Zimski manevri

Iako je posle poslednje sednice Vrhovnog saveta odbrane održane 26. decembra prošle godine iz vojnog kabineta predsednika SRJ saopšteno da su donete brojne odluke po kojima započinje reforma Vojske Jugoslavije, glavnom vešću svi su ipak smatrali opstanak Nebojše Pavkovića na mestu načelnika Generalštaba. Novi koncept organizacije koji podrazumeva rasformiranje komandi armija, prelazak na korpusnu organizaciju, smanjenje broja formacijskih mesta generala i admirala za trećinu, novi projekat obezbeđenja državne granice, sve to ostalo je u senci jedinog kadrovskog rešenja koje već godinu i po dana uspeva da digne temperaturu (da ne kažemo pritisak) na srpskoj političkoj sceni.

Dan posle sednice Vojislav Koštunica saopštiće da je Pavković ponudio da se povuče sa funkcije, ali da je predsednik lično zatražio da „zarad započetih strukturalnih promena u proteklih godinu dana ostane na tom mestu“. Predsednik je još rekao da „zahtevi za smenjivanje generala Pavkovića najčešće stižu iz redova onih koji traže da se hitno suočimo sa svojom nedavnom prošlošću i doživimo katarzu, ali da stvari nisu tako jednostavne“ („Glas javnosti“, 28. 12. 2001). Iako je već dobro poznato da je po pitanju generala Pavkovića predsednikova ipak „poslednja“, strasti se nisu smirile: bivši načelnik Generalštaba VJ Momčilo Perišić ustvrdio je da „Koštunica ne govori istinu“, Pavković je kratko prokomentarisao da bi „Perišiću bolje bilo da povede računa o tome šta je dosad uradio za Vojsku i šta radi“, a Socijalistička narodna partija nezvanično je saopštila da je nezadovoljna odlukama Vrhovnog saveta odbrane.

Epilog: Slobodan Krapović, savezni ministar odbrane iz redova SNP-a 16. januara podnosi ostavku, a sa svoje funkcije dobrovoljno odlazi i njegov pomoćnik za odnose sa javnošću Ljubodrag Stojadinović; Momčilo Perišić izgovara istorijsku rečenicu da su „Koštunica i Pavković dve hendikepirane ličnosti koje u ovom momentu jedna drugu čuvaju, ali pošto i jedan i drugi imaju hendikep, onda će tako taj veliki zanos i završiti“; Pavković uzvraća takođe istorijskom tvrdnjom da je Perišić svojevremeno planirao vojni udar i likvidaciju svih tadašnjih opozicionih lidera, a lider Nove Srbije Velimir Ilić potvrđuje Pavkovićevu tvrdnju dodajući da je na spisku za likvidaciju bilo i ime Slobodana Miloševića… Dva osnovna pitanja koja se postavljaju jesu koliko sve to ima veze jedno s drugim, a koliko s već dugo najavljivanim reformama u Vojsci Jugoslavije.

REORGANIZACIJA: Najznačajnija odluka Vrhovnog saveta odbrane, ukidanje komandi armija, Komande Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane i Komande Ratne mornarice, kao i formiranje šest korpusa kopnene vojske, Korpusa PVO, Vazduhoplovnog korpusa i Korpusa ratne mornarice, sama po sebi nije dovedena u pitanje. I vojni komentatori i oficiri VJ saglasni su da se tim merama ukida jedan suvišni (armijski) nivo u sistemu komandovanja tj. da se uprošćava dosadašnja organizacija. Samim tim, smanjuje se broj formacijskih mesta starešinskog kadra, civilnih lica na službi u VJ i vojnika po ugovoru – smanjuju se dakle troškovi, a povećava efikasnost. Pored ove, odluka o novom projektu obezbeđenja državne granice, odnosno o tome da će granicu ubuduće čuvati pripadnici MUP-a, takođe nije izazvala burnije reakcije. Sve se završilo izjavom saveznog ministra policije Zorana Živkovića da je „to koncept potpuno usaglašen sa evropskim standardima“ i da „u svim državama u Evropi granicu čuva pogranična policija, a ne vojska“ (Radio B92, 26. 12).

