Zelenilo ne okružuje izgrađeni deo nego ga prožima

Dekan Arhitektonskog fakulteta u Beogradu profesor Vladimir Lojanica na čelu je tima “Proaspekt”, čije je rešenje dobilo prvu nagradu na konkursu za uređenje područja opštine Čukarica, naspram zaštićenog područja Šume Košutnjak.

Konkurs, na koji je pristiglo 26 radova, obuhvatio je prostor između ulica Blagoja Parovića, Kneza Višeslava, Miloja Zakića i Vladimira Rolovića, nasuprot Šume Košutnjak, jednog od najznačajnijih zelenih prostora Beograda, sa površinom od oko 85 hektara.

Osim pomenute nagrade, najnovije od mnogih nagrada Vladimira Lojanice, povod za naš razgovor su i dešavanja na Beogradskom univerzitetu.

“VREME”: Zadatak vam je bio da izradite programski i prostorni koncept urbane i pejzažne revitalizacije područja koje je izgrađeno, na njemu su razne ustanove – od Avala filma, RTS–a, do Fakulteta sporta i Crkve Svetog Luke. Šta bi, po vašem konceptu, trebalo uraditi sa tim delom grada?

VLADIMIR LOJANICA: U veoma opsežnim materijalima temeljno pripremljenog, dobro elaboriranog i dokumentovanog raspisa konkursa (zaista za svaki primer kako bi to inače trebalo raditi), više puta je apostrofirano da postojeća struktura prostora obuhvaćenog konkursom sadrži različite zatečene i nasleđene “slučajne susede” koje pominjete. Jedan od brojnih, slojevitih zadataka konkursa bio je i rešenje međuodnosa ovih jasno profilisanih entiteta i njihova integracija u gradske tokove na održiv način, uključujući njihovu ekološku revitalizaciju.

Naše konkursno rešenje prepoznaje pomenute, različite prostorne zone – ambijentalne celine koje obuhvataju i već izgrađene i degradirane površine. Asfaltirane pristupe, napuštene magacine i postojeću saobraćajnu infrastrukturu. Ove površine tretirane su kao brownfield potencijalno interesantne prilike, pogodne za rekonstrukciju i novu izgradnju uz minimalno narušavanje prirodnog okruženja. Ovakvim predlogom rešenja revitalizacije, rekonstrukcije i uređenja postojećih prostornih i funkcionalnih podcelina predlažemo, zapravo, vraćanje trenutno nedostupnog zelenog prostora gradu, kroz njegovo reprogramiranje po principu otvorenog urbanog modula koji bi ovaj deo gradskog, javnog zelenog ambijenta integrisao sa postojećim i dopunio novim savremenim prostorima za kulturne sadržaje, život i rad.

Šta ste, na primer, predvideli sa Avala filmom?

Naravno da Avala film zauzima potpuno jedinstveno mesto u kolektivnoj svesti i emocijama materijalnog i kulturnog nasleđa nekadašnjeg sedišta domaće filmske industrije. Naš predlog njegove rekonstrukcije ne teži samo građevinskoj obnovi već i prostornoj interpretaciji nasleđa — kao savremenom odgovoru na prošlost, kroz arhitektonski izraz koji inkorporira ovaj nasleđeni duh mesta. U središtu koncepta stoji ideja otvorenog kulturnog centra, zamišljenog kao srce novog urbanog kompleksa. Njegova lokacija, na preseku ključnih pešačkih tokova, čini ga prirodnim mestom susreta, socijalne razmene i boravka. Novi prostori su oblikovani ritmom kretanja i zadržavanja, definišući identitet mesta i nudeći neophodne preduslove za formiranje žive, inkluzivne gradske scene. Revitalizacija objekta podrazumeva višeslojnu integraciju sa urbanim kontekstom: kontakt objekta sa tlom je dematerijalizovan i transformisan u produžetak trga — fluidni javni prostor koji briše granice između unutrašnjeg i spoljašnjeg. Fasada je reinterpretirana kroz koncept interaktivnog digitalnog zelenila – spoj tehnologije, održivosti i biološke raznolikosti, a namena novog multifunkcionalnog haba kombinuje scenske umetnosti, filmski centar, co–working prostore za kreativne industrije, otvoreni forum, galerijski prostor nove generacije i dr.

