Osim topovskog udara ili šok-bombe ili šta je to već bilo a što je zvučalo kao “tomahavk”, na pobunjene studente fizički su nasrnuli i neke od njih povredili aktivisti SNS. Glavni nasilnik je bio glomazni grubijan Ognjen Dopuđ, koji je – verovali ili ne – direktor Fonda Evropski poslovi AP Vojvodine. Dvoje povređenih studenata potražilo je medicinsku pomoć u Urgentnom centru. Posle svega, organizatori izbora za filozofski studentski parlament izjavili su da je izborni proces prošao “bez incidenata”. Bomba je valjda sastavni deo izbornih aktivnosti, kao i mlaćenje studenata
Za neformalnu grupu STAV (Studenti protiv autoritarne vlasti), oko koje su se okupili akademci Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, javnost je prvi put čula u martu ove godine, tokom somnabulne akcije naprednjačkog kora protiv profesora ove visokoškolske ustanove Dinka Gruhonjića. Verovatno se svi sećaju, jer su novine pisale a televizije snimale – povod za harangu bio je izmontiran i manipulativan snimak koji je za cilj imao da Gruhonjića prikaže kao poštovaoca ustaškog pokreta i ljubitelja imenjaka Šakića, ratnog zločinca i šefa koncentracionog logora Jasenovac. Ubrzo nakon lansiranja iščerečenog video-priloga, uz zdušnu podršku režimskih političara, medija i analitičara, kreirana je “moralna panika” najvišeg stupnja, a onda se deo studenata bliskih vlasti “spontano” i oštro pobunio protiv “ustašofilije” i zatražio da se profesor “išćera” sa fakulteta.
U tu svrhu su ti studenti ili “studenti”, podržani stranačkim partnerima, navijačima i pripadnicima banditskih asocijacija, blokirali Filozofski fakultet, sve do ispunjenja zahteva. Oglasio se i Studentski parlament fakulteta, koji je protiv Gruhonjića podneo prijavu zbog “govora mržnje”. Na čelu parlamenta nalazi se osebujna osobnost, socijalna radnica Ivana Macak, poznata kao visoka funkcionerka nečeg naprednjačkog što se zove Ruska stranka. Parlament je bio, tvrdili su tada STAV-ovci, koji su energično stali u zaštitu autonomije univerziteta i branili fakultet od besmislene hajke – nelegitiman, jer je većina njegovih članova, oni koji nisu bili režimski instruirani, u međuvremenu napustila instituciju.
Nikada nećemo saznati šta je bio smisao zvečeće budalaštine od “antiustaške akcije” koju su ubrzo, i pored prateće medijske pompe čije odjeke i danas čujemo, prekrli ruzmarin i šaš, odnosno da li je ona i na koji način povezana sa izborima koji su se tada iščekivali u Novom Sadu. Možda je bio cilj da se opozicija proglasi “ustaškom”? Ko će znati šta je bilo u glavama kreatora, ali takvo što se moglo pročitati u režimskim glasilima i čuti od dužnosnika!
Stvar je nekako legla, profesor Gruhonjić je ostao profesor, što je bilo i jedino zakonski moguće i logično očekivati. Događaj je pak uzburkao strasti na fakultetu i neki profesori su bili po prvi put primorani da izađu iz lagodne pozicije univerzitetskog radnika koji gleda svoja posla i za to prima platu. Kao što ogromna većina univerzitetskih profesora naših klimoglavo oportuniše, čast izuzecima. Morali su nešto reći, bar neki od njih, na čelu sa do tada prilično ćutljivom dekanicom. I mnogi do tada “mirni” studenti su se pobunili, zbog toga što su imali ispravan osećaj da im je ološ okupirao fakultet. Neki od njih i zbog same bojazni da im u blokadi ne promakne nekakav ispitni rok ili takvo što.