Jedina tačka koja je uzburkala duhove ujedno je i jedina koja je imala momentalne i konkretne posledice: na sednici VSO-a doneta je odluka o penzionisanju 21 generala od kojih mnogi još nisu ispunjavali uslove za penziju, a petorica generala angažovanih u saveznom ministarstvu odbrane penzionisana su bez konsultacija sa saveznim ministrom. Prva reakcija bila je nezvanična: prema izvorima „Glasa javnosti“ u Socijalističkoj narodnoj partiji, ova stranka iznenađena je odlukom da se iz GŠ-a odstrane svi Crnogorci izuzev generala Dašića, a posebno je nezadovoljna smenom generala Momčila Krgovića, načelnika VMA. Isti izvori potvrdili su da je ostanak Nebojše Pavkovića na čelu GŠ-a izazvao veliko nezadovoljstvo saveznog ministra odbrane Slobodana Krapovića, kao i da je Krapović zbog toga već kovertirao ostavku. Tek tada su se izveštači prisetili da Krapović, iako pozvan, nije prisustvovao sednici VSO-a, što je sve zajedno upućivalo na (do tada samo naslućivan) zaključak da nešto ne štima na liniji predsednik – Ministarstvo – Generalštab.

Posle toga, Krapovićeva ostavka nikog nije iznenadila, ali nije ništa ni razjasnila: ostavku je, navodno, podneo iz zdravstvenih razloga, a ne zbog sukoba sa Pavkovićem. Ništa više ne uspevamo da saznamo ni u direktnom kontaktu – u telefonskom razgovoru za „Vreme“ Krapović odbija svaki komentar, ističući da želi da se „sve to završi što pre i što bezbolnije“. Ostavka Ljubodraga Stojadinovića, međutim, otvoriće mnoga pitanja. U izjavi za Betu, Stojadinović je rekao da su razlozi za njegovu ostavku „lične i profesionalne prirode“, ali i da „postoji uverenje da su neki poslovi prosto uzaludni, kao i da nije postignuta saglasnost oko promena pojedinih loših stvari koje su se taložile decenijama“. Tokom razgovora za „Vreme“, Stojadinović kaže da je sa mesta vojnog komentatora „Politike“ otišao u Ministarstvo da bi pomogao da se unutar te institucije stvori grupa ljudi koja bi anticipirala sistem odbrane, razgovarala i delala na planu reformi vojske, pristupanja Partnerstvu za mir, ali da mu se sada čini da više može da pruži kao novinar nego kao državni činovnik: „Shvatio sam da naše ideje udaraju u zid koji potiče iz prošlih vremena i koji nije ni načet. Pokušali smo da stvorimo novi odnos prema javnosti, da Ministarstvo, kao civilna institucija, ne bude zatvoreno. Ali, to otvaranje imalo bi smisla samo ako bi sve ostalo bilo otvoreno. Poslednji događaji ukazali su mi da je uzaludno nešto raditi ako se u suštini ništa nije promenilo.“ Prema Stojadinovićevim rečima, najavljene promene nisu prava reforma, već „potez koji je izvučen iz sredine“, a u situaciji kada se ne zna ni koju teritoriju zaista pokriva SRJ, odnosno njena vojska, mogu se tumačiti „kao neka vrsta prinudnog spasavanja načelnika GŠ-a i vrhovnog komandanta od optužbi da ništa nisu uradili“.

ODNOSI: Slični stavovi, po svemu sudeći, stoje i iza ostavke resornog ministra. Iako iz redova tvrđeg (nekad promiloševićevskog) krila SNP-a, Krapović je važio za čoveka koji je vrlo brzo razumeo da se nešto mora menjati i koji se od početka svog mandata, još u Vladi Zorana Žižića, zalagao pre svega za civilnu kontrolu vojske, kao i za dugo potenciranu potrebu da Generalštab bude sastavni deo Ministarstva, a ne de facto njegov nadređeni. „Ta ideja nije naišla na preterane simpatije ljudi u Generalštabu koji su se ponašali kao naš ‘stariji’ partner. Svaku ideju tog tipa doživljavali su kao svetogrđe, a ministar je nailazio na snažne otpore pokušavajući da ostvari svoje namere“, objašnjava Stojadinović.