Žiri u objašnjenju ističe pejzažno–arhitektonski pristup vašeg rada koji je rezultirao “pokrenutim” gabaritima objekata. Šta to znači?

To znači da se novi urbani pejzaž oblikuje nenametljivo i propusno stvarajući meki prelaz između prirodnog i izgrađenog. Višeslojna vegetacija štitila bi od vetra i sunca, stvarala povoljnu mikroklimu, a orijentacije objekata i denivelacije terena pažljivo kontrolisale strujanje vazduha i kvalitetno celodnevno osunčanje stambenih prostora. Zelenilo ne okružuje arhitekturu nego je prožima, zadire u njene granice i oblikuje doživljaj ambijenta spolja-unutra. Istovremeno, unutrašnji prostori se otvaraju ka prirodnom pejzažu praveći novi prostorni splet u kome uobičajene podele nestaju a prostor odiše jedinstvenom celinom. Nova struktura se, gledano spolja, jedva primećuje u gustim krošnjama, a iznutra gledano, iz središta grupacije mekano uklopljeni volumeni novih objekata u morfologiju terena “isparavaju” prema šumi.

Deo Čukarice koji je bio projektni zadatak pun je zelenila. Građani često protestuju protiv uništavanja zelenila. Da li su u pravu?

Jesu. Treba, međutim, kod pominjanja ovog osetljivog pitanja imati nekoliko stvari najpre na umu koje mogu pomoći da se suština ne shvati na pogrešan način. Prvo, predmetno područje se ne nalazi u obuhvatu šumskog područja Košutnjak. Drugo, ovaj lokalitet je tokom poslednjih decenija prešao dug put od pustare, preko periferije pa do spontano izraslog gustog zelenila, koje je trenutno nepristupačno, zaraslo i zapušteno. Ipak i takvo izuzetno je dragoceno jer predstavlja potencijalno prebacivanje šumskog zelenog fonda i na drugu stranu brda. Zato i jesu građani bili u pravu. Treće, u konkursnim podlogama se može naći dendrološki snimak, sa katalogiziranom procenom boniteta i stepena važnosti za svako pojedinačno stablo (svih 14.500), kao i oštra linija koju je interdisciplinarni tim referentnih stručnjaka iz oblasti definisao u smislu razgraničenja potencijalne zone gradnje i zone zaštićenog zelenila. Zatim, kako ste i naveli u prvom pitanju, to područje je već izgrađeno, pa je i zona nove izgradnje pozicionirana uz postojeće objekte i infrastrukturu a da nije nagazila pomenutu zadatu liniju razgraničenja. I konačno, protest građana iz razloga koji pominjete od pre pet godina zaustavio je dalji progres plana zasnovanog na tadašnjem projektu. Ovog puta su napravljene studije koje su ušle u dokumentaciju konkursnog materijala, oformljen je renomirani, devetočlani, međunarodni, multidisciplinarni žiri, učestvovalo je 26 timova, izabrano je prvonagrađeno rešenje koje će poslužiti kao osnov za izradu novog plana. Ne može biti zdravije metodologije za novo urbano planiranje, zar ne? To su činjenice, svako drugačije tumačenje, pogotovo možda nekog ostrašćenog kolumniste koje senzacionalistički iskoči iz debelog mraka sa parolom kako konkurs i prvonagrađeno rešenje “urbanizuje šumsko područje Košutnjaka” (da ne parafraziram i druge previše strašne metafore iz tog teksta), duboko je zlonamerno.

foto: marija janković

Od kako gradove u Srbiji uređuju investitori, o arhitektama se misli kao o poslušnicima. Da li je to tačno?