LUKAŠENKOVA IZBORNA PRAVILA
Iako studentski parlamenti nemaju velika ovlašćenja, a dobar deo akademaca praktično i ne zna da takvo što postoji a pogotovo čemu služi, naprednjaci nemaju dilemu: moraju da drmaju i ovim telom, kao i svim ostalim što se nahodi po Srbiji. To im lako polazi za rukom na drugim fakultetima Univerziteta u Novom Sadu, ali im na Filozofskom nešto baš i ne ide. Kao ni na nekim beogradskim fakultetima, gde se manje ili više uzgaja kritičko mišljenje, toliko nepopularno u ovoj pustopaši od države. Da se valjda ne bi “ustašoidi” uvukli u Studentski parlament FF u NS, promenjen je pravilnik koji tretira izborni proces. Kao da ih je pisao Lukašenkov pravni savetnik: nova pravila onemogućavaju da se bilo ko osim naprednjačke ispostave na fakultetu kandiduje za studentsko predstavničko telo. Treba skupiti 500 potpisa i overiti ih, i to za pet dana, a “overivači” su isti oni koji su pisali pravilnik i rade samo dva sata dnevno.
Smatrajući da su izbori nelegitimni i besmisleni, STAV-ovci su se pobunili i uspeli da zaustave, to jest blokiraju izborni proces čak u šest navrata, od prolećnih dana do prošlog ponedeljka, kada su članovi studentskog parlamenta izabrani glasovima deset studenata, od ukupno 5000, koliko broji Filozofski fakultet. Na izbore u prvom krugu mora da izađe pet odsto studenata (duplo manje nego što je potrebno potpisa za učešće na njima), a ako se to ne desi, parlament može u drugom krugu biti izabran makar jednim jedinim glasom. U skladu sa stanjem u državi, gde jedan glas menja sve i bira sve.
Iako režimlije smatraju da je ovim “izborima” za njih uspešno okončan traumatičan proces, stvari se možda neće baš tako završiti. Pobunjeni studenti tvrde da neće odustati od bitke protiv bahatog ukidanja elementarne demokratske kulture, studentskih prava i zdravog razuma. Oglasila se i grupa profesora fakulteta, koja takođe veli da su izbori bili nelegalni i nelegitimni.
Profesori su osudili i nasilje nad aktivistima, a njega je tokom proteklih meseci bilo, i te kako. Samo je eskaliralo u ponedeljak. Mogao se u medijima i na društvenim mrežama, takoreći u direktnom prenosu, pratiti pravi mali rat. Trojica siledžija obučena u crno, skrivena i zamaskirana, bacila su nekakvu žestoku eksplozivnu napravu na studente koji su blokirali ulaz u Rektorat, gde je trebalo da se održi izbor za studentske predstavnike prekoputnog Filozofskog fakulteta. Pobunjeni studenti vele da je sama i činjenica da se izbori održavaju van zgrade fakulteta – protivna zakonu. Osim topovskog udara ili šok-bombe ili šta je to već bilo a što je zvučalo kao “tomahavk”, na studente su fizički nasrnuli i neke od njih povredili aktivisti SNS. Glavni nasilnik je bio glomazni grubijan Ognjen Dopuđ, koji je – verovali ili ne – direktor Fonda Evropski poslovi AP Vojvodine. Dvoje povređenih studenata potražilo je medicinsku pomoć u Urgentnom centru. Srećom, povrede nisu teške.
Posle svega, organizatori izbora za filozofski studentski parlament izjavili su da je izborni proces prošao “bez incidenata”. Bomba je valjda sastavni deo izbornih aktivnosti, kao i mlaćenje studenata. Oni su, otprilike, sami za sebe glasali. Inače, da bi prikrili glasanje, proglasili su da se u Rektoratu održava konferencija po imenu “Cyber resilience in the age of smart”. Konferencija je naravno bila fiktivna. Cinizmu i tragikomediji nema kraja.