Naime, još 1992. godine, po formiranju SRJ i preimenovanju JNA, znatno su smanjene nadležnosti nekad svemoćnog saveznog sekretarijata za narodnu odbranu i on je takođe preimenovan u savezno ministarstvo odbrane, postavljen u istu ravan sa Generalštabom. Tako je bilo zvanično. Nezvanično, međutim, rejting GŠ-a i njegovih načelnika znatno je prevazilazio poziciju ministarstva i ministra vojnog. U široj javnosti bilo je malo onih koji su uopšte znali ko je na čelu Ministarstva, a kad je general Dragoljub Ojdanić onomad premešten sa funkcije načelnika GŠ-a na mesto ministra, smatralo se to sigurnim znakom da je pao u nemilost (iliti, narodski rečeno, da je zglajznuo). I dok je u većini demokratski uređenih država Generalštab sastavni deo ministarstva, a njegov načelnik direktno potčinjen ministru, u SRJ se već deset godina dobro zna čija je „starija“. Jedini pomak u pravcu makar izjednačavanja ove dve institucije učinjen je prebacivanjem vojne kase u ruke Ministarstva, ali je efekat te odluke takođe diskutabilan. Ilustracije radi, govoreći o problemu stambenog zbrinjavanja oficira bivše JNA, predsednik Udruženja vojnih penzionera Ljubomir Jakšić izjavljuje: „Za naše probleme formalno je nadležno savezno ministarstvo odbrane. Međutim, njihovo stvarno učešće u odlučivanju iznosi, procentualno govoreći, tek pet odsto. Sve ostalo pod kontrolom drži Generalštab“ („Danas“, 28. 6. 2001).

Iako se pitanja o odnosima Ministarstva i GŠ-a ponovo otvaraju posle Krapovićeve ostavke, zvanična verzija ostaje da je sve u redu, po Ustavu i da se čekaju odluke s vrha. U zvaničnom saopštenju Generalštaba koje je „Vremenu“ dostavljeno u ponedeljak 21. januara navodi se da „Vojska Jugoslavije nije protiv usvajanja novih rešenja. Nadležni državni organi u zakonski predviđenoj proceduri treba da donesu nova sistemska rešenja, počev od ustavnog okvira pa do sistemskih zakona i doktrinarnih dokumenata koji će ova pitanja regulisati na način koji je po meri države u kojoj živimo“. Međutim, u okviru istog saopštenja navodi se i mnogo indikativnija izjava Nebojše Pavkovića: „Smatram da mnoga pitanja koja se u javnosti postavljaju, a koja su mogla navesti na zaključak da između GŠ VJ i SMO odnosi nisu usklađeni, nastaju zbog neusklađenosti između normativno regulisanih nadležnosti ova dva organa i nastojanja ili ambicije pojedinaca da se njihove nadležnosti i međusobni odnos menjaju i pre donošenja celovitih sistemskih rešenja.“ Pojedinci nisu imenovani, ali je jasan zaključak da su dotični pokušali da umešaju prste u stvari koje još nisu normativno regulisane, a koje se (prećutno) smatraju kao nadležnost GŠ-a.

