Zdravlje, zdravlje, gospodaru!

Za razliku od mnogih prethodnih, ovaj protest nije inicirala neka već politička stranka, neka već nevladina organizacija niti neki već sindikat, nego Irena Živković, samohrana majka dvoje maloletne dece: „Zamolila sam sve koji na protest dođu da zaborave na političku pripadnost: nema ovo veze sa politikom, već sa našom decom – ne tražimo političke, već ekološke promene.“ I zaista, na skupu/protestu nije bilo stranačkih obeležja, jedino što se zviždalo i ukalo na svaki pomen Uprave RTB-a, što neke veze sa politikom ima, jer upravu postavlja Vlada, ali i na svako pominjanje Vlade, ministarstva ovog ili onog, što opet sa politikom ima veze, ali ne i sa strankama. „Koja god garnitura da dođe na vlast, nama je isto“, vajka se Irena.

GORE NO IKAD: Odkako je nova topionica puštena u rad i zagađenje vazduha se dramatično povećalo, umesto da bude manje nego što je bilo, odnosno da se umeri kako propisi nalažu, objašnjava Irena: „Pokušavali smo da ukažemo na ovaj ozbiljan problem koji nas i dalje tišti preko društvenih mreža: ‘kačili’ smo slike dimnjaka, opisivali vazduh koji udišemo, apelovali na solidarnost javnosti…“ Nije urodilo plodom, sem što se broj „fejsaša“ iz dana u dan uvećavao. Bilo je, dodaje, onih koji su se obraćali institucijama – pisali premijeru, Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine, Ministarstvu zdravlja… Opet ništa.

Ko je na dan protesta bio u Boru – vedar i vetrovit beše, sa pravom bi se zapitao šta ovi ljudi zapravo hoće: Bor je, naime, posle Sombora, najzeleniji grad u Srbiji, skoro pa da nema ulice bez drvoreda, po sredini avenija šareniš cveća prošaran je niskim uredno potkresanim žbunjem, vrapci cvrkuću… Više liči na banju nego na industrijsku dušegupku. Istina, iz dva topionička dimnjaka vije prilično crnpurast, ali kao končić tanak dim koji vetru zahvaljujući nestaje svega koju desetinu metara od usta dimnjaka. Ništa strašno, reklo bi se.

Međutim, ko se koji slučajem obreo prethodno veče, kad je rominjala sitna kiša iz niskih oblaka, a od vetra ni daška, razumeo bi šta Borane tišti: vide vazduh koji udišu, svaki udah propraćen je kašljucanjem, oči suze, svrbi sluzokoža nosa… Nije baš kao onaj petooktobarski suzavac, ali nije ni mnogo daleko od njega.

ZLO…: „Preko dana topionica ne radi“, kaže za „Vreme“ Ljubiša Miljković, predsednik Sindikata rudara Srbije. „Ti, kako kažete ‘končići’ dima su od održavanja temperature u topioničkim pećima: tek predveče se počinje sa topljenjem rude i tad dim prekrije Bor, što traje do pred zoru, kad peći opet na ‘ler’ prebace.“ I tako svakog bogovetnog dana.

Kaže da podržava ovaj protest, jer i on je građanin Bora, ali kaže da sindikat sa tim nema nikakve veze u organizacionom smislu: zbog teških uslova na radu, zbog nedostatka zaštitne opreme, zbog bahatosti uprave koja radnike kao da ne vidi, spremaju štrajk upozorenja za 5. oktobar. „Tad ćemo da kažemo šta imamo. Doduše, sve će to biti u fabričkom krugu, jer po novom Zakonu o radu, više nema štrajka na ulici.“