NAGRADE ZA NASILNIKE
No, nije ovo, kako rekosmo, prvo nasilje nad pobunjenim studentima. Partijsko-fakultetski dužnosnici su na STAV-ovce fizički nasrtali i ranije, kako bi odblokirali izborni proces. U maju je naprednjak i član izborne komisije, istoričar Aleksandar M. Gajić zveknuo u glavu našeg sagovornika Lazara Dinića (pogledaj okvir), dok je Ivana Macak ošamarila aktivistkinju ove neformalne grupe Milu Pajić.
Dinić i Pajić su tada podneli disciplinsku prijavu protiv Gajićeve i Macak zbog nasilja, ali ta prijava je izgleda završila u nekoj fioci. Pre neki dan uputili su upozorenje pred tužbu dekanici Ivani Živančević Sekeruš i upravi Filozofskog fakulteta zbog “ćutanja uprave”. Dekanici uskoro ističe mandat, pa konta – neka se time bavi njen naslednik Milivoj Alanović, dosta je ona muke videla. Ne samo da Gajić i Macak nisu odgovarali zbog nasilnog ponašanja već su u međuvremenu nagrađeni – zaposleni su u pokrajinskoj administraciji, odnosno dobili su dobro plaćen državni posao. Da se zna šta treba raditi ako želiš avanzovati.
Pobunjeni studenti su letos u dva navrata blokirali i zgradu Rektorata, u želji da onemoguće izbore za studentski parlament. Druga blokada trajala je čak 15 dana, a oni su tada preživeli pravu medijsku harangu. Čak je i premijer Miloš Vučević imao potrebu da se uključi, pa je recimo Milu Pajić nazvao “srbomrziteljkom” i “živim štitom opozicije” koji ima za cilj da “ruši državu”.
Kako god da se saga završi, jasno je da su studentski aktivisti terali zeca iz žbunja a isterali medveda iz pećine. Ako su naprednjaci spremni da za prilično nebitne izbore kakvi su ovi za studentski parlament jednog fakulteta – pita se i naš sagovornik a pitamo se i mi – upotrebe i bombe, i kriminalne grupe, i fizičko nasilje iza kojeg stoje viđeniji članovi stranke, i to pred kamerama, kao i sve svoje medije, pa i govor mržnje najviših funkcionera, šta će tek radti ako budu osetili da mogu izgubiti neke mnogo važnije izbore?
Valjda ne treba spominjati koliko ovo naprednjačko osedlavanje svih univerziteta i fakulteta nema nikakve veze sa autonomijom visokoškolskih ustanova. Naprednjaci se naježe kada čuju reč “autonomija”, to je poznato.
Mini intevju
O dramatičnim izborima za Studentski parlament Filozofskog fakulteta u Novom Sadu razgovaramo sa Lazarom Dinićem, jednim od prepoznatljivih članova grupe STAV. Dinić je inače student završne godine kulturologije.
Zašto je vlastima, odnosno SNS, toliko stalo da čvrsto u svojim rukama drže Studentski parlament Filozofskog fakulteta, koji je i mnogim studentima ovog fakulteta nevažna institucija?
Pre svega, ovaj parlament im je važan s obzirom na to da se na našem fakultetu gaji kritičko i slobodno mišljenje, koje oni smatraju svojim neprijateljem. Parlament im služi da se ono suzbija. Osim toga, drugačiji njegov sastav mogao bi da bude zamajac aktivnijeg društvenog i političkog delovanja akademaca i njihove borbe za vlastita prava. Ne treba zaboraviti da su studentski parlamenti postali i regrutni centri za partijsko napredovanje. Vidimo da su Ivana Macak i Gajić postali pokrajinski uposlenici, a primer beogradskog Fakulteta političkih nauka takođe je indikativan. Članovi bivšeg, smenjenog parlamenta zaposleni su u republičkim ministarstvima. Na kraju, verovatno se tu radi i o pranju ili preusmeravanju novca za partijske i lične potrebe.
Kako većina studenata gleda na vaš aktivizam?
Pitaju nas – odakle nam hrabrost. Njima je jasno šta se dešava, pružaju nam tihu podršku ili podršku na društvenim mrežama, ali se plaše ozbiljnijeg, vidljivijeg angažmana. Strahuju da će im, ukoliko budu aktivni, to produkovati probleme tokom studiranja, otežati diplomiranje. Strahuju i da će im, ukoliko budu označeni kao “neprijatelji”, to onemogućiti ili otežati zapošljavanje po diplomiranju. Moram priznati da meni taj strah nije jasan. Pa ko pre od nas studenata treba da se bori za drugačiju, bolju budućnost, normalnije društvo i elementarnu pravdu? Ako su studenti uplašeni, kako tek stvar stoji sa drugima!
Vlast je, dakle, uspela da i studentima pošalje jasnu poruku – budi dobar i lojalan i neće ti ništa faliti, a u protivnom ćeš nadrljati?
Apsolutno. U tome su uspeli. Mi se protiv toga borimo. Šta još treba da se desi da se pobunimo? Da li postoji nešto gore od onog što se desilo u ponedeljak? Jedino da nas poubijaju. Meni se neprestano u glavi vrti pitanje: ako su spremni sve ovo da rade kako bi držali pod kontrolom jedan studentski parlament, šta će tek činiti ako im bude ugrožena vlast u gradu, pokrajini ili republici? A doći će to vreme.
Studenti možda imaju problem i sa roditeljima, koji su oportuni i/ili za njih uplašeni? Možda im kažu: nemoj ti da se petljaš, možeš imati samo problema, a ništa nećeš uraditi?
Da, to je sigurno. I moji se roditelji plaše, ali razumeju moj angažman. Međutim, valjda je došlo vreme da roditelji podrže svoju decu u njihovoj borbu za nekakvu bolju budućnost, normalnu državu i normalno društvo. Vreme je da i oni počnu malo nas da slušaju. Mnogi od njih su se tokom devedesetih, u izuzetno teškim okolnostima, bunili, pa zašto da sada to nama ne dozvoljavaju?
Kada smo kod devedesetih, ti se ne sećaš, ali tada su studentski protesti bili prilično snažni i važni. Bilo je mnogo oportunista, ali se stvorila i kritična masa, koja je imala izuzetno važnu ulogu u padu Miloševića?
Naravno. Mislim da su toga svesni sadašnji vlastodršci. Jako dobro znaju koliko su po autoritarnu vlast opasni studentski pokreti i protesti, iz vlastitog iskustva. Zato im je i važno da studente drže pod kontrolom.
Studenti drugih fakulteta u Novom Sadu prilično su tihi. Kako to objašnjavaš?
Interesantno je da nam kolege sa drugih fakulteta kažu da je posao nas sa Filozofskog da se bunimo. Ni to mi nije jasno. Šta je onda njihov posao? Čak nas pitaju kako to da mi imamo vremena i da studiramo, i da se bavimo građanskim aktivizmom. Kao da smo nekakvi fiktivni studenti. A mi smo u ogromnoj većini studenti koji u roku daju ispite i imaju visoke ocene. Ima vremena za sve, samo kada se hoće.
Moj utisak je da, za razliku od devedesetih, danas mnogi žive relativno dobro, imaju šta da jedu, imaju šta da piju, stanovi su im topli, imaju dobar automobil. Ni ne razmišljaju o tome kako sistem zapravo funkcioniše i da ćemo sadašnji “dobar život” vrlo ubrzo morati krvavo da otplatimo. Ne interesuje ih demokratija, kršenje ustava, nepostojanje vladavine prava, sloboda medija… Nama je dobro, zašto bismo se bunili! Osim toga, navikli su već da se svakodnevno krši Ustav, da se ugrožavaju ljudska prava, navikli su na sveopštu korupciju, kao da je sve to nešto što je potpuno normalno i uobičajeno. Mislim da je najveći “uspeh” ove vlasti to što nas je navikla na nenormalnost.
N. S.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
