Dvadeset lista na glasačkom listiću, 3806 kandidata iz više od trideset partija i pokreta koji se kandiduju za 250 mesta u Skupštini, 6.652.105 birača, 8462 biračka mesta – i samo jedno pitanje: "Kuda dalje?"
Patrijarh srpski Pavle je u Božićnoj poslanici pozvao na molitvu kako bi prestali raskoli. On poručuje da o svemu treba promišljati, suočavati različite stavove i raspravljati, ali da to ne sme da bude razlog za međusobnu mržnju ili za mržnju prema bilo kome. Istakao je da mora da važi pravilo da onaj ko želi da bude prvi, taj treba svima da služi. To je očigledno komentar o akterima tekućih izbornih borbi.
Ove izbore, što se konfrontacije političkih protivnika tiče, ne karakteriše onako grubo verbalno sukobljavanje kao ranije, ali nije da ga nema. Najviše koškanja ima između radikala i Demokratske stranke, koja najavljuje krivičnu prijavu protiv radikala jer ih sumnjiči za uništavanje izbornih panoa.
Mora uznemiriti pojava grafita mržnje u Ćupriji, Kragujevcu, Temerinu i Surdulici. U Staparu u opštini Sombor između četiri i pet časova ujutru drugog dana Božića izgoreo je hram Hrišćanske adventističke crkve. Iz sedišta te crkve u Beogradu saopštavaju da je izgoreo inventar na crkvenom oltaru i više klupa i da ti detalji ukazuju na to da je podmetanje vatre planirano, pažljivo pripremano i smišljeno izvedeno. Za sada nema rezultata zvanične istrage.
Kampanja zapravo i nije prekidana tokom novogodišnjih praznika jer je bilo mnoštvo intervjua, poseta pijacama, sirotištima, slamovima i staračkim domovima i raznih drugih pokušaja da se tranziciona sirotinja uteši ili ohrabri – ili dovede u euforično stanje obećanjima (tako plastično vidljiva u opet neprimerenoj gužvi oko lomljenja božićne česnice na Terazijama i borba za parče hleba u kome se nalazi žut dukat).
RUSKO NJET: Pred Novu godinu u kragujevačkoj Zastavi je izbio štrajk zbog toga što je Ministarstvo spoljnih poslova u oktobru odbilo da ovoj fabrici izda odobrenje za izvoz oružja u Gruziju i Jermeniju, zbog bojazni da bi ono moglo biti upotrebljeno protiv Rusa i Rusije. Predsednik Srbije Boris Tadić je pred Novu godinu slao specijalnog izaslanika u Moskvu sa zadatkom da pribavi saglasnost Rusije za taj izvoz i Vlada je tu dozvolu na kraju izdala, ali su se oko toga plele kontroverze i davana su mnoga objašnjenja.
Slučaj ilustruje ovdašnja očekivanja ruskog „njet“ u vezi s Kosovom. Ključne partije ponavljaju ranije usaglašen stav o Kosovu kao delu Srbije, za šta poslednji povod daje po Srbiju loše intoniran članak albanskog lobiste američkog senatora Džozefa Bajdena u „Fajnenšel tajmsu“ i špekulacija Srbiji nenaklonjenog lista „Di prese“ o tome da će Ahtisari za Kosovo predložiti „nadgledanu nezavisnost“. Srpski premijer Vojislav Koštunica je na to poručio da Ahtisari zapravo do sada i nije vodio pregovore s Beogradom i da Srbija neće pristati da bude pasivni statista u pozorišnoj predstavi u koju su se pretvorili bečki pregovori, a portparol Vlade Đurić još i to – da Beograd od Ahtisarija ništa više ne očekuje.
Premijer Koštunica je 3. januara 2007. u pismu novom generalnom sekretaru UN-a Ban Ki Munu uputio izričit zahtev da Ujedinjene nacije pruže punu zaštitu nepovredivosti državnih granica Republike Srbije, kao i njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Pozvao se na to da Povelja UN-a svim međunarodno priznatim državama garantuje nepovredivost granica, kao i nepovredivost njihovog suvereniteta i teritorijalnog integriteta i naglasio da mora biti van svake sumnje da je i neprihvatljivo i nemoguće da se, protivno volji Republike Srbije, prekrajaju njene međunarodno priznate granice i da se na delu od petnaest odsto teritorije Republike Srbije, pored postojeće, stvara još jedna albanska država.
Dolaze i uznemirujuće vesti o slučaju porodice Simić iz Babinog Mosta, kod Obilića, čiju su porodičnu kuću proteklih dana pripadnici Kosovske policijske službe nekoliko puta pretresali. Lokalni Srbi su najavili protest, uz tvrdnju da je policija maltretirala članove te porodice, a tridesetpetogodišnjem Srećku Simiću nanela teške telesne povrede.
Premijer Koštunica je drugog dana Božića primio članove porodice Simić, a intervenciju policije nazvao čak životinjskom, i formom etničkog čišćenja. Prima ih i predsednik Tadić koji je od zamenika šefa UNMIK-a generala Stivena Šuka zatražio da brzo reaguje i da sprovede istragu povodom tog događaja.
EVROPA: Srbija u Evropskoj uniji, to je prilično učestala predizborna poruka, ali s različitim intonacijama.
Demokratska stranka ističe da je ulazak Srbije u EU neophodan i da to treba što pre da se desi. Predsednik Tadić ukazuje da se kasni sa evropskim integracijama i ističe da Srbija nema vremena da čeka, jer ako ne budemo spremni za sledeći konkurs za učlanjenje u EU 2012, taj cilj nećemo postići do 2020. godine. On u božićnom u intervjuu „Politici“ kaže da Srbiju očekuju najkompleksnije i najteže reforme u njenoj istoriji, da reforme imaju jasno utvrđene rokove, tako da buduća vlada, ukoliko ne bude imala apsolutan dogovor oko strategijskih ciljeva i sredstava kojima se ti ciljevi dostižu i vrednosti koje se uspostavljaju u Srbiji kroz tako vođenu politiku, neće ni moći da ostvari cilj, a to je članstvo u Evropskoj uniji.
On iznosi sledeću viziju Srbije u narednih deset godina: završena putna mreža, koridor 10, autoput prema Crnoj Gori, sa nadom da će Crna Gora završiti svoj deo autoputa. Potpuno obnovljena i modernizovana pruga Beograd–Bar. Uz čiju pomoć? Evropske unije. Pre svega italijanskih investitora. Zbog čega? Zato što Italijani imaju interes da pruga Beograd–Bar bude uključena u funkcionalnom smislu u kapacitete luke Bar. Gde još? U luci Konstanca… Na taj način Srbija tradicionalni problem neizlaska na more rešava u funkcionalnom smislu i postaje ekonomija koja je vredna velikih investicija…
G17 plus je za ubrzanje evropskih integracija, jer bi to značilo veću stabilnost u regionu i veću pregovaračku snagu u pregovorima o konačnom rešenju za Kosovo i Metohiju.
Koalicija LDP-GSS-SDU-LSV se zalaže za što brži ulazak Srbije u Evropu, ističući da moderna Srbija ne može biti izgrađena dok postoje politike koje su dovele do zločina. Oni promovišu, kako ekonomski novinari kažu, najliberalniji ekonomski program kod nas, dok većina partija traga za nekim elementima socijaldemokratske formule.
Srpski pokret obnove je za što brži ulazak Srbije u EU, uz procenu da bi prekinuti pregovori o stabilizaciji i pridruživanju zbog nepotpune saradnje sa Hagom mogli da se nastave odmah posle parlamentarnih izbora 21. januara.
REČ OD TRI SLOVA: Naravno, u svim tim izjavama uz ta dva slova (EU) idu još tri – Hag.
Koalicija „DSS-NS Vojislav Koštunica“ zalaže se za što brži ulazak Srbije u EU, ali uz očuvanje celovitosti Srbije i njenih tradicionalnih vrednosti, ponosnu, uzdignuta čela i ravnopravnu sa drugim evropskim državama, uz objašnjenje da ćemo onoliko brzo ući u Evropu koliko evropske vrednosti izgradimo kod kuće.
Socijalistička partija Srbije smatra da bi država trebalo da uđe u EU, ali ne po svaku cenu, naglašavajući da je važno da se sačuva nacionalno dostojanstvo.
Srpska radikalna stranka poručuje da jeste za ulazak Srbije u EU pod uslovom da EU promeni svoj odnos prema Kosovu i Metohiji i da podrži teritorijalni integritet Srbije. Šešelj je u političkom testamentu upozoravao radikale da su tamo tradicionalni srpski neprijatelji.
U medijima (domaćim, a naročito stranim) ustalilo se očekivanje da bi posle izbora mogla da se formira vlada demokratskog bloka. To zavisi od izbora birača i od međunarodnih okolnosti koje budu nastale u vreme formiranja nove vlade. Predsednik Tadić je, čini se, zbog toga zatražio da Ahtisari ne iznosi svoj predlog dok se ne formira nova vlada. Ima mesta za neku vrstu „horor vacui“. Sociolog Slobodan Antonić je, na primer, u jednoj ranijoj simulaciji mogućih kombinacija analizirao i varijantu da oko Kosova budu nametnuta rešenja katastrofalna po Srbiju, koja bi mogla aktuelizovati i pitanje formiranja vlade nacionalnog jedinstva ili krizne vlade.
Za sada DS poziva DSS da kaže ko mu je bliži, demokrate ili radikali, a ovi u inat neće da kažu, ponavljajući da se o postizbornim kombinacijama govori posle izbora.
Demokrate potenciraju raskid sa snagama starog režima, a od njih su glasniji SPO i koalicija oko LDP-a. DSS-NS ponavlja poruku: „Mi Srbiju ne delimo!“
ZBUNJUJUĆA LISTA: Da li je srpska politička elita, koja je sazrevala u deceniji i po dugoj traumatičnoj tranziciji i od tog nesrećnog detinjstva ostala traumatizovana, sposobna da prevaziđe slabosti našeg političkog mentaliteta?
Sudeći po glasačkom listiću, ta klasa je još detinjasta, jer politika ovde izgleda još nije shvaćena kao najozbiljniji posao u državi, već kao biznis malih i srednjih preduzeća.
Rok za predaju kandidatskih lista pred izbore u Srbiji od 21. januara istekao je pred Badnji dan, 5. januara u ponoć. Poslednjeg dana, u malom se ponovila trka viđena prvog dana, ovog puta to je bila trka za poslednje mesto na listiću, biraču takođe uočljivo, a i trka prijavljivača nekih slabijih lista da ipak u cajtnotu uklone nedostatke iz svojih prijava.
Prijaviljene su 22 liste, a do zaključenja ovog boja „Vremena“ priznato ih je dvadeset i toliko će ih verovatno i ostati, mada do 10. januara postoji mogućnost da neko listu i povuče, što je malo verovatno. Naime, u ulici Kralja Milana gužva je kao na prijemnom za pozorišnu akademiju, za 250 poslanika prijavilo se 3806 kandidata iz više od trideset partija i pokreta koji nastupaju na 20 lista, sami, ili čine koalicije, ili koalicije unutar koalicija ili gostuju na partijskim listama (a zaista je teško razmrsiti ko je sve na čijoj listi).
Od tih dvadeset potvrđenih lista, četrnaest se takmiči po pravilu da u podeli mandata može učestvovati samo ona lista koja osvoji više od pet odsto glasova. Mandati se dele partijama po D‘Ontovom sistemu, a potom poslanicima, po babu i po stričevima. Mandat pripada poslaniku, a on, po novom ustavu, ima mogućnost da pravo raspolaganja mandatom ugovorom prepusti stranci. Pretpostavlja se da će to činiti većina izabranih poslanika, jer je ta klauzula i usvojena s ciljem da obezbedi partijsku kontrolu nad poslanicima. Pitanje je kako će se tokom mandata ponašati „partije unutar partija“, a partijski čistih lista je na ovom listiću malo.