„Stanje je, najblaže rečeno, katastrofalno: ljudi koji su u topionici zaposleni – po struci metalurzi, ne mogu više ni fizički ni zdravstveno da izdrže tu torturu na radu. Prosto – guše se. Većina je zbog toga otišla na bolovanje ili na godišnje odmore, neko koristi zarađene ‘šihte’ – gledaju da se na bilo koji način sklone, zdravlje da sačuvaju koliko god je moguće“, objašnjava Ljubiša i dodaje da su zbog toga drugi radnici – najviše rudari – pod velikim pritiskom: uprava ih, bez ikakvog pisanog rešenja i/ili radnog naloga ‘prebacuje’ iz jame u topionicu. Tu nastaje još veći problem: zbog neobučenosti za rad u topionici česte su povrede na radu, lake i teže, a to se nigde ne evidentira, ne vodi se nikakva istraga o uzroku povređivanja, kao što Zakon nalaže.

„Nas ne interesuje politika, ne tražimo ičiju glavu, ne pozivamo ni na kakvo nasilje, samo ih pozivamo da shvate da i naša deca treba da imaju decu, da stvaraju porodice kao i mi, kao i svuda u svetu, a ne da naša deca sa 18, 19 godina čekaju na red da ih kardiolog pregleda: nas interesuje naše zdravlje i zdravlje naših porodica, ali i da sačuvamo RTB Bor, jer u ovom kraju osim rudarenja i metalurgije nemoguće je pokrenuti bilo šta. Probali smo“, nastavlja, „posle 5. oktobra 2000. godine, da se okrenemo proizvodnji nečeg drugog osim metalurgije i u tome nismo uspeli. RTB Bor je jedva preživljavao do negde 2006, 2007. godine kada je koliko-toliko stao na noge i počeo da daje proizvodnju od koje, moram da kažem, za sad još primamo redovnu platu. To jeste pozitivno, ali je činjenica da se zdravlje pogoršava svima nama: karcinom pluća je uobičajena dijagnoza, mnogo je i kardio-vaskularnih bolesti, jer ti gasovi napadaju nervni sistem. „Neshvatljivo je da Vlada Republike Srbije, premijer i predsednik sve ovo znaju, ali niko ne reaguje.“

Miljković kaže i da su poslali stotine i stotine mejlova u kojima je opisano šta ih tišti i pouzdano znaju da su stigli do adresanata. „Svesni smo da je premijer opterećen državnom politikom, ali mislim da bi malo mogao da povede računa i o građanima Srbije koji su ga izglasali da vodi politiku države Srbije. Predsednik države isto tako zna. Niko od njih nije nas kontaktirao, niti nas je pozvao na razgovor.“

… I NAOPAKO: „Probni rad nove topionice i fabrike sumporne kiseline počeo je 25. marta ove godine, ali je zbog incidenta u fabrici sumporne kiseline nastavljen tek mesec dana kasnije, 24. aprila“, izjavio je Boban Todorović, direktor Topionice i rafinacije. Kako je objasnio, to je dovelo do stvaranja velike količine „hladnog materijala“ koji se prerađuje u obe topionice, a staro postrojenje radiće samo do trenutka kada se isprave greške prouzrokovane lošim izvođenjem radova od strane firme SNC Lavalin. Treba reći da je ovo odličan projekat i da su u ovom trenutku svi parametri rada topionice i fabrike sumporne kiseline u izuzetno dobrim granicama emisija na dimnjacima, a isto važi i za kvalitet otpadnih voda koje stvaraju. „Poznato je da je period uhodavanja svih metalurških postrojenja jako dug. Neka imaju period uhodavanja od devet meseci, neka i do četiri godine. Mi ćemo uraditi sve da u naredne četiri nedelje omogućimo rad nove topionice“, kaže on i dodaje da se „očekuje da će tokom narednih mesec dana doći do smanjenja zagađenja vazduha, kao i da će po najavljenom završetku uhodavanja nove topionice stara topionička peć biti ugašena“.