Arhitektura nikada nije mogla bez investitora. Problem su loše ispregovarani sporazumi sa investitorima koji imaju razarajuće posledice za koje kasnije niko ne snosi odgovornost (ko god da te sporazume pravi). Arhitekti su samo jedni od učesnika u procesu. I u idealnim okolnostima trebalo bi da deluju stručno korektivno. Ali šta kada okolnosti nisu idealne nego se na struku imperativno preslikavaju okolnosti iz domena politike i ekonomije? Dodajte na to današnju moć novca, model arhitekture kao biznisa, gde kao kad odete kod estetskog hirurga da vas ulepša, a on nema veze sa estetikom nego mu je samo na pameti da vam naplati, tako odete kod arhitekte a on nema veze sa arhitekturom pa onda dobijete u oba slučaja karikaturalan rezultat. Nažalost, dominira i nezasita pohlepa, banalizacija “prava” na sopstveni izbor i samoregulaciju, “interesno potlačivanje”…

Ko je, grubo rečeno, najviše kriv što nam gradove uređuje investitorski urbanizam? Da li su to investitori, struka, gradska vlast, građani…

Nastavak na prethodno pitanje. Ako je, kako se kaže, arhitektura refleksija vremena i društva u kome nastaje, kada pogledamo oko sebe, po svemu sudeći, predstoji nam ogroman put do ozdravljenja. Ako je uopšte u našem slučaju i moguć, s obzirom na to da smo u civilizacijskom razvoju preskočili i čitave epohe. Svetla budućnost arhitekture i razvoja gradova leži u podizanju celine životnog okvira i procesa koji nas okružuju i to najpre sistema vrednosti, nivoa kulture, međusobnog uvažavanja, potpuno na drugoj strani od nabujalih neumerenosti u svemu.

Kome odgovara što Beograd nema Generalni urbanistički plan?

Nije baš da nema ništa. Imamo Plan generalne regulacije iz 2016. sa izmenama i dopunama iz 2022, odluku o izradi novog iz 2019. i elaborat GUP-a 2024. za rani javni uvid. Izvinjavam se ako sam negde nešto propustio i pogrešio. Znači, ko hoće može tu da vidi dosta korisnih stvari i smernica. Jedino je pitanje da li za neke stvari uopšte treba da se gleda ili može i bez gledanja… Piše tamo i koje teritorije čine okosnicu razvoja grada, pa se tu možda mogu pronaći i neki odgovori.

Arhitektonski fakultet se izjasnio za očuvanje Generalštaba i Beogradskog sajma. Kako vam se čini, da li će vaši argumenti, i svih ostalih koji misle kao Arhitektonski, biti nadvladani privatnim interesima?

Često se zanemaruje proces integracije stručne misli u procese planiranja. Razloge smo već pominjali. Pomenuli smo i poželjnu metodologiju za povratak stručnosti na poziciju koja utiče na planiranje i razvoj grada. Stručni skup održan na tu temu tada je ujedinio esnaf upravo u apelu da se struka vrati u tako važne procese na pravi način. Ne znam dokle je otišlo, da li možemo da razgovaramo još o tome, da li ćemo se čuti, šta će biti? Treba popravljati opštu sliku prostora, koristiti svaku priliku za poen plus, a ne za još jedan u nizu nepopravljivih minusa. Ne izgleda najbolje u ovom momentu.

Javni otvoreni arhitektonski konkursi su odavno u deficitu. Da li Arhitektonski fakultet, pre svega zbog kolega koji su na početku karijere, može da utiče da se ta praksa promeni?

Nebrojeno mnogo puta sam imao prilike da govorim o važnosti konkursa. To radim redovno i u nastavi upravo zbog onih koji su na početku svojih karijera. Shvatajući važnost institucije konkursa na korektivno kvalitativno profilisanje struke, Arhitektonski fakultet u Beogradu u okviru svojih mogućnosti veoma često u spoljnim saradnjama organizuje još u toku studija studentske konkurse. To uvek daje odlične rezultate; uzmite na primer baš za pomenutu temu studentski konkurs za rekonstrukciju zgrada Generalštaba koji je realizovan pre par godina na inicijativu i u saradnji sa SANU, Filozofskim fakultetom i BINA-om povodom obeležavanja 125. godišnjice rođenja arhitekte Nikole Dobrovića, autora objekta Generalštaba. Tu bi se i završio spektar mogućeg direktnog upliva Fakulteta kao edukativne institucije na ovu širu društvenu praksu. Ostaje indirektni uticaj kroz članstva profesora Fakulteta u žirijima konkursa koji na taj način mogu da utiču na formiranje kritičkog stava o arhitekturi i šire.

Nedavno je promenom Pravilnika o postupku izrade planova odlučeno da se javne sednice održavaju onlajn. Molim vas za komentar.

Onlajn model je alat i sigurno može mnogo da pomogne u brojnim situacijama, verujem i u situacijama kada je potrebno promptno okupiti na istom mestu veliki broj ljudi zarad razgovora i dogovora. Radili smo tako svi još od korone i radimo to i dalje uspešno puno puta u mnogo situacija. Ali kao i svaki alat, nije svemoguć i ima ograničenja. Najvažnije je kako se koristi, ko ga koristi i za šta. Apriori nemam negativan stav po tom pitanju. Ali nije novost da i najplemenitiji alat korišćen na pogrešan način može da da loš ishod.

Dobili ste prvu nagradu i – šta sad? Kakva je sudbina vašeg rada?

Prva nagrada sada ulazi u post konkursnu fazu i sledi njen dalji život i sudbina. Imao sam sreću i zadovoljstvo da se već više puta zateknem u sličnim prilikama. Prvi sledeći korak kada se odlože lovorike i istrpe kritike jeste izrada planskog dokumenta na osnovu konkursnog rešenja koji podrazumeva ozbiljnu interdisciplinarnu saradnju i dijalog. Za to će biti potrebno neko vreme. Dinamika zavisi od mnogo faktora i nije uvek predvidiva. Iskreno se nadam da će tempo razrade ove teme do momenta do kada prvi koraci ne postanu vidljivi u prostoru, biti brži nego u svim prethodnim iskustvima na sličnim temama koje su ponekad umela da traju i više od decenije.

Šta je, po vašem mišljenju, rešenje za ovu univerzitetsku godinu?

Funkcija koju trenutno obavljam drži me permanentno već sedam meseci, svakodnevno, duboko u grotlu ovog pitanja. Vi znate da stepen složenosti ove teme i količina problema oko nje, ako bismo hteli da je otvorimo do kraja i objektivno kritički analiziramo, bez problema može da proguta format ovog intervjua. Javnost je svakodnevno prezasićena ovim pitanjem i svi već imaju o tome svoja, neretko, vrlo hermetična i isključiva, formirana mišljenja. Ne znam da li je uopšte moguće razumevanje ove teme na celovit način ako i sami niste toliko u prvom licu tu, ali znam da mogu da očekujem vrlo kritičke refleksije pomenutih mišljenja čim prihvatim da na ovo pitanje odgovorim. Ipak, sasvim sažeto, a mislim da prenosim i usaglašeno mišljenje velikog broja svojih kolega dekana, prvi najvidljiviji cilj je završetak školske godine za uspeh svih studenata i svega za šta su se zalagali i upis nove generacije na fakultete. Nemam sada prostora da objasnim zbog čega je sve to tako. Sve ostalo je “dribling” za malu lateralnu dobit ili hazard sa nesagledivom kolateralnom štetom.

Vi ste, moglo bi se reći, ceo život na fakultetu, stalno ste u kontaktu sa studentima i dobro ih poznajete. Da li ste poslednjih sedam meseci otkrili o njima nešto novo?

Poznajem ih, ali ih opet i iznova svaki put upoznajem. Od generacije do generacije i tako oduvek, kako kažete. Taj rad u nastavi sa studentima, razmena, sazrevanja, motivacije, za mene nema alternativu, to je moj poziv. Činjenica da uvek ima da se otkrije i nešto novo drži taj profesionalni adrenalin neiscrpno i uvek na maksimumu. Široko rasprostranjeni, gotovo mitski narativ koji se podigao oko ovih generacija u slavu svega što su bez diskusije uspeli da postignu u ovom periodu, dostigao je, čini mi se, ultimativni nivo. Sve što su uradili snažno je odjeknulo, sve nas je protreslo i motivisalo. Jedino što smo, nažalost, još u kovitlacu, a upoznavanje i dalje traje. Još uvek pristižu nove impresije. Da nam se malo raziđu oblaci i smire vetrovi, otkrića će mi biti vidljivija.