Džefri Najs se odlucio da pred kamerama globalnih TV stanica, koje su citav dan pratile sulcenje Miloševicu kao ubedljivo najveci svetski dogacaj, razmatra noviju politicku istoriju ovih prostora. U tom nedovršenom pokušaju, Slobodan Milošević je prečesto ostajao da visi u nekom bezvazdušnom prostoru van stvarnog istorijskog i političkog konteksta u kome su ratovi u bivšoj SFRJ zaista počinjali. Ispalo je nekako da je raspad bivše Jugoslavije gotovo isključivo "srpska stvar", posledica njegovog lošeg karaktera, neutoljive želje za vlašću i genocidne prirode. U slici koju je ponudio tužilac Najs gotovo da i ne postoji druga strana u tim ratovima, činjenica da su nacionalne vođe sasvim lepo sarađivale među sobom, još manje se prepoznaje i nazire ono što je međunarodna zajednica takođe učinila na ovim prostorima
Prvi put otkako je stigao u Hag, bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević ušao je u sudnicu Tribunala (do 12. februara činio je to šest puta), noseći u rukuma torbu s papirima. Prvi put za vreme boravka u sudnici u rukama je držao i olovku i s vremena na vreme vredno zapisivao ponešto, očigledno podstaknut onim što su o njemu tog prvog dana suđenja govorili glavna haška tužiteljica Karla del Ponte i njen pomoćnik, britanski pravnik Džefri Najs. U jednom trenutku čak je i lično pokušao da bolje namesti zvučnike postavljene svojevremeno u sudnici ispred njegovog stola kada je primećeno da ne stavlja na uši slušalice i ignoriše prevod čak i kada Karla del Ponte govori na francuskom.
Osim Miloševića koji vredno piše (kao da hoće da demantuje tužioce koji tvrde da za sobom obično nije ostavljao tragove, pogotovo ne pisane), novo u scenografiji haške sudnice bila je ovog puta i kabina u kojoj su sedeli prevodioci za albanski jezik. Uz engleski, francuski i tzv. BSH jezik (bosansko-srpski-hrvatski) i albanski je odnedavno postao zvanični jezik Haškog tribunala. Ispred zgrade Suda jedina novina bio je neuporedivo veći broj TV kamera nego ranije i jedna pokretna kolica za prodaju hot-doga koja je gurao neki preduzimljivi holandski „leskovčanin“.
HAOTIČANPOČETAK: Tog prvog dana suđenja Slobodanu Miloševiću na stotine novinara akreditovanih za praćenje ovog procesa, označenog kao „zvezdani trenutak Haškog tribunala“ i „kamen međaš“ u istoriji međunarodnog prava, očekivalo je da će bivši predsednik SRJ u sudnici dobiti priliku da govori šta i koliko želi, da će se obratiti svetskoj javnosti (čiji ga je „sud“, uzgred, odavno već osudio kao ratnog zločinca) i saopštiti listu svetskih moćnika na koje računa kao na svedoke u ovom slučaju. Prvi dan ovog po svemu spektakularnog i višestruko značajnog sudskog procesa, za koji (koliko je do sada poznato) jedino srpski ministar pravde tvrdi da predstavlja „obično suđenje kao i svako drugo“, potrošili su uglavnom čelni ljudi haškog tužilaštva i do zaključenja ovog izdanja „Vremena“ (sreda u podne) Slobodan Milošević još nije dobio priliku da govori. U međuvremenu, dvojica potencijalnih svedoka, na koje Milošević po svemu sudeći računa, dobrovoljno su se prijavila da dođu u Hag. Bivši glavnokomandujući NATO-a za Evropu general Vesli Klark je na CNN-u rekao da će rado svedočiti ako ga pozovu, dok je američki diplomata Ričard Holbruk, sa doduše nešto manje entuzijazma, na TV BBC takođe potvrdio spremnost da svedoči u Hagu.