Nejasnoće oko nadležnosti možda najbolje ilustruje upravo poslednja sednica VSO-a, odnosno odluka o penzionisanju 21 generala. Naime, čak ni bivši pripadnici JNA nisu saglasni u tome da li generali mogu biti penzionisani bez konsultacija sa ministrom odbrane. Po rečima bivšeg načelnika GŠ-a i potpredsednika republičke vlade Momčila Perišića, odluke o penzionisanju generala VSO donosi na predlog načelnika GŠ-a, a sednici po Poslovniku (uz predsednika države i konstitutivnih republika) moraju da prisustvuju načelnik, ministar odbrane, šef vojnog kabineta i zapisničar. Ukoliko neko ne ispunjava uslove za penziju, mora se obaviti razgovor s njim, a „VSO mora imati mišljenje ministra odbrane“. S druge strane, Ljubodrag Stojadinović smatra da odlukom o penzionisanju generala predsednik formalno nije prekršio svoja ustavna ovlašćenja (član 135 Ustava SRJ), ali da bi prilikom kadrovskih promena u Ministarstvu „bilo dobro to saopštiti tim ljudima“. Kako je ovog puta izostalo uobičajeno objavljivanje spiska penzionisanih generala, dileme su se nastavile: jedni smatraju da je u pitanju strah od reakcije javnosti, dok drugi tvrde da je objavljivanje imena preskočeno iz praktičnih razloga, odnosno da bi se izbeglo da oficiri preko medija saznaju detalje svog trenutnog statusa.

Oko posledica dvovlašća (ili bezvlašća?) u pitanjima bitnim za odbranu zemlje, dileme, međutim, nema. „Savezna vlada ne može da je kontroliše, Crna Gora i Vlada Republike Srbije nisu zainteresovane, tako da je vojska došla u poziciju da sebe smatra vrlo značajnom u državnom prostoru koji nije definisan. A osnovni preduslov za bezbednost jeste da država i njena vojska ne ratuju“, kaže Ljubodrag Stojadinović.

TUK NA UTUK: Nesumnjivo značajne promene u vojsci i nesumnjivo indikativne ostavke u saveznom ministarstvu odbrane ostale su ipak u senci medijski uvek atraktivnog sukoba na liniji bivši-sadašnji načelnik GŠ-a. Animozitet između Perišića i Pavkovića koji postoji još od prvih političkih istupa bivšeg načelnika (1998) posle petog oktobra postao je već opšte mesto političke scene Srbije, ali su ovog puta strasti neobično uzavrele na obe strane samo dan po održavanju sednice VSO-a. Posle tvrdnje Vojislava Koštunice da je odbio ponuđenu Pavkovićevu ostavku, Perišić je kao neistinite označio sve navedene razloge – počevši od navodne Pavkovićeve zasluge za male gubitke VJ tokom bombardovanja, preko njegovog angažovanja na depolitizaciji vojske, do „autorskog prava“ na planove za reformu vojske (prema Perišićevim rečima, Pavković je samo preuzeo koncept desetogodišnje reforme ustanovljen u GŠ-u još 1996).

Iz predsedničkog kabineta odgovora nije bilo, Pavković je samo oštro upozorio da bi „Perišiću bolje bilo…“, a onda je, u intervjuu „Blicu“ 12. januara bivši načelnik izneo tezu o hendikepiranosti državnog i vojnog vrha. Pavkovićeva reakcija usledila je dva dana posle toga u „Glasu javnosti“. Osim što ga je nazvao „folirantom koji poslednjih pet godina, krijući se iza funkcija na kojima se nalazi, radi najprljavije stvari protiv naroda, države i vojske“, Pavković je Perišića i direktno optužio da je „1997. godine planirao vojni udar tokom kojeg je trebalo da likvidira sve tadašnje opozicione lidere, a sad koalicione partnere“. Da bi stvar dobila na težini, oglasio se i Velimir Ilić sa tvrdnjom da je i sam video spisak za likvidaciju na kome je, pored imena viđenijih opozicionara, bilo i ime bivšeg predsednika. „U oktobru 2000. bio sam gost u Generalštabu gde su meni i još nekim ljudima iz DOS-a pripadnici Vojne bezbednosti prikazali niz podataka i prljavština, između ostalog i taj papir. Nisam ga detaljnije čitao, a nisam ga ni pominjao jer mi nije bio posebno interesantan. Pomenuo sam ga kad su me novinari pitali da li sam ga video. I sad se moj zemljak Perišić ljuti, za šta nema potrebe. Nema potrebe ni za nekom detaljnijom istragom jer je u to vreme sve to bilo i normalno. Perišiću je tada verovatno bio dojadio sav onaj haos i to nije ništa strašno“, objašnjava Ilić u telefonskom razgovoru za „Vreme“. Posle svega jasno je samo da se bivši načelnik zaista ljuti: „Ako taj papir postoji, a ne postoji, zašto su ćutali do sada? Njihovo ćutanje je krivično delo i oni bi u toj situaciji trebalo da odgovaraju. Ovako, najveći borac za demokratiju ušetao je 6. oktobra u tvrđavu odbrane bivšeg režima u kojoj su mu odmah pokazali taj dokument. Pa, onda on ili nije najveći borac, već saradnik bivšeg režima ili nije ni video takav papir. S druge strane, mogućnost da civil vidi tako nešto postoji samo ukoliko je neko odavao vojnu tajnu, čime je Pavković sam sebe optužio.“