Sa druge strane, Dragan Živković, metalurg i vlasnik preduzeća „Grand inžinjering“ kojem je katodni bakar ulazna sirovina, kaže da je sve oko izgradnje nove topionice bilo netransparentno, da nije bilo javnog poziva za izbor tehnologije, već je jednostranom odlukom menadžmenta RTB Bor, a uz pomoć političke elite, izabrano to što je izabrano. Sam projekat, veli, pratila je konfuzija po svakom aspektu, od ekonomskog do tehnološkog, uključujući i izbor podizvođača, da je sve o-ruk: „Izvođači radova bili su razni projektni biroi nekompetentni da projektuju takvu fabriku ili rekonstrukciju fabrike, realizacija je trajala predugo, a ugovorna cena od 135 miliona dolara narasla na 350 miliona, ali evra.“

Dodaje da to ne znači da izabrana tehnologija nije dobra, nego da tehnološki proces nije dovršen, da neke tehnološke celine, koje su podrška glavnom procesu, nisu isprojektovane kako treba, da nisu kompatibilne sa onim što već postoji. Prosto, to što je napravljeno em je polovično, em ne odgovara sastavu domaće sirovine. Objasnio je on to ovom novinaru skoro pa u detalje, ali na jeziku koji samo metalurzi razumeju. Sve u svemu, po njemu još dugo neće moći da se usklade parametri ovog i onog „tehničkog stanja“ koji se jedan na drugi nadovezuju.

Osnovni zagađivač vazduha, vode i tla u Boru je sumpor-dioksid (SO₂), u reakciji sa vodom tvori sumporastu kiselinu (H₂SO₃) koja se inače koristi kao redukujući agens i sredstvo za dezinfekciju. Sumporasta kiselina je ono zbog čega borani kašljucaju, oči suze, nos peče…

Najveći problem je što jedna od dve fabrike sumporne kiseline nije u pogonu, prosto – cevi su isečene, pa na dimnjak stare topionice sav sumpor-dioksid odlazi u atmosferu, gde sa vodom tvori kisele kiše.

Nova topionica je i pravljena jer je stara, sa sve fabrikom sumporne kiseline, otprilike trećinu sumpor-dioksida ispuštala u atmosferu i tu pomoći nije bilo – takav je bio tehnološki proces. Po papirima, ova nova, u sadejstvu sa novom fabrikom sumporne kiseline, trebalo bi da ispušta svega dva odsto SO₂ u atmosferu. Međutim, zbog neusaglašenosti tehnoloških postupaka u staroj i novoj topionici, sav sumpor-dioksid iz stare topionice odlazi u atmosferu, a iz nove svega polovina, zbirno dvostruko više nego pre, recimo, pet godina.

„To su dva razdvojena procesa“, uporan je u objašnjavanju Dragan Živković. „Imate jednu topionicu, nazovimo je ‘Nova’ – ona je povezana sa fabrikom sumporne kiseline, cevovodom. Ova stara, koja je predviđena za rušenje sa starom fabrikom sumporne kiseline nije ni povezana. Prosto, cevi su isečene, a i da nisu, bilo bi isto: jedanput prekinut proces proizvodnje ne može da se pokrene: zarđaju cevi i to je kraj priče. Zbog toga imamo ovo što imamo.“

BOL I LJUTNJA: „Najviše boli što nama, građanima Bora, nisu dostupne informacije o koncentraciji zagađujućih materija u vazduhu koji udišemo“, žali se, ali i ljuti Irena. „Kada od nadležnih institucija tražite te podatke, koje su inače u obavezi da daju po Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja, ne dobijete ništa. U Institutu za rudarstvo i metalurgiju su nam rekli da rezultate merenja predaju naručiocu posla, a to su Opština Bor, RTB Bor, Vlada Srbije, Ministarstvo zdravlja, što znači da ih imaju i da znaju šta u njima piše, ali ne reaguju.“

Ti nezvanični rezultati merenja kažu da je u petak, 18. septembra ove godine, u 8:30 ujutro, na mernom mestu kod Instituta za rudarstvo i metalurgiju zabeležena koncentracija sumpor-dioksida 2182,0, a u gradskom parku 1716,2 mikrograma po prirodnom kubnom metru vazduha. Onako uzgred: najveća dozvoljena vrednost posle čijeg dostizanja bi se u civilizovanom svetu uključivale sirene za uzbunu je 125 mikrograma.

„Boli i sistemska opstrukcija ovog skupa“, nastavlja u istom tonu Irena. „Skup je prijavljen kao ekološki, što i jeste, kao cilj, odnosno poruku skupa navela sam ‘zdravlje ljudi i zaštita životne sredine’, kao mesto skupa navela sam plato ispred Doma kulture… Rečeno mi je da ako skup bude bio zabranjen, da će me o tome obavestiti, a ako se ne jave, onda je sve u redu.“

Dva dana pred održavanje skupa, kaže, telefonom ju je pozvao komandir borske policije, na ulici da se nađu. Po njenim rečima, tako na ulici joj je saopštio da skup ne može da se održi, jer je „pod pritiskom opštine“. Nakon toga je morala još dva puta u policiju da dolazi, da odgovara na mnoga pitanja, recimo tražili su joj listu govornika, što je ona glatko odbila. Pozvali smo, menja temu nakratko, i generalnog direktora RTB-a Blagoja Spaskovskog da bude govornik, a on je odgovorio sa „ako ga odložite, doći ću“.

Na kraju su joj (opet) rekli da nema ništa od toga, a kad je tražila napismeno obrazloženje zabrane, dozvolu je posle nećkanja ipak dobila, ali da se skup održi na platou ispred Železničke stanice, koja inače i ne radi, jer vozovi odavno tuda ne saobraćaju. „Komandir je na moje oči precrtao ‘Dom kulture’ i dopisao ‘Ž. stanica’, udario pečat, meni dao foto-kopiju i rekao da mogu da idem.“

Posle toga počeli su da pristižu dobronamerni saveti da „ne čačka mečku“, da se na dan kad je skup zakazan naprasno razboli i sve tako to. Dan pred održavanje skupa, bez ikakvog objašnjenja, četvorica govornika, svi doktori nauka, otkazali su nastup, razglas je otkazan istog dana kad su drugovi doktori rekli da „ne mogu“, ranije pogođena prikolica koja je trebalo da posluži kao bina, takođe. „Ne znam da li ćemo struju da dobijemo, mada me to i ne brine previše: najviše strahujem da li će nekome da padne na pamet da sve okrene na političku vodenicu. To nikako ne bih želela“, rekla je za „Vreme“ Irena Živković, samohrana majka dvoje maloletne dece, dovoljno hrabra da podigne svoj glas kad malo ko sme.

Skup je protekao mirno i bez političkih poruka, ako se ne računa ono zviždanje i ukanje na svaki pomen Vlade, premijera i uprave rudnika, dvadesetak policajaca koji su skup obezbeđivali završilo je svoju šihtu, a ulicama su prestali da krstare policijski automobili i jedna marica. Ne bi ona našla mesta u ovom tekstu, da na nju nije upozorio Ljubiša Miljković, predsednik Sindikata rudara Srbije. „Vidite šta rade. Tako danima unazad.“ Teško je reći da je li ta patrolirajuća „marica“ ikakve veze sa ovim protestom imala, tek prošla je pored Ljubišine kuće u predgrađu Bora baš kad je davao izjavu za „Vreme“ i vratila se u rikverc jer ulica je slepa, pa se nekako našla ispred Medija centra dok su drugi sagovornici davali izjave, pa kod kafića u blizini Železničke stanice, gde sedosmo „na pivo“ sat i po pre početka protesta. Da li to zaista biva – da se „maricom“ po vas dan patrolira, ili je sverastuća opšta paranoja u stvari zarazna, vrag bi ga znao, tek – tako je bilo.