Iako je o ovom procesu prerano donositi bilo kakve određenije sudove, sam početak suđenja teško će u „Miloševićev slučaj“ uneti nešto više prozirnosti i poništiti utisak o izvesnoj haotičnosti. Toj haotičnosti najviše je doprineo sam Milošević odbijanjem da prizna Haški tribunal, koristi usluge advokata i brani se na način koji su to do sada činili svi osumnjičeni. Na njegov ignorantski odnos prema Sudu i dalje se sporo navikavaju svi u sudnici – sudsko veće i tužilaštvo, „prijatelji suda“, pa i sam Milošević ponekad razapet između stava da ne priznaje Tribunal i želje da se tamo ipak brani. Tu opštu zbunjenost ponajbolje možda ilustruje scena koja se dogodila u pauzi prvog dana suđenja. Milošević se izgleda obratio jednom od „prijatelja suda“, beogradskom advokatu Branislavu Tapuškoviću i najverovatnije prokomentarisao ono što se prethodno čulo u sudnici rečima – „jeste li čuli ove budalaštine“. Drugi amikus, Britanac Stiven Kej, prijavio je sudiji Meju odmah posle pauze da im se Milošević neformalno obratio, ne znajući da li im je za tu vrstu kontakta s osumnjičenim potrebna dozvola i da li s njim uopšte smeju da komuniciraju u sudnici.
Priličnoj haotičnosti i nekim novim nedoumicima oko ovog suđenja doprinelo je i mnogo toga što su prvog dana izgovorili ljudi iz tužilaštva. U uvodnoj reči Karla del Ponte je, na primer, posebno insistirala na tome da se sudnica, uprkos Miloševićevim upornim nastojanjima, nikako ne sme pretvoriti u debatni klub u kome bi se, umesto o zločinima, pričale razne političke priče. Neposredno posle ove uvodne reči, drugi čovek tužilaštva Džefri Najs pokušao je da u višečasovnom govoru objasni suštinu tri optužnice spojene u jednu i nagovesti na čemu će tokom suđenja insistirati. Ovaj britanski pravnik, za koga pojedine holandske novine tvrde da je „posebno unajmljen“ za slučaj Milošević i plaćen kao prava „zvezda“ tužilaštva (navodno bolje od ostalih), održao je prvog dana govor u kome je bilo izuzetno mnogo političkih ocena i ambicije da se sroči novija politička istorija od kraja osamdesetih do rata na Kosovu.
U tom (doduše nedovršenom) obrazlaganju optužnice dotaknuto je mnogo toga što je Milošević činio za svoje vladavine, ponuđeni su neki tonski i video zapisi, mape, važne knjige i grafikoni i sve ono što bi moglo da sugeriše zaključak onemangenocid. Uz rezervu da u trenutku pisanja ovog teksta Džefri Najs još nije završio svoje izlaganje i eventualno povezao u koherentniju celinu mnogo toga što je pomenuo prvog dana suđenja, ostaje utisak da u njegovoj političkoj istoriji ima prilično nedozvoljenih i zbunjujućih pojednostavljivanja, na brzinu pokupljenih „istina“ iz na brzinu napisanih i pročitanih knjiga i odgledanih dokumentaraca. Petljajući oko toga da li je bivši predsednik SRJ zapravo više bio komunista ili nacionalista, Najs je u jednom trenutku utvrdio kako je Milošević 1989. bio preplašen zbog onoga što je snašlo Čaušeskua u Rumuniji. Neposredno pre toga pustio je film sa Gazimestana koji svedoči da je te 1989. Milošević na vrhuncu svoje moći i da okružen kordonom od oko milion istomišljenika ne deluje nimalo preplašeno, već prilično drčno.