Činjenica da se nadležni nisu uopšte oglašavali po ovom pitanju, jasno ukazuje da medijska prepucavanja sa poznatim akterima niko ne shvata preterano ozbiljno. „I jedan i drugi bili su odani Miloševićevi ljudi i obojica hoće da operu svoje biografije. Sad su obojica uz vlast, a ni Pavković ni Perišić ne bi bili to što jesu da nije bilo onog pre. Njihov sukob stoga nema koncepcijskog ili šireg značaja, osim možda zaključka da je Perišićeva pozicija u DOS-u prilično marginalizovana“, kaže Ljubodrag Stojadinović napominjući još da je priča o vojnom udaru „nesuvislost i nevešta konstrukcija“. Po njegovim rečima, planovi za vojni udar se ne pišu i ne potpisuju, dok navodni „očevici“ pri tom pokazuju i nerazumevanje pojmova državnog i vojnog udara: „Državni udar je promena sistema, a vojni promena garniture. Vrsta nasilja o kojoj oni pričaju jeste pokušaj totalnog terora radi uspostavljanja totalitarne vlasti. Ako postoji dokument, to se ne može opisivati na taj način. Uostalom, otkud sad Velimir Ilić kao krunski svedok Perišićevog zavereništva?“

ZAVRŠNICA: Tužbi, po svemu sudeći, ipak neće biti. Momčilo Perišić kaže da mu je „mizerno da se bakće po sudovima“, a da će, ukoliko iz Generalštaba i stigne nekakav papir, „stručnjaci dokazati da se radi o falsifikatu“. Pitanja, međutim, ima. Naime, čak i ukoliko priču o vojnom udaru posmatramo kao posledicu lične netrpeljivosti bivšeg i sadašnjeg načelnika GŠ-a, nije jasno kako je bilo moguće da najviši oficir jedne zemlje iznese takve optužbe u medijima. Prema izvorima bliskim Generalštabu, ta izjava morala je dobiti „odobrenje s vrha“, dok general Perišić ponavlja da se „ako posmatramo šta je sve do sada rađeno protiv Vlade još od isporučivanja Miloševića Hagu, može zaključiti da je to sve jedan scenario“.

Što se tiče reformi, one su praktično već počele. Osim skraćenja vojnog roka i penzionisanja generala, na terenu je već „rasformirano šest jedinica ranga puk-brigada“ dok se ostale brigade preseljavaju, menjaju strukturu i uopšte u toku je „realizacija projekta organizacije VJ koja će do kraja ove godine znatno smanjiti broj jedinica ranga puk-brigada i približiti se standardima armija u našem regionu“ („Vojska“, 17. 1).

U svakom slučaju, epilozi priča o reformi i o vojnom udaru za sada još nisu poznati jer su iznenađenja i kopernikanski obrti mogući i kad su u pitanju manje važne stvari. Jedino izvesno jeste da glavni akter, general Nebojša Pavković, ostaje na svom mestu. Dokle, videćemo. Po rečima Ljubodraga Stojadinovića, najkasnije do proleća, kada će „rezultanta pritisaka Srbije i međunarodne zajednice postati takva da Koštunica neće moći da je amortizuje“. Koštunici stoga preostaje da odluči da li će mirno poslušati predstavnike međunarodne zajednice koji ovih dana ponavljaju teze o „neophodnosti personalnih promena“ ili će čekati „rezultante pritisaka“ koje, u našem slučaju, obično stignu u poslednji čas.