsednika stranke i izgubio, ali postigao u uslovima partijskih izbora zapažen rezultat.
Predsedništvo DS-a je u ponedeljak po podne saopštilo da će njihov kandidat za ministra trgovine i poljoprivrede biti Dušan Petrović, zamenik predsednika Demokratske stranke. On je advokat po profesiji, od 2000. do 2004. bio je predsednik SO Šabac, poslanik u Veću građana Skupštine SRJ, poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije od 2003, a od 4. marta 2004. šef Poslaničke grupe DS-a, potom potpredsednik Skupštine Srbije, a 2007−2008. godine ministar pravde u Vladi Republike Srbije.
Za razliku od dosadašnjeg ministra Saše Dragina koji je završio Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu, magistrirao i doktorirao na temi fiziologija domaćih životinja, novi kandidat u dosadašnjoj karijeri nije imao dodir s poljoprivredom koju preuzima mesec dana pre početka setve.
VAŽAN RESOR: Poljoprivreda je važan resor, i takoreći šlager sezone. Premijer Cvetković je u ranijim izjavama pominjao poljoprivredu kao naš glavni prirodni resurs, a da će se spajanjem ministarstava poljoprivrede i trgovine efikasnije rešiti i problem nestašica proizvoda na domaćem tržištu. Gradonačelnik Beograda Đilas nedavno se hvalio da je u dvomilionskom Beogradu, dva veka razvijanom i industrijalizovanom, izvozno najuspešnija grana – poljoprivreda. Sudeći prema odgovorima na Upitnik EU kaže se da poljoprivreda znatnim delom učestvuje u spoljnotrgovinskoj razmeni Srbije. Od 2001. godine, kada je zabeležen negativan bilans od 136 miliona dolara, poljoprivredni izvoz raste po stopi bržoj od uvoza, tako da u 2009. godini suficit iznosi 640 miliona dolara, uz učešće izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u ukupnom izvozu sa 23,2 odsto. U stvaranju bruto domaćeg proizvoda Republike Srbije (BDP) u periodu 2001–2009. godine učešće poljoprivrede u nacionalnom BDP-u kreće se u intervalu od 14,30 do 10,6 odsto, uz trend smanjenja, a poljoprivredni budžet se smanjuje.
Reč je o privredno i demografski veoma osetljivoj materiji, o 778.891 poljoprivrednom gazdinstvu, u proseku s posedom 3,7 ha, prema podacima Uprave za trezor u 2010.
Može biti da su u toj odluci demokrata o ministru poljoprivrede i trgovine važnu ulogu igrali strateški interesi, procena da poljoprivredu treba da vodi jaka politička ličnost. Pre će biti da su odlučili taktički interesi Demokratske stranke: ona u Novom Sadu ima jakog Bojana Pajtića, u Beogradu jakog Dragana Đilasa, dok demokrate iz centralne Srbije nemaju dovoljno predstavnika u vrhu vlasti, a potpredsednik i zamenik predsednika Dušan Petrović iz Šapca nema državnu funkciju.
Posle one prethodne buke, resor ljudskih i manjinskih prava Svetozara Čiplića priključuje se Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave Milana Markovića. Ministarstvo vera, koje je vodio Bogoljub Šijaković, predstavljen kao nestranačka ličnost inače osnivač Narodne stranke, a i Demokratske stranke kojoj je sada blizak, treba da se pripoji Ministarstvu za dijasporu Srđana Srećkovića, što predstavlja jačanje pozicije u vladi SPO-a, koji je inače najavljivao da je u interesu stabilnosti spreman da napusti sve pozicije u vlasti.
Božidar Đelić ostaje potpredsednik zadužen za evropske integracije, a gubi Ministarstvo za nauku, koje prelazi u okrilje Ministarstva prosvete koje vodi Žarko Obradović, koji se trenutno nosi sa štrajkom prosvetara. Profesionalno, on je predavač na Fakultetu za državnu upravu i administraciju Univerziteta Megatrend, diplomirao je i doktorirao na Fakultetu političkih nauka, od 1998. do 2000. godine obavljao je dužnost zamenika ministra za lokalnu samoupravu u Vladi Republike Srbije, a u prelaznoj vladi od oktobra 2000. do januara 2001. godine bio je zamenik ministra za visoko obrazovanje.
PO DEKLARACIJI O POMIRENJU: U okviru „fer biznisa“ socijalisti su demokratama prepustili rudarstvo, koje ide u zajednički portfelj s ekologijom, u ruke ministra za prostorno planiranje i ekologiju Olivera Dulića, po profesiji hirurga koji je pre političkog angažovanja bio zaposlen u odeljenju ortopedske hirurgije i traumatologije subotičke bolnice, a koji je vlasnik firme za promet računara, računarske opreme i softvera, DG kompjuters.
Ministarstvo rudarstva i energetike, koje je do sada vodio Petar Škundrić, bitiće podeljeno tako da njegov jači deo, energetika, ide ministru za infrastrukturu Milutinu Mrkonjiću, koji je 1971. diplomirao na Građevinskom fakultetu u Beogradu, radio u Birou za studije i projektovanje železnica, a od 1977. u Centru za istraživanje i projektovanje, a njegovim spajanjem sa Saobraćajnim institutom postaje njegov direktor. Bio je rukovodilac obnove Srbije posle NATO bombardovanja 1999. godine. Sve u svemu, nema iskustva s energetikom.
Škundrić je inače tehnolog, specijalista za hemiju i tehnologiju vlakana i vlakana specijalne namene, diplomirao je i doktorirao na Tehnološko-metalurškom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je redovni profesor, a uz to je i počasni profesor sanktpeterburškog Tehnološkog univerziteta. Za SPS on je bio veza sa starim biračima: bio je poslednji predsedavajući na 15. kongresu Saveza komunista Jugoslavije, prvi sekretar Socijalističke partije Srbije, predsednik Univerzitetskog komiteta SK u ono vreme. Ostao je zapamćen po vatrenom govoru na prvom kontramitingu na Ušću 1991: „Započeli smo preporod Srbije, a sada evo oni hoće da nas zaustave. Kad nisu mogli drugačije, krenuli su motkama i kamenjem, pa i oružjem na našu demokratiju i demokratsku vlast Srbije… Kolovođe zla moraju odgovarati za pokušaj stvaranja haosa, anarhije, neviđenog užasa nad Srbijom koji su bezumno spremili.“ Nije zato otišao na dvadesetu godišnjicu tog događaja, već zbog partijske matematike.
Dačić izjavljuje da SPS nije želeo da bude „faktor krvavljenja“ među koalicionim partnerima, u okolnostima kada je sažimanje trebalo izvesti u okviru koalicionih kvota, a spajanje Ministarstva policije sa prosvetom ili infrastrukturom je ipak komplikovanije. Braneći spajanje ministarstava, inače vešti ministar za državnu upravu Milan Marković je u Skupštini rekao da uvek ima neke logike u spajanju resora: na primer, u Nemačkoj je sport bio u resoru ministra policije. Ako bismo se šalili, to u našim uslovima možda i ne bi bilo loše rešenje, ali ovde to ne može zbog partijskog ključa.
O partijskom ključu govori i matematika: 16 ministara, četiri potpredsednika, na četiri ministra jedan potpredsednik.
IZVRŠNA REPREZENTACIJA: Vlada inače nije reprezentativni nego izvršni organ, ali to tokom ove rekonstrukcije nije bilo primarno, već su partijski interesi i tzv. raspodela plena bili iznad imperativa funkcionalnosti. Šef poslaničke grupe LDP-a Čedomir Jovanović to opisuje kao „partijsku buvlju pijacu“.
Operacija rekonstrukcija je propagirana kao racionalizacija upravljanja i kao mera štednje, mada je finansijski efekat te rekonstrukcije minimalan – srpska vlada sa svim svojim kabinetima, ministrima, putovanjima, papirima, državnim sekretarima, na godišnjem nivou košta oko 150 miliona dinara, a budžet je 780 milijardi.
Opozicija u Skupštini kaže da se bolja koordinacija u vladi ne može postići prostim premeštanjem ministarstava. To se plastično opisuje u članu 36 Zakona o ministarstvima: „Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede preuzima od Ministarstva trgovine i usluga zaposlene i postavljena lica, kao i prava, obaveze, predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu za vršenje nadležnosti u oblasti trgovine i usluga.“ U stilu, a sad svako na svoj radni zadatak, Cvetković naglašava da su prioriteti Vlade pre svega u ekonomskom domenu, kako bi se obezbedili povećanje životnog standarda stanovništva, zaustavljanje rasta nezaposlenosti, ubrzan rast privredne aktivnosti, stabilnost cena i podrška razvoju realnog sektora. Podseća se na „mapu puta“, na evropske zakone koje treba doneti, na čekiranje EU upitnika u junu, i tako redom.
Ček’, ček’, a popis inventara!
Palalić iz DSS-a kaže da se otvara problem pomoćnika ministara u formalno novim ministarstvima, koji po novim propisima od 1. januara 2011. inače moraju da budu izabrani na konkursima, a konkursi traju najmanje četiri meseca…
Član 26 Zakona o izmenama zakona o vladi unosi disciplinsku klauzulu radi sprečavanja međusobnog olajavanja: „Odluku Vlade dužan je da zastupa u javnosti i član Vlade koji je glasao protiv nje ili je bio uzdržan.“ Informacije o radu Vlade po tom zakonu ne mogu se davati suprotno načinu određenom Poslovniku Vlade ili na način na osnovu kojeg se ne može utvrditi koji član Vlade, državni sekretar i direktor posebne organizacije i službe Vlade daje informacije. Opozicija (DSS, LDP) u Skupštini je to dočekala na nož, a ministar Milan Marković je uzvratio da je to bilo propisano u Poslovniku Vlade, a sada se zbog našeg mentaliteta odredba pojačava.
TALAS: Tako zakrpljena i formalno disciplinovana vlada ide u susret nepoznatim događajima u 2011, u atmosferi u kojoj izbijaju socijalne erupcije od Magreba do Zagreba, u kome fejsbukovci, kako izgleda, izvode neke ulične radove i traže ostavku kabineta premijera Jadranke Kosor, a neki i javno spaljuju zastave EU, u koju Hrvatska pokušava da stupi već više od 15 godina. U Albaniji su poslednje nedelje izbijali sukobi opozicije sa vlastima. Talas masovnih antivladinih demonstracija stigao je do Balkana. Nafta poskupljuje…
Naprednjaci su izlepili hiljade plakata „Hvala, Beograde. Ponovićemo“. Najavili su da će 16. aprila sesti na stiropor da bi iznudili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.
Reagujući na izjavu premijera Cvetkovića da su svi koji sada traže izbore protiv EU, Tomislav Nikolić u ponedeljak 7. marta iznosi ponudu demokratama: „SNS je spreman da se obaveže da neće organizovati skupove dok Srbija ne dobije status kandidata, ako oni (demokrate) krajem novembra, najkasnije početkom decembra raspišu vanredne izbore. „Nikolić je rekao da za 14 dana očekuje brz odgovor na tu ponudu, a ako odgovor bude negativan, SNS će organizovati najavljeni miting 16. aprila.
Odgovor je došao s nivoa na kome se verovatno ne donose odluke u DS-u, kroz usta šefice poslaničke grupe „Za evropsku Srbiju“ Nade Kolundžije – da u vreme kada Srbija treba da uradi veliki posao kako bi dobila status kandidata za EU, svaki zahtev za prevremeno raspisivanje parlamentarnih izbora predstavlja nanošenje štete evrointegracijama Srbije. Ona kaže da cinično zvuči da neko ko je 20 godina na sve moguće načine zaustavlja Srbiju na evropskom putu sada stavlja evropske uslove onima koji su 20 godina pokušavali da Srbija, pored svih otpora, ostvari taj cilj i postane punopravni član EU. Osigurala se i jednom uzgrednom primedbom da to ne znači da vanrednih izbora uopšte neće biti, ali to nisu svi citirali. Nikolić je u Skupštini u utorak ponovio svoju ponudu zamerivši vladajućoj koaliciji da tako vodi Srbiju da je podrška građana evrointegracijama pala sa 70 na 58 odsto.
Zaista, paradoks je da je podrška evrointegracijama opadala dok se uvećao broj partija sa evropskim prefiksom, cinici bi rekli, od kada je u Srbiji na vlasti pobedila evropska opcija, a Nikolić postao evropejac, Srbi počeli da gube evroentuzijazam.
Možda Nikolićeva ponuda i nije izneta bez neke konsultacije u Briselu, ili bar sa željom da oni tamo za to čuju. Uostalom, Aleksandar Vučić je, tumačeći njegovu izjavu, rekao da demokrate sada ne mogu u Briselu da kažu da ih se ometa na evropskom putu.
Nikolić još jednom u Skupštini najavljuje („kažite tom vašem predsedniku) da će sesti na stiropor ako se demokrate ne odazovu na njegov predlog kompromisa.
Da li je to rizičan poduhvat? Kada su naprednjaci 25. februara u Beogradu održali zapažen i miran opozicioni skup, što uz pomoć sopstvene organizacije, a više uz pomoć policije, oni su sprečili izvesne navijačke grupe da se priključe skupu i izazovu nerede. Nekog komešanja na desnici ima. Dvadesetak pristalica organizacije „Naši 1389″ privedeno je u subotu, kada su se okupili ispred zgrade B92. „Naši 1389“ i Srpske dveri sakupljaju potpise za registraciju političkih stranaka dok Ustavni sud još uvek raspravlja o inicijativi Tužilaštva o zabrani te dve i još nekih drugih organizacija, navijačkih i nenavijačkih. Pre sedam dana kordoni policije obezbeđivali su da suđenje Miši Vaciću iz pokreta „Naši 1389“ prođe bez fizičkog sukoba „dve Srbije“.
U međuvremenu, naprednjaci nisu povećali svoju koaliciju. Predsednik Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica izjavio je „Novostima“ da vlast nudi građanima samo rekonstrukciju Vlade, a SNS „stiropor revoluciju“: „Podjednako su nam daleko i jedni i drugi jer im se politički ciljevi (Evropa nema alternativu) u suštini ne razlikuju.“
Naprednjaci mogu očekivati povećan pritisak svoje bivše matične partije u koju se vratio general Delić i sada kritikuje Nikolića i Vučića. Vojislav Šešelj iz Haga šalje proglas građanima Srbije u kome ponavlja svoju antievropsku platformu, ali i značajan akcenat stavlja na socijalne probleme: nabraja da je nezaposlenost povećana, da je preko 70.000 preduzeća u konstantnoj blokadi, da je spoljnotrgovinski deficit od januara do oktobra 2010. godine iznosio 4,2 milijarde evra, a da se u 2011. godini očekuje još veći deficit… To kaže da bi naglasio: „Braćo i sestre, građani Srbije, razmislite dobro o svemu, jer vi odlučujete da li ćete podržati propalu prozapadnu politiku Tadića i Nikolića ili Srpsku radikalnu stranku koja je jedina alternativa ovoj slugeranjskoj politici.“ Šešelj, čini se, ne poziva Srpsku radikalnu stranku, na neku konkretnu akciju, već članstvo da se ne osipa. Radikali (Nemanja Šarović) su u Skupštini u utorak ponovo napadali naprednjake, između ostalog i zbog njihove saradnje s partijom Bogoljuba Karića.
Kako sada stvari stoje, vladajuća većina možda veruje da se osigurala za period tokom leta i jeseni, pa sada možda neće davati ustupke Nikoliću. Možda će sačekati da vidi kakvu će snagu naprednjaci pokazati na proleće, a i da li će se rasplamsati bitka između njih i radikala. Čekaće i da vide da li će Brisel biti predusretljiv prema Srbiji, kako je najavljeno prošlog leta pri kosovskom zaokretu, ili će se baviti Libijom i ostalim svojim problemima, a Srbiju, uz uobičajeni izgovor „gde je Mladić“, ostaviti na listi čekanja…
Dušan Petrović, ministar poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede; Nebojša Ćirić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja; Zoran Stanković, ministar zdravlja; Predrag Marković, ministar kulture, informisanja i informacionog društva; Verica Kalanović, potpredsednica Vlade.
Vladu Srbije napuštaju ministri: Mlađan Dinkić, koji je bio i potpredsednik Vlade, Diana Dragutinović, Slobodan Milosavljević, Saša Dragin, Svetozar Čiplić, Bogoljub Šijaković, Petar Škundrić, Nebojša Bradić i Jasna Matić.
Posle 66 godina mukotrpne borbe za održanje i kontinuitet, zbog trenutne rekonstrukcije Vlade Srbije, nauka je ni kriva ni dužna izgubila svoj resor. Sasvim apsurdno, Srbija je tako postala jedna od onih zemalja koje imaju Ministarstvo vera, a nemaju Ministarstvo nauke
Nakon što je prethodnih dana protutnjala rekonstrukcija Vlade, iza nje su ostale i neke prilično nesuvisle odluke, poput one da se Ministarstvo nauke i tehnološkog razvoja naprasno ukida. U novoj vladi Srbije, nauka se pripaja resoru prosvete, ali to suštinski ne menja stvar – utapanjem nauke u gigantsko Ministarstvo prosvete, istraživači ni krivi ni dužni praktično gube svoj resor. Šteta od ovog poteza koji je donet očigledno uzgred i bez većeg promišljanja, može biti nesrazmerno velika u budućnosti.
Naime, nauka je u Srbiji odvojena od prosvete još od 1945. godine. Tako je ostalo i tokom Miloševićeve epohe, a pošteno je reći da su tadašnji ministri značajno doprineli da se naučnoistraživačke ustanove održe u teškim uslovima i da u emigraciju ne ode baš sav naučni kadar. U poslednjih deset godina, na mestu ministra nauke smenili su se ljudi iz više stranaka, ali je svaki od njih nastavljao poslove svog prethodnika i polako, korak po korak, otvarao vrata za izlazak naše nauke u evropski istraživački prostor.
Poslednji ministar nauke Božidar Đelić ujedno je bio i potpredsednik Vlade Srbije, a njegova administracija je tokom svog mandata pokrenula čitav niz novih inicijativa i obezbedila kredit od 200 miliona evra Evropske investicione banke za jačanje naučne infrastrukture. Međutim, mada jesu pokrenuti, praktično nijedan od projekata iz tog kredita još nije prohodao i može se reći da im još treba pažljiva babica. Tradicionalno stroga naučna javnost kritikovala je često ministra Đelića pokušavajući da kaže kako se beba ne ljulja dovoljno nežno. Međutim, sada bi umesto nežnije babice, nauka mogla dobiti maćehu – prezauzetu starateljku koja će je dovesti među drugu, bitno glasniju decu.
Ranijih godina se mnogo govorilo da bi bilo poželjno da se visoko školstvo i nauka nađu u istom ministarstvu, što se može videti u evropskim zemljama. Međutim, ključni detalj je da su evropske države zapravo iz prosvete izdvojile visoko školstvo, a nisu i nauku utopile u istu smesu.
„Nije jasno o kakvim je tu uštedama reč, kaže za „Vreme“ akademik Zoran Petrović, predsednik predsedništva Zajednice instituta Srbije, koja okuplja 52 akreditovana naučna i istraživačko-razvojna instituta iz svih oblasti nauke. „Jasno je, međutim, da su u pitanju stranačke kompenzacije, a da sama sudbina nauke i njenog uticaja na naciju nije bitna. Čak i da ostane optimalan scenario i da se zadrže državni sekretari i pomoćnici, proces pokretanja novog ciklusa projekata i niza drugih akcija biće u dobroj meri presečen“, smatra Petrović, objašnjavajući kako je neophodno da se izgrade stabilne institucije poput nacionalne naučne fondacije.
I kao što u evropskim zemljama nauka i visoko školstvo nisu slučajno odvojeni od resora obrazovanja, tako je i u Srbiji bilo pregršt razloga da nauka ne bude samo kap u okeanu problema Ministarstva prosvete. Ako ništa drugo, problemi nastavnika koji drže nastavu u izdvojenom odeljenju u nedostupnom, brdovitom selu bitno se razlikuju od zahteva naučnika koji apliciraju za evropske FP7 projekte. Budžet nauke jedva da će iznositi nekoliko procenata u svom novom ministarstvu, a budžetski izdaci Ministarstva prosvete praktično u celosti progutaju inače male plate učitelja i nastavnika. I šta će biti sa bilo kakvim napretkom?
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