U glavama onih koji pažljivo prate zagrevanje za ovaj sudski proces i uočavaju nijanse (ponekad i kratere) u argumentaciji koja se u Hagu nudi, utisak o haotičnosti na početku suđenja svakako je pojačala upadljiva uzdržanost Džefrija Najsa da pominje tezu o „velikoj Srbiji“ koja je po njemu bila polazna Miloševićeva pozicija što ga je gurala u sve ratove i zločine. Prvi pomoćnik glavne haške tužiteljice pomenuo je u jednom trenutku „veliku Srbiju“ i rekao da tužilaštvo na tome ubuduće neće previše insistirati niti dovoditi ovaj zločinački projekat u neku naročitu vezu s Miloševićem kako je to ranije činjeno. Samo desetak dana ranije, u istoj sudnici Najs je, pokušavajući da ubedi Apelaciono veće Haškog suda da pristane na objedinjeno suđenje Slobodanu Miloševiću (što je kasnije i prihvaćeno), kao glavni argument potezao upravo „veliku Srbiju“ od koje je navodno optuženi pošao i po čijim je šavovima „razbijao bivšu SFRJ“. Svoj prvobitni, krunski stav da je Milošević pravio „veliku Srbiju“ tako što je „Srbiji i Crnoj Gori pokušao da pripoji delove Hrvatske i BiH i celo Kosovo(!)“, Najs je sada preoblikovao u tvrdnju da je Milošević nameravao da postane „novi Tito“ i napravi „novu Srbiju“ od delova Hrvatske, BiH i Kosova kojim je hteo da vlada „gvozdenom rukom“. Ispalo je nekako da je priča o „velikoj Srbiji“ odradila svoje – tužilaštvo je postiglo cilj i dobilo jedan sudski proces umesto dva, a zatim prestalo da insistira na argumentu za koji se verovatno procenilo da je „lako lomljiv“.
PSIHOLOŠKIPORTRET: I Karla del Ponte i njen pomoćnik bavili su se inače i psihološkim karakteristikama Miloševićeve ličnosti. Opisali su ga uglavnom kao čoveka gladnog vlasti, neosetljivog na ljudske patnje, ali i kao izvanrednog taktičara i inteligentnog čoveka. Najs je tvrdio da je Milošević, u stvari, ljude iz svog okruženja smatrao budalama i da je koristio različita sredstva da ih stimuliše i upotrebi za sopstvene ciljeve. Karla del Ponte je primetila da je reč o čoveku bez ideala ako se pod idealima ne smatra strasna želja da se ima vlast. Interesantno je da se gotovo ista rečenica pominje i u knjizi Milošević – dijagonalalaufera, političkom portretu bivšeg predsednika SRJ koji je napisala Florens Artman, portparol haške tužiteljice. Artmanova u ovoj knjizi kaže da je Milošević „opsednut vlašću, odbijao da svoju sudbinu veže za ideologiju“.
Sam Milošević je prilično mirno pratio izlaganje tužioca. S pažnjom je odgledao sve video zapise i jedino mu je na snimak s Kosova i ono „niko ne sme da vas bije“ krajičak usne krenuo u osmeh. Lice mu je, međutim, bilo smrknuto kada je Džefri Najs s velikim patosom i pauzama koje su registrovale sve vodeće svetske TV stanice govorio o groznim scenama zločina u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu. Na suđenju koje predstoji Miloševiću će zaista biti potreban jak stomak jer će očigledno morati da se suoči i s neuporedivo strašnijim i potresnijim slikama i svedočenjima koja, po mišljenju tužilaštva, neminovno vode ka njegovoj politici. Tužilac Najs nijednog trenutka nije ostavljao dilemu da li je Milošević znao za ovakve zločine ili ne, a tvrdio je da će tako nešto tokom suđenja veoma lako dokazati.
Najubedljiviji deo priče koja se mogla čuti prvog dana suđenja odnosio se svakako na pokušaj da se dokažu veze koje je zvanični Beograd tokom rata u Hrvatskoj i BiH imao s tamošnjim vojnim i paravojnim formacijma. Taj deo Najsovog izlaganja bio je pokriven najuverljivijim kako ponuđenim tako i nagoveštenim dokazima. Tužilaštvo je očigledno uložilo ogroman trud da preko Željka Ražnatovića Arkana i njegovog ratovanja, koordinarnog s MUP-om i vojskom, dokaže veze koje su vodile do državnog vrha. Taj deo priče i nekoliko sličnih primera bili su možda sasvim dovoljni da se u Hagu s uvodnih naznaka tužilaštva što pre „pređe na stvar“, umesto da se nepotrebno zalazi i u ocene i tumačenje značaja raznih partijskih plenuma. Po svemu sudeći, Džefri Najs je imao neuporedivo veće ambicije pa se pred kamerama globalnih TV stanica, koje su čitav dan pratile suđenje Miloševiću kao ubedljivo najveći svetski događaj, odlučio i za razmatranje novije političke istorije ovih prostora. U tom nedovršenom pokušaju, Slobodan Milošević je prečesto ostajao da visi u nekom bezvazdušnom prostoru van stvarnog istorijskog i političkog konteksta u kome su ratovi u bivšoj SFRJ zaista počinjali. Ispalo je nekako da je raspad bivše Jugoslavije gotovo isključivo „srpska stvar“, posledica njegovog lošeg karaktera, neutoljive želje za vlašću i genocidne prirode. U slici koju je ponudio tužilac Najs gotovo da i ne postoji druga strana u tim ratovima, činjenica da su nacionalne vođe sasvim lepo sarađivale među sobom, još manje se prepoznaje i nazire ono što je međunarodna zajednica takođe učinila na ovim prostorima.