Lestvicu od pet odsto nastoje da preskoče: Demokratska stranka Borisa Tadića (na kojoj je Sandžačka demokratska partija Rasima Ljajića i Nacionalni savet Bunjevaca, koji je najavljivao povlačenje s liste);
G17 plus – Mlađana Dinkića;
Koalicija Liberalno demokratske partije, Građanskog saveza, Socijaldemokratske unije i Lige socijaldemokrata Vojvodine Čedomira Jovanovića;
Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja;
Koalicija Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije Vojislava Koštunice (na delu liste Nove Srbije nalaze se kandidati Jedinstvene Srbije i Srpskog demokratskog pokreta obnove);
Pokret snaga Srbije Bogoljuba Karića;
Srpski pokret obnove Vuka Draškovića (s Narodnom seljačkom strankom, i Ligom za vraćanje oduzete imovine);
Koalicija Partije ujedinjenih penzionera Jovana Krkobabića i Socijaldemokratske partije Nebojše Čovića;
Socijalistička partija Srbije (na čijoj listi su i kandidati Penzionerske stranke, koju predvodi Kosta Radunović iz Pokreta veterana, čiji je predsednik Željko Vasiljević);
„Zato što mora bolje“ Branka Pavlovića;
Koalicija Vojvođanske partije Igora Kurjačkog (Vojvođanska partija, Vojvođanski građanski pokret, Naša Vojvodina, Sremska stranka, Stranka manjinskih akcionara, penzionera i nezaposlenih i Penzionersko-radnička stranka Srbije);
Reformistička stranka Aleksandra Višnjića;
Demokratska zajednica Srbije Obrena Joksimovića;
i Socijaldemokratija Nenada Vukasovića.
Potvrđeno je šest lista nacionalnih manjina, za koje nema izbornog cenzusa do susreta sa D‘Ontom:
Savez vojvođanskih Mađara Jožefa Kase;
Lista za Sandžak Sulejmana Ugljanina;
Unija Roma Srbije Rajka Đurića (na listi su i kandidati stranke Vlasi demokratske Srbije)
i Koalicija Partije za demokratsko delovanje Rize Halimija i Demokratske unije Doline Skendera Destanija.
Romska partija – Srđana Šaina;
i Mađarska sloga – Andraša Agoštona i Pala Šandora (Demokratska partija vojvođanskih Mađara i Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara).
Na parlamentarnim izborima 2003. učestvovalo je 19 lista, a u Skupštinu je ušlo pet. Na tih pet lista bilo je 12 partija (SRS, DSS, DS, G17 plus, SDP, SPO, NS, LZS, GSS, SDU, NDS, LS). Neke su se utopile u postojeće partije (NDS, LS), neke su delovale samostalno, kao SDP izabrana na listi G17 plus, a nastale su i nove, kao SPDO). Koalicija nas je održala, njojzi hvala. Ima dosta političara koji su više puta postali poslanici, a da njihova partija cenzus nikad preskočila nije. Po pravilu su najviše kritikovali one na čijim su listama dobili mandate.
Na male partije rasuto je 2003. oko 570.000 glasova. Većina neuspešnih pokušava ponovo, a sada se pojavilo i osam novih lista među kojima četiri nose predznak penzionerskih, akcionarskih ili radničkih asocijacija. Neke od organizacija sličnog profila našle su se, kao što smo videli, i na pojedinim partijskim listama. To može biti ilustracija pritiska na partije da se socijalno profilišu, ili znak da partije sada više nego ranije kampanju vode ka ciljanim socijalnim grupama.
Između parlamentarnih izbora 2003. i 2006. iz tri partije do sada višestruko potvrđene na izborima (Demokratska stranka, Srpski pokret obnove i Demokratska stranka Srbije) otcepila se po jedna frakcija iz čega su nastale tri nove partije (Jovanovićev LDP, Stevanović-Mihailovićev SDPO i Joksimovićev RDSS). Dve od te tri partije ušle su u koalicije, a jedna nastupa sama.
Pokušaj da se podizanjem cenzusa smanji politička gužva nije uspeo: partijska scena u Srbiji je i dalje nekonsolidovana i nestabilna.
Da li to čini ove izbore neizvesnim? Ne bi se reklo. Postoji pretnja radikala, ali prilike u Srbiji čini se ipak nisu takve da se može očekivati neka „kontrarevolucija“.
Na kraju, 6.652.105 birača na 8462 biračka mesta 21. januara treba da dâ odgovor na to da li je naša „politička klasa“ sposobna da obezbedi stabilnost, harmonizaciju odnosa Srbije sa okruženjem i nastavak puta koji je od 2000. u osnovi ispravan?
Dobićemo neki odgovor na pitanje da li je biračko telo, koje ovakva izborna lista mora da zbunjuje, sposobno da shvati istorijske okolnosti kroz koje Srbija prolazi i da li je naša elita sposobna da razume globalna kretanja, u vreme kada ovde vlada uverenje da Srbiju svet, očito, ne razume najbolje. (Vidi antrfile: „Jihad Vs. Mc World“)
Delovaće kao cinizam, ali ovde se mora ponovo citirati ono što je Žan Bodrijar napisao u članku „Sveta Evropa“ u „Liberasionu“ maja 2005. povodom francuskog referenduma o evropskom ustavu: „Igra je nameštena. Ako ovaj put kažemo ‘ne’, teraće nas, kao u Danskoj i Irskoj, da glasamo ponovo, i ponovo, sve dok odgovor ne bude ‘da’.“
Kada se 1992. godine pojavila Fukujamina (Frencis Fukuyama) knjiga Kraj istorije i poslednji čovek, mnogi su je okarakterisali kao manifest univerzalizma i liberalno-demokratske ideologije. Slom Sovjetskog Saveza i socijalističkih režima u istočnoj Evropi ili Treći talas demokratizacije, da upotrebimo Hantingtonov termin, predstavljali su, smatralo se, najupečatljiviji empirijski dokaz koji se mogao navesti u prilog Fukujaminoj tezi. Univerzalna čovekova potreba za priznanjem ili Tymos, kako ju je Fukujama nazvao, počela je da se realizuje na globalnom nivou. Svetla budućnost demokratije, činilo se, bila je osigurana. Međutim, još se euforija oko nezadrživog pohoda demokratije nije smirila, a etnički sukobi u Ruandi, Somaliji i posebno bivšoj Jugoslaviji bacili su senku na ovu optimističku viziju i sve veći broj autora počeo je sa sumnjom da gleda na Fukujamine prognoze. U oblasti političkih nauka razvila se čitava škola – takozvana teorija haosa, a jedan od njenih rodonačelnika, Samjuel Hantington, razvio je još specifičniji „civilizacijski pristup“ izučavanju globalnih odnosa.
Time se otvorio prostor za sve učestalije postavljanje pitanja o budućnosti demokratije u godinama koje dolaze, a posebno u kontekstu promena koje su izazvane nizom procesa i promena pod zajedničkim nazivom globalizacija. Nova pitanja bacila su senku na optimizam Fukujamine knjige koja je iznenada zadobila, ali i iznenada izgubila pažnju svetske javnosti.
Nove pesimističke vizije budućnosti počele su da zaokupljaju pažnju socijalnih mislilaca. „Iza horizonta savremenih događaja nalaze se dve moguće političke perspektive – obe sumorne, nijedna demokratska.“ Rečenica kojom je Bendžamin Barber (Banjamin Barber) počeo svoj tekst Jihad Vs. McWorld (1992) možda najbolje opisuje stanje duha intelektualne javnosti zabrinute za budućnost demokratije u savremnom svetu. Barberova osnovna teza je da su u epohi globalizacije međusobno suprotstavljena dva principa, odnosno dve tendencije – tribalizam i globalizam. Njihova jedina zajednička crta je indiferentnost, ili čak neprijateljstvo prema demokratiji.
Četiri imperativa – tržišni, informativno-tehnološki, ekološki i imperativ resursa – čine osnovu na kojoj počiva savremeni McWorld. Demokratski imperativ se ne nalazi u tom paketu, jer participacija u odlučivanju, socijalna pravda i jednakost, po Barberovom mišljenju, nisu neophodne za uspešnu proizvodnju i potrošnju. Multinacionalne korporacije često preferiraju poslovanje sa lokalnim oligarhijama i ukoliko despotske vlade mogu obezbediti stabilnost poslovanja u svojoj zemlji nema nikakvih prepreka da se u tim zemljama posluje. Drugim rečima, McWorld je u najmanju ruku indiferentan prema pitanju postojanja demokratije. „Demokratske vrednosti su brzo detronizovane pred stampedom koji je usmeren u pravcu slobodnog tržišta i njegove sveprisutnosti, kao i pred televizijskom promocijom propagandnih poruka“ (Barber). U tom smislu, oblik vladavine koji čak i više odgovara McWorldu jeste oligarhijski birokratizam ili meriokratski elitizam.
S druge strane Jihad, „sveti rat“ protiv svake vrste međuzavisnosti, insistira na lokalnim identitetima, značaju zajednice i solidarnosti među srodnicima. On promoviše parohijalizam, teritorijalnu isključivost, fanatizam u verovanju, solidarnost koja počiva na poslušnosti autoritetu, brisanje individualnosti u ime kolektivizma. Kao rezultat takvih zahteva javljaju se anarhija, represija, teror i novi, nekomunistički, anahroni oblici despotizma karakteristični za dobar deo Trećeg sveta. Takav tribalizam je antidemokratski i za njega su kao oblik vladavine karakteristični jednopartijske diktatature, vojne hunte ili teokratski fundamentalizam …
Stav koji u tom pogledu zastupamo, respektujući navedena stanovišta, jeste da proces globalizacije nesumnjivo vodi redefinisanju postojećih standarda u svim oblastima pa i u oblasti postojeće demokratske prakse… Tu pre svega mislimo na izbor organa zakonodavne i izvršne vlasti koji zavise od volje većine birača. Globalizacija koja u sadašnjoj situaciji doprinosi socijalnoj polarizaciji na nacionalnom nivou izaziva pre svega u razvijenim zemljama mnoštvo problema. Gubitak zaposlenja za sve veći broj ljudi, ugroženost socijalnih institucija iz vremena države blagostanja, omasovljenje potklase samo su neki od njih. Oni, međutim, proizvode ksenofobičnu klimu u kojoj se uz pomoć političke demagogije kao uzročnici takvog stanja prepoznaju strani radnici, imigranti i ostale tradicionalno stigmatizovane grupacije stanovništva. Sve to pogoduje jačanju nacionalističkih pokreta i partija koje same po sebi predstavljaju pretnju demokratiji i njenim tekovinama. S druge strane, čak i izbor vlada koje bi se zalagale za poštovanje demokratskih načela, ali koje bi uz to vodile računa o „nacionalnom interesu“ shvaćenom na način da štite sigurnost i blagostanje većine svojih građana, može predstavljati problem ako se ti interesi sukobe sa interesima transnacionalnog kapitala i transnacionalne elite.
Izolacionizam i igranje na kartu jačanja „nacionalnog kapitala“ u odnosu na pozicije transnacionalnog kapitala suprotan je logici na kojoj počiva kapitalizam. U slučaju manjih država, kao što smo to mogli videti na primeru Jugoslavije devedestih godina XX veka, dovodi do unutrašnjih problema među koje spada i ograničavanje demokratskih prava i sloboda, kao i do agresivnog militarizma koji ugrožava regionalnu stabilnost. U slučaju većih država kao što su Sjedinjene Američke Države takvi procesi vodili bi agresivnom militarizmu koji bi mogao da ugrozi svetsku stabilnost.
To, međutim, ne znači da se demokratska praksa ne može očuvati na regionalnom nivou. Naprotiv, na tom nivou ona se može unaprediti. Broj pitanja o kojima će se demokratski odlučivati biće, formalno posmatrano, sužen. Međutim, s druge strane, postavlja se pitanje u kojoj meri se, bez obzira na razvijenost demokratskih institucija, do sada demokratski odlučivalo o suštinskim pitanjima na nacionalnom nivou. Demokratsko odlučivanje na nacionalnom nivou, kako je odavno često isticano, manje-više svedeno je na odlučivanje o tome koja će oligarhija vladati u svom mandatu. Sve to, naravno, ne znači da globalizacija sa sobom ne donosi druge ozbiljne pretnje, ali o njima, kao i o mogućnostima da se one prevaziđu biće više reči u delu koji se odnosi na posledice globalizacije.
Milutin Pavlović Paja je, štono se kaže, opozicioni prvoborac, kad je taj bio protiv Miloševića, bio, i govorio, na Vidovdanskom saboru, priključio se, rešen da pogine, Velji Iliću na Ibarskoj magistrali, ima i sliku, kad je ono oboren Milošević. Ima i člansku kartu Nove Srbije, od početka. Nije Paja vajdio od sve to, jednostavno takav.
Kad je ovo objavljena koalicija DSS-a i NS-a, nije se slag’o, ali nije bio ni protiv, ali kad je otiš’o na predizbornu konvenciju u Lajkovcu, sve mu puklo pred očima, unutra sve sam miloševićevac, sve ono što je jaukalo za njim, i socijalista koji bio predsednik opštine, i ovaj socijalista, i onaj julovac, a šef izbornog štaba bivši socijalista Dušan Živanović. Nije mog’o da veruje, šta će, prvoborački sočini letak, štampa ga i polepi po Lajkovcu, Nova Srbija – da, Pakt sa đavolom – ne, potpiše, Milutin Pavlović, član OO NS Lajkovac. Napis’o, Ne, sa Zeljom, Miljanićem, Parcanom, Živanovićem, Mindrom, Vićentijem, Krigerom, i ostalim SPS-ovcima i JUL-ovcima. I napis’o da ostaje na idejama borbe protiv komunista i njihovih zlodela, i da je njegova logična podrška onim snagama koje su protiv vraćanja na staro, a to je opcija Demokratske stranke.
To bilo pred Novu godinu, po lepljenju letaka pozove ga predsednica NS-a Milena Pavlović, kaže mu da odustane od ti’ gluposti, da će mu pomoći pošto ne radi, odgovorio da mu pomoć ne treba jer mu je celo njegovo biće protiv toga što se radi. Ova ga izgrdi, i više nego izgrdi. Ne prođe pet minuta, opet zove predsednica, sad umilnim glasom, da dođe u stranku, kaže da je krenuo, ali bi mu tu nešto sumnjivo, i stane ide oprezno. Kad prelazio ulicu, prema stranci, vidi dosta kola, i jedna crna, zatamljena, nije ni preš’o kad onaj Živanović izlazi, tiho, pa kad je viknuo, i oca i majku, sad će da vidi ko je komunjara. Jeste se prep’o, stane beži, jedva izbegne drugog koji ga je ček’o iza ćoška, upadne u prostorije DS-a, vikne, Zovi miliciju. Dođe policija, sasluša, preveze ga do kuće. Posle opet bio u policiji, na sve što je napis’o policija udarila pečat. Onda onaj Živanović preko radija rek’o da je to prljava kampanja, da iza svega stoji DS koji koristi dvorske lude. Milutin odgovorio, isto preko radija, Ja sam Milutin Pavlović Paja, nisam mnogo hrabar, ali sam još uvek brz, i bežaću dok me ne stignete, a onda me ubijte ako pobedite, sa vama mi i ne treba život, a pakao neću.
Zbog svega, i što mu je predsednica namestila sačekušu, iš’o i u Valjevo, u Okružni odbor NS-a, tamo mu poslanik Milorad Belić rek’o da je čuo za pritužbe, ali da se ne može ništa, ništa do 21, takva direktiva.
D. T.
Rekonstrukcija vlade i Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica u svojim Telegram kanalima i na Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Skidanje pa vraćanje semafora na raskrsnici kod Ušća koja je pretvorena u kružni tok je još jedan eksperiment in vivo na Beograđanima
Šefica Evropske komisije donela je pohvale Vučiću. Ali, ništa lično, pa ona je ionako došla samo zbog posla, a ne zbog nekakvih „evropskih vrednosti“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
