Željko Malnar: U potrazi za staklenim gralom

Nepal, Ganges, Brahmaputra,

Bože, kako lijepo zvuči,

Nije to ko Ponte rosso,

dvije-tri krpe i brže kući

Beogradska promocija knjige U potrazi za staklenim gradom Željka Malnara i Borne Bebeka održana je 1986. godine u Taš klubu. Potpisnik ovih redova, sveže pristigao na studije, nije uspeo da uđe u salu jer su sva mesta za sedenje i stajanje zauzele žene, svih uzrasta. Smestio se za šank u foajeu, odakle se bina dobro videla. U jednom trenutku, u klub je ušla prelepa devojka, savršeno obučena. Pokušala je neuspešno da se probije u salu, da bi onda takođe sela za šank, odakle je pratila promociju i nervozno palila cigaretu za cigaretom. Kada se priča završila, za šank su došli i Malnar, Bebek i voditelj. Devojka je ustala, prišla Malnaru i rekla: „Željko, volela bih da se upoznamo i da večeras budemo zajedno.“ Malnar je, uz primetnu nelagodnost, odgovorio: „Izvini, večeras već imam isplanirano čitavo veče sa prijateljima, zaista ne mogu“, a devojka je brzim koracima izašla iz kluba.

U Širokom svetu

Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, Željko Malnar je u Jugoslaviji bio jedina ozbiljna konkurencija Zdravku Čoliću po broju žena koje su ga obožavale. Istina, nisu se takmičili u istoj kategoriji. Zdravko je bio pevačka zvezda, dobri i lepi momak iz komšiluka. Malnar je ženska srca osvajao harizmom avanturiste koji jedva vraća živu glavu iz dalekih i egzotičnih predela, lepo priča o putovanjima o kojima drugi samo sanjaju, da ne govorimo o markantnom, preplanulom licu, dugoj crnoj kosi, atletskoj figuri.

Na muškoj strani njegov izgled, naravno, nije igrao presudnu ulogu, ali onome ko se u detinjstvu ložio na Knjigu o džungli, Patrolu slonove kosti, Robinzona Krusoa, Kroz pustinju i prašumu, u ranoj mladosti je Malnar bio logičan nastavak razvoja. Sve što je u životu izgledalo interesantno steklo se kod njega – hipici i šezdesete, Indija u koju je otišao napustivši studije medicine i eksperimentalne zoologije, deset godina provedenih u toj zemlji gde uči indijsku filozofiju u ašramu i studira novinarstvo, snimanje dokumentaraca svuda po svetu, ekspedicije koje vodi po prašumama Južne Amerike, južnim morima, Himalajima, Tibetu, priče o ženama na svim meridijanima…

Početkom osamdesetih u „Nedeljnom popodnevu“, kultnoj porodičnoj televizijskoj emisiji poznih godina jugoslovenskog socijalizma, Malnar je bio zvezda. Često je prikazivao delove svojih dokumentaraca i pričao o ljudožderima u Polineziji, plemenima koja nisu videla belog čoveka po amazonskim džunglama, indijskim saduima, opasnostima koje ga umalo nisu koštale života. Mirisi, zvuci i prizori sa Srednjeg istoka i indijskog potkontinenta u njegovim pričama delovali su hipnotički.

Jednom prilikom je na televiziji pokazivao dokumentarac snimljen negde na južnim morima, uz komentar: „U svojim filmovima volim da snimam najljepše stvari na svijetu, žene, djecu i prirodu.“ Film je govorio o dva para iz Evrope koji žive na usamljenom ostrvu, završavao se snimkom žene koja igra na plaži dok iza nje zalazi sunce, uz pesmu Barbre Strejsend Women in love. Lako je sada reći da je sve to bilo kičasto, jedan srednjoškolac je tako nešto gledao i slušao otvorenih usta.

Kada nije bio u zemlji, novine su prenosile priče da je oboleo od tajanstvene bolesti od koje su ga jedva izlečili vračevi u Amazoniji, da je nestao na Solomonskim ostrvima, da vodi ekspediciju koja bi trebalo da u prašumama Južne Amerike otkrije lek za gomilu neizlečivih bolesti.

Sumrak bogova

Mada je na televiziji delovao kao polubožanstvo, činilo se da bi sa svakim mogao da razgovara. Đ. mi je pričao kako se početkom osamdesetih, kao srednjoškolac, zaputio iz svog bosanskog sela u Zagreb. Pronašao je u imeniku Malnarov telefon, nazvao ga, rekao mu da voli njegove priče o putovanjima i pitao da li bi mogao da ga poseti. Malnar ga je pozvao da dođe odmah. Đ. je pominjao da od uzbuđenja nije zapamtio ništa što je Željko govorio, i da se seća jedino sobe okićene predmetima sa svih strana sveta i prelepe Indijke, tadašnje Malnarove žene.

Sa odrastanjem, počela je da se javlja sporadična skepsa prema nekim delovima Malnarovih pustolovina. Od silnih ekspedicija koje je godinama predvodio nije bilo najavljivanih spektakularnih rezultata, ni leka za rak, ni otkrića skrivenih civilizacija; nalazio sam knjige i tekstove nekih drugih ljudi koji su prolazili sličnim stazama, ali nekako lakše i opuštenije, bez smrtnih opasnosti, poput Zuke Džumhura sedamdesetih po Aziji, ili Zvoneta Šeruge koji je motorom obišao svet početkom osamdesetih. I sama Potraga za staklenim gradom  – nije to bilo lako pomisliti o heroju mladosti – delovala je pomalo pompezno i nije bila baš vešto pisana. Sve je bilo tu, putovanja, mistika, egzotika, ali nekako prenaglašeno, kao da se svakom putu veštački dodavala neka viša dimenzija.

Onda su došli susreti sa ljudima nepoznatim u javnosti koji su videli dalekog sveta koliko i Malnar, njihovi saveti kako se putuje daleko, a jeftino; potom prva lična iskustva koja su potvrdila da je svet lep kao što je on pričao, ali ne toliko opasan, da svaki put oplemenjuje, uči i menja, ali da nije svaki prelazak preko dalekih granica mistično iskustvo, nego jednostavno uživanje u životu.

Tih godina ga je intervjuisala Duška Jovanić i prema njemu se nije odnosila sa strahopoštovanjem, naprotiv, čak je tvrdila da su mu neki filmovi falš, jer se vide urođenici u majicama sa reklamnim natpisima, da je heroj sredovečnih domaćica koje se nisu pomerile iz kuhinje. Nije delovalo da se sam Malnar ljuti, ali je u njegovu odbranu ustala ogorčena ženska publika.

Krajem osamdesetih Malnar je najavio veliko putovanje stazama Aleksandra Makedonskog na konjima, raspisao konkurs za saputnike koji su morali biti nalik nadljudima, fizički spremni, odlični jahači, sa znanjem egzotičnih jezika, avanturisti u duši. Projekat je taman počeo da se realizuje kada je Jugoslavija krenula da se rastače u moru krvi. Konji su ostali u Jordanu, a Malnar se vratio u Zagreb.

Peščenička republika

Država se raspala i smanjila, a interesovanja ljudi su se promenila. Umesto svetom, Jugosloveni su počeli da se bave samima sobom, sa priča o avanturama prešlo se na prljave ratne poslove, pljačku i klanje, pa je logično da su umesto pustolova sklonih putovanjima idoli postale bitange sa nacionalnim misijama, koji su svet upoznali tako što su po inostranstvu obijali banke i ubijali ljude.

Zidovi su nikli na nekadašnjim nevidljivim granicama, pa je malo vesti proticalo sa jedne na drugu stranu. Čulo se ovde 1992. godine da Željko Malnar ima emisiju na jednoj lokalnoj zagrebačkoj televiziji, da je napravio najveći skandal u istoriji nove hrvatske države kada je pijan vređao svog gosta, nekog dobrovoljca koji je došao iz inostranstva da ratuje za Hrvatsku, da je potom gledaocima koji su ga horski pljuvali poručio da ga čekaju njegovi konji u Amanu i da „nas Hrvata ima manje nego za jedno predgrađe Nju Delhija, a nešto se kurčimo“, da je onda praćen novinarima pošao da bije direktora televizije i usput zapišao ceo džip UNPROFOR-a…

Emisija je potrajala sledećih dvadesetak godina, a i skandali. Kažu da je Malnar u „Noćnoj mori“, kako se emisija zvala, pričao, psovao, spavao, jeo, pio, vređao goste, u kasne sate uživo vodio ljubav sa prostitutkom… Proglasio se predsednikom parodijske RepublikePeščenice o kojoj je pisao i u kolumni u „Globusu“, ministri su mu bili ljudi sa margine iz te iste Peščenice.