„MILOŠEVIĆ MORA BITI OSLOBOĐEN“: Pristalica i u Holandiji
Na samom početku suđenja Karla del Ponte posebno je naglasila da se u Hagu ne sudi srpskom narodu, već isključivo Miloševiću i da se u ovom sudu utvrđuje pojedinačna, nikako kolektivna odgovornost čitavog jednog naroda. Političari u Beogradu, valjda u strahu da im neko ne pripiše stav socijalista „Milošević to smo svi mi“, boje se izgleda i da priznaju kako gledaju TV prenose suđenja u Hagu. Ako pažljivije gledaju i slušaju šta se tamo zbiva, primetiće veoma brzo da jedan čovek teško može biti odgovoran za genocid ili da državni interes nije da brani Miloševića (on će u Hagu verovatno pozirati za istoriju, tvrdoglavo pričati o ispravnosti svoje politike i boriti se sa svojim ideološkim protivnicima), već da potraži celovitu istinu o zločinima i uzrocima zbog kojih se raspala bivša SFRJ.
Tužilac Najs poručio je prvog dana suđenja da je pred svima u Hagu bela hartija na kojoj u mesecima i godinama koje dolaze tek treba ispisati dokaze o zločinima, a on ih, kako kaže, ima na pretek. U stručnoj literaturi nailazi se na različita mišljenja – od onoga da se već sada može govoriti o „trijumfu svetske pravde“ pa do upozorenja da je haško tužilaštvo još prilično daleko od lake pobede u ovom procesu.
Početak suđenja Slobodanu Miloševiću mnoge je inače naveo da potraže poređenja s Nirnberškim procesom s obzirom na to da posle Drugog svetskog rata u Evropi nije bilo sličnih suđenja. I u Nirnbergu se sudilo pojedincima za razna dela i zločine, ali je u kolektivnom sećanju ostala uglavnom krivica nemačkog naroda za holokaust (genocid je kao zločin ušao u međunarodno pravo tek 1947. godine Konvencijom o genocidu). U nekim istorijskim knjigama stoji zapisano da je „nirnberški proces“ bio u nekim aspektima manjkav pre svega zbog Čerčilovog insistiranja da se ide na „brzo suđenje“ optuženima kako se zbog dugog pojavljivanja pred sudom oni vremenom ne bi pretvorili u „mučenike“. Miloševića ćemo u Hagu viđati još najmanje dve godine.
Revizija
U nekim skorašnjim intervjuima Grejm Bluit, zamenik Karle del Ponte, potvrdio je glasine da je tužilaštvo Haškog tribunala nedavno obavilo reviziju svih postojećih optužnica. Broj onih koji se očekuju u haškom zatvoru je prilično smanjen i mnogima sa dosadašnje liste potencijalnih ratnih zločinaca trebalo bi da se sudi u njihovim zemljama. Prema Bluitovim rečima, u Hagu ubuduće iščekuju isključivo najvažnije političare, nekoliko generala i šefova policije, zapravo one koji su imali moć i pravo da daju naređenja.
