Zlica svakako zaslužuje da je pogledate na velikom platnu, u pitanju je adaptacija koja ima šta da ponudi, ali koja je zapravo prilično plitka i površna
Ušli smo u završnicu 2024. godine i, imajuću u vidu sve uzavreliju političku situaciju u Srbiji (i ne samo u Srbiji), teško je usredsrediti se na filmove i filmsku kritiku. No, ne bi bilo u redu da se u “Vremenu”, dok još nije istekla tekuća godina, ne nađe prikaz jednog od najuspešnijh holivudskih filmova godine: u pitanju je, naravno, Zlica, svojevrsni prednastavak kultnog Čarobnjaka iz Oza u čijem se fokusu nalaze epizodni likovi iz izvornog romana/filma: veštice Elfaba i Glinda. Elfaba, neshvaćena zbog zelene kože, postaje protagonistkinja u Zlici, tako da se svima dobro poznata priča problematizuje i ozbiljno varira. Scenario filma je zasnovan na čuvenom istoimenom mjuziklu iz 2003. godine, s Idinom Menzel i Kristin Čenovet u glavnim ulogama (a one se nakratko pojavljuju, u drugim ulogama, i u filmskoj verziji), najdugovečnijoj predstavi na Brodveju u XXI veku, popularnoj (ili gotovo popularnoj) koliko i Jadnici i Fantom iz opere.
Muzika i stihovi Stivena Švarca adaptacija su romana Wicked: The Life and Times of The Wicked Witch of The West Gregorija Magvajera koji je, naravno, nadahnut legendarnim Čarobnjakom iz Oza – romanom L. Frenka Bauma iz 1900. godine, tj. njegovom filmskom adaptacijom Viktora Fleminga iz 1939. godine, u kojoj je zablistala Džudi Garland. Do sada “neispričana” priča o vešticama iz Oza, “zloj” Elfabi (kasnije poznatoj kao Zla Veštica Zapada), mladoj ženi, napadanoj i omraženoj zbog zelene kože (aluzija na rasizam i različitost), i “dobroj” Glindi, ljupkoj plavušici u ružičastom koja koristi svoju popularnost kako bi zauzela što bolje životne pozicije. Elfaba i Glinda se upoznaju na Univerzitetu Šiz, koji se nalazi u fantastičnoj zemlji Oz, i na iznenađenje i njih samih, postaju dobre prijateljice. Nakon susreta sa čudesnim Čarobnjakom iz Oza, njihovo prijateljstvo biva stavljeno na veliku probu. Aktuelna Zlica, treba istaći, donosi prvi deo njihove priče: drugi deo, koji je već snimljen, u bioskope stiže krajem 2025. godine.
Film je režirao Džon M. Ču, reditelj koji je pre svega poznat po muzičkim fimovima Uhvati ritam 2, Uhvati ritam 3 i Visine Njujorka, kao i komediji Suludo bogati Azijci. U središtu Zlice su dve glumice: Sintija Erivo, dobitnica nagrada Emi, Gremi i Toni, u ulozi Elfabe, i pop-senzacija i dobitnica nagrade Gremi Arijana Grande, u ulozi Glinde koja nije onoliko dražesna i dobra koliko drugi misle. Obe glumice su na visini zadatka: odlično glume i još bolje pevaju, potpuno se uklopivši u fantastični svet ovog mjuzikla. U filmu glume i Džonatan Bejli, Itan Slejter i Merisa Bode, kao i veterani Mišel Jeo i Džef Goldblum, kao legendarni Čarobnjak iz Oza. Dobra je to postava i u njoj nema slabe karike ni ispred ni iza kamere.
Ako ćemo iskreno: uživao sam u mjuziklu Zlica! Da, film ima više nego izdašnu minutažu (dva sata i četrdeset minuta), ali praznog hoda nema (ili ga nema previše). Šarenilo, ples, vrhunska izvođenja poznatih brodvejskih pesama… sve se uklopilo u priču koja blešti i šljašti, ali pritom ima i srce. Ili, preciznije, dva srca, zeleno i ružičasto, oličena u glavnim junakinjama. Nesporno, Zlica je i tzv. woke film, tj. film koji istrajno nastoji da se izbori za prava manjina, s tim da taj aspekt, iako veoma prisutan i istaknut, ne narušava uživanje, naravno pod veoma važnim uslovom da volite mjuzikle. Sve je tu natempirano baš kako treba, proračunato do u detalj. Opet, od početka je jasno da je u pitanju ostvarenje koje je u svojoj biti konfekcijsko. Da, u pitanju je (paradoksalno!) skupa konfekcija, ali i dalje konfekcija: sve je natempirano, odmereno, triput mereno i tek onda sečeno, što svakako ostavlja trag. Ne pomaže ni krajnje iritantno ponašanje glavnih glumica tokom promocije, mada tu već dolazimo do parafilmskih aršina. Zlica je suštinski antitrampovski film i to i ne pokušava da sakrije. Uspeh na blagajnama samo pokazuje koliko je situacija u SAD zategnuta i koliko su Amerikanci podeljena nacija. Film je na matičnom tržištu zaradio gotovo 400 miliona dolara, a još je u distribuciji. Ako se tome doda još gotovo 200 miliona sa svetskih blagajni, jasno je da imamo veliki hit, koji je uz to pohvalila većina kritičara i koji je jedan od najviđenijih kandidata za nagrade Emi i Oskar. Da li je sva ta buka oko Zlice zaslužena? Delimično jeste, mada, ako mene pitate, ovaj film svakako ne bih stavio na listu 20 najboljih mjuzikla svih vremena: Zlica je jedna velika šarena laža, oličenje “holivudske magije”. Kako (još uvek) živimo u vremenu spektakla, ovaj film se odlično uklapa u trend i preporučuje se ne samo zbog filmskih kvaliteta, već i zbog onog šta suštinski predstavlja. U tom kontekstu, Zlica svakako zaslužuje da je pogledate na velikom platnu, u pitanju je adaptacija koja ima šta da ponudi, ali koja je zapravo prilično plitka i površna. Hoće li drugi deo doneti dodatnu dubinu i izbalansirati priču? Možda, s tim što to ostaje tek da vidimo: premijera Zlice 2 zakazana je tek za 21. novembar 2025. godine. Od danas do tada ko zna šta će se sve izdogađati. Pratimo situaciju.
Populističke mere, koliko god se Vučić upinjao, nemaju šanse. I to što sada deluje da je on u ofanzivi i da se konsolidovao, daleko je od istine. Kako može da bude konsolidovan čovek koji jednom rukom nudi kuću za sto evra, a drugom pokazuje policiji znak da bez milosti nasrće na građane
“Nakon petooktobarskih promena napravili smo brojne propuste. To se ne sme ponoviti. Moraju se pokrenuti postupci, utvrditi odgovornost i sankcionisati svi oni koji su činjenjem ili nečinjenjem doveli do sadašnje situacije. Za nečinjenje moraće odgovarati svi oni koji su pasivno posmatrali, a nisu smeli, pokušaj jednog čoveka da protivustavnim sredstvima uzurpira celokupnu vlast”
Posledice po društvo već su tu – institucije su paralisane, pravde nema, a mnogi ne vide ni privid svetlije budućnosti u ovakvom sistemu. Ipak, paradoksalno, ova represija rađa i novi talas solidarnosti i otpora. Uprkos hapšenjima, pokret protesta se ne gasi, već prilagođava: studenti mesecima istrajavaju u kreativnim oblicima otpora, od blokade fakulteta i ulica do performansa koji osvajaju podršku javnosti. Solidarnost među različitim društvenim grupama – učenicima, roditeljima, nastavnicima, advokatima – sve je jača, jer mnogi u hapšenjima prepoznaju nepravdu koja već kuca i na njihova vrata
Ko peva zlo ne misli! Srbija je u skladu sa svojom neutralnom politikom, odlučila da učestvuje na ovogodišnjem izdanju festivala Intervizija u Moskvi, koji je oživljen kao alternativa Evrosongu, na kojem je Rusiji zabranjeno učešće. Ovaj festival šezdesetih godina okupljao je izvođače sa “one” strane Gvozdene zavese, osamdesetih se samougasio, da bi danas postao muzički BRIKS, odnosno pokušaj da se u svemu pronađe alternativa “kolektivnom Zapadu”, kako se to govori na našim ТV kanalima.
“Zašto mi, građani ove neproglašene diktature, pristajemo da mesecima sedimo u kolonama automobila zaobilazeći Ćacilend, koji nam se ruga u lice svojim besmislom i primitivizmom? Zašto živimo, drugujemo, razgovaramo sa bilo kojim pripadnikom policije i specijalnih jedinica koji nemilosrdno tuče studente i građane? Zašto ne koristimo beskrajne mogućnosti građanske neposlušnosti koje su nam na raspolaganju”
Bitka između protivnika i pobornika vlasti, pravne države i bezakonja, dobra i zla, svela se na dokazivanje koga ima više. Ne bez razloga
To što Vučić u činjenici da studenti jedu triput dnevno vidi „obojenu revoluciju“ svedočanstvo je autoprojekcije – on nikad nije iskusio podršku, a da nije plaćena
Kao što Vučić govori o dijalogu, Dačić i Vasiljević zbore o zakonu, borbi protiv kriminala i policiji od koje „ni jedne nema bolje“. Reč je o čistom fejku, kao što je i sve ostalo pod naprednjačkim režimom
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