Emisija je ipak u Hrvatskoj imala kultni status, nazivali su je hrvatskim „Monti Pajtonom“ u kome je Malnar „ismevao ljudsku glupost, učio Hrvate demokraciji i snošljivosti“, domaćom verzijom „Alana Forda“ „koja je donosila olakšanje i smisao, jer samo kad dovedeš stvari do apsurda možeš pokazati kakve su zaista“.

Hrvatska Vikipedija navodi da je Željko Malnar, pustolov, putopisac, speleolog i novinski kolumnista, najpoznatiji po „Noćnoj mori“. Sa ove strane teško je o tome suditi, jer se mogu pogledati samo delovi emisija na Jutjubu. Ipak, i na osnovu toga, reklo bi se da Malnar nije uživao što vodi televizijske ratove sa spodobama koje ranije u njegovom, a i našim životima nisu ni postojale, a kamoli igrale nekakvu važnu ulogu. Mnogo više deluje kao gorak i razočaran čovek, koji alkoholom i drugim supstancama guši tugu što traći život obračunavajući se sa polusvetom koji je devedesetih preplavio političku i svaku drugu scenu u Jugoslaviji, umesto da razgovara sa kamilarima u pustinjama Radžastana. Zbog tog polusveta, Đ. je poginuo negde kod Ključa ‘95, ne videvši Iran i Indiju.

Za nas starije, Malnar je mnogo više ono što je bio pre devedesetih, jedan od retkih u koga se nije razočaralo čak ni kada su prestale neke od mladalačkih fascinacija njegovim delom. Pa šta ako je preterivao i malo se duvao? Karl Maj nije ni video Ameriku kada je pisao o Vinetuu, kao ni Emilio Salgari Sandokanova južna mora, Stevan Pešić je u Katmanduu proveo samo tri meseca, pa im ipak bezbrojni duguju ljubav prema avanturama i širokom svetu. Malnar je samo koristio ono što bi se danas zvalo „veliki marketinški potencijal“, da bi imao od čega da krene na nova putovanja.

To što je ponekad izgledalo da traga za lažnim gralom koji je samo izgovor za skitanje najmanje je važno, važna je potraga sama, a ne cilj. A ako pričamo o nekakvoj misiji, sigurno je ispunio time što je kod mnogih probudio želju za nepoznatim i dalekim svetovima. Neki su u te svetove stigli, a onima koji nisu te je svetove doneo u kuću, i to je jedino što se meri. Možda nije bio Korto Malteze, ali jeste bio na tom plemenitom tragu. To što ga je trag odveo na drugu stranu, i njegova je i naša nesreća.

Ima jedan snimak na Jutjubu gde Malnar priča, teško i pijano, sa prekidima: „Stradam zbog države koju sam dobio, stradam zbog kretena koji upravljaju s menom, stradam zbog žene koja me je napustila… U kurcu sam, djeco, i stvarno stradam.“ Dok mu suze klize niz lice, govori: „Bio sam mali, pre puno godina na Peščenici, kad su čerge dolazile, to su bili putnici u ono vrijeme za nas, veliki putnici, Cigani su nosili nove ideje. Kao malo dijete sjedio sam oko vatre, a Cigani su mi pričali život… Dojadio mi je više život… Baš mi je dojadio moj život… Kazna, to što mi se dešava…“

Na kraju pesme Ibrice Jusića Nepal, Ganges, Brahmaputra, posvećene jednoj smrti u Indiji, stoje stihovi: „Rodio se na Tuškancu, umro je na suhoj travi, laka zemlja tome strancu, i njegovoj ludoj glavi“. Putnik, avanturista, tragač, novinar, putopisac Željko Malnar, umro je u zagrebačkoj Klinici za plućne bolesti Jordanovac u 69. godini života, u utorak 9. jula. Slava i hvala Željku Malnaru.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com