Tužioci i sudije
KARLA DEL PONTE (55) – Došla je u Sud u septembru 1999. godine. Generalni sekretar UN-a Kofi Anan promovisao ju je tada rečima kako je „i pravda ženskog roda“. Pre dolaska u Hag Karla del Ponte borila se protiv mafije u Švajcarskoj, po mnogim ocenama veoma uspešno, iako ima i onih koji su joj u tom poslu nalazili mnoge zamerke. Holandski novinari kažu za nju da je tužilac „po profesiji i strasti“ i da radi 24 časa dnevno. Razvedena je i ima sina. Živi u dobro čuvanoj kući u Hagu i uvek je okružena većim brojem telohranitelja nego najbolje čuvani srpski političari. U takvom okruženju ponekad se vozi biciklom, a o zdravlju brine i tako što je cigarete svela na pet komada dnevno. Upućeni tvrde da u njenom kabinetu stoji precrtana Miloševićeva slika (urađeno), ali i Karadžićeva i Mladića bez ikakvog znaka. Nedavno, prilikom dobijanja počasnog doktorata na jednom univerzitetu u Belgiji, Karla del Ponte je poredila mafijaše i ratne zločince. Na osnovu iskustva u poslu, tvrdi da su mafijaši obično glupi, dok su zločinci mnogo složenije ličnosti, često veoma inteligentni i sposobni da prikriju svoje stvarne namere.
DŽEFRI NAJS (57) – Trenutno „prva zvezda“ Tribunala, ugledan britanski pravnik uz čije ime stoji QC (kraljičin savetnik). Bije ga glas da je elokventan, prodoran i energičan i da sasvim suprotno svom prezimenu (Najs) nije nimalo dobar i nežan prema osumnjičenima. To je najbolje osetio Goran Jelisić Adolf, jedan od haških osuđenika za koga je Najs bio zadužen. U završnoj reči na ovom suđenju (po nekim mišljenjima jedan od najefektnijih završnih govora) rekao je da Jelisić ne zaslužuje da ikada više udahne vazduh života u slobodi. Optuženom je zamerio što traži milost iako je nikada nije imao prema svojim žrtavama. Posle ovog procesa u kome je Najs tražio da optuženi bude osuđen zbog genocida, pomalo ljut je napustio Haški sud. Vratio se tri godine kasnije specijalno kao pojačanje zaduženo samo za Slobodana Miloševića. Nedavno je boravio u Beogradu i na Kosovu tragajući za važnim svedocima. U holandskim medijima tvrde da je iz Beograda došao u Hag iscrpljen i nezadovoljan jer većina svedoka nije pristala na ono što im je nudio. Kada skine sudsku togu, obično se u holu Tribunala pojavi obučen pomalo kicoški – u prugastom odelu s obaveznom roze košuljom. Na suđenju Miloševiću kamera ponekad uhvati još jedan kicoški detalj – ogroman prsten koji nosi na malom prstu, nešto ala Mirko Marjanović.
SUDIJA RIČARD MEJ (62) – Studirao na Kembridžu, pre nego što je postao sudija 12 godina radio kao tužilac. Davne 1979. okušao se i u politici kao protivkandidat Margaret Tačer na lokalnim izborima, ali je doživeo poraz. Nekada se bavio i humanitarnim pravom. U Hagu važi za najboljeg sudiju, iako je svojevremeno osudio tri bosanska Hrvata na zatvorske kazne od šest do deset godina, da bi ih kasnije jedan američki sudija oslobodio zbog nedostatka dokaza. U haškim kuolarima priča se da bi Mej mogao za dve godine postati i predsednik Suda i da mu se zbog toga navodno žuri da u tom roku završi tek započeto suđenje. Osim Miloševića, u Hagu „duži“ i Momčila Krajišnika i Biljanu Plavšić.
SUDIJA PATRIK ROBINSON (58) – Dolazi sa Jamajke i važi za manje strogog sudiju nego što je Mej. Istovremeno, za njega kažu da je veoma precizan i da sve predmete u kojima učestvuje drži „u malom prstu“. Doživeo je da ga Milošević koji ne priznaje Sud već dva puta pomene u svojim izlaganjima, najverovatnije zbog toga jer je Robinson u dva navrata javno uterao Karlu del Ponte u, eufemistički rečeno, „određene nepreciznosti“ i neshvatljive improvizacije u tumačenju veoma preciznih dokumenata. Pravo je studirao u Londonu i na Jamajci. Posle završetka studija radio je nekoliko godina kao advokat u Londonu, a zatim se vratio u svoju zemlju gde je u Vladi bio zadužen za zakone. U novembru 1998. stigao je u haški tribunal.
SUDIJA O GON KVON (49) iz Južne Koreje došao je u Hag prošle godine i odnedavno postao član sudskog veća u „slučaju Milošević“. U njegovom CV-ju piše da je sa 24 godine završio pravni fakultet u Seulu, da bi odmah zatim upisao školu prava na Harvardu. Kasnije se vratio u Seul gde je radio kao sudija. Političari iz Koreje ocenili su, kako pišu novine iz ove zemlje, da je dolazak Kvona u Hag veliko priznanje pravosuđu ove zemlje ali i prilika da Koreja popravi svoj imidž u svetu.
Domaće reakcije na "suđenje veka": političari na muci
Sudeći po prepunim ulicama gradova Srbije u vreme prenosa početka suđenja Slobodanu Miloševiću, znatan broj građana nije u utorak imao osećanje da deli optuženičku klupu sa svojim bivšim predsednikom. Čak su i televizori uključeni u javnim objektima nekako uspevali da izbegnu prenos „suđenja veka“ zastupljen na gotovo svim domaćim TV kanalima.
Na muci su se jedino našli političari, advokati i druge javne ličnosti koje nisu uspele da izbegnu novinare: reakcije su pokazale da čak ni predstavnici vlasti ne mogu da se slože o broju državljana Srbije smeštenih na stolicu preko puta Karle del Ponte – procene su se kretale od eksplicitnih tvrdnji da se u Hagu sudi samo Miloševiću, preko „izvrdavajućih“ ocena, do iskazivanja straha od mogućih posledica po državu koje bi suđenje moglo imati.
Šef poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije Čedomir Jovanović tako je ocenio da se suđenjem Miloševiću skida kolektivna odgovornost sa srpskog naroda, dodavši da će za mnoge predstavljati iznenađenje „ozbiljan pristup Tribunala“ i argumenti kojima Sud raspolaže. Šefov šef, premijer Zoran Đinđić, obratio se i delu biračkog tela kome Tribunal i nije na srcu: „Nismo u prilici da ocenjujemo opravdanost optužbi suda u Hagu“, rekao je Đinđić, naglašavajući da je bitno da smo „mi svoju obavezu ispunili“ i da je „za nas najvažnije da to više nije problem koji opterećuje našu zemlju“. Iako nije gledao početak suđenja, premijer zna i da će u „mamutskom procesu“ sud imati problema da „u pravnom procesu raspravlja o nečemu što je istorijsko“.
Veliku dozu opreza ispoljio je i šef konkurentske vladajuće poslaničke grupe DSS u Skupštini Srbije Dejan Mihajlov, ocenivši da bi u Hagu „trebalo da bude dokazana isključivo lična odgovornost, ukoliko postoji, a ne odgovornost čitavog naroda i države“. A potpredsednica Demokratske alternative Nada Kolundžija sasvim ozbiljno je uzela u obzir mogućnost da „država i narod postanu žrtve tog procesa“ i založila se, slično kao i Dragoljub Mićunović, nešto ranije, da „najviši državni zvaničnici treba što pre da se sastanu i naprave jasnu strategiju suđenja Miloševiću“.
Na tu neželjenu varijantu tipuju i opozicione stranke (nalazeći, u početku procesa, i nešto svetlosti, kao što je to učinio visoki funkcioner SPS-a Živorad Igić, za koga je emitovanje snimka s Gazimestana u haškoj sudnici, „srpski narod još više uzdigao u uverenju da je predsednik Milošević bio u pravu“). Slične posledice, polazeći sa sasvim suprotnog polazišta („na vlast su došli ljudi koji su razočarani time što Milošević nije realizovao svoj projekt“), najavljuje i advokat Rajko Danilović: „Srbi će morati da se suoče s time da je njihov san i projekt velike Srbije doživljen u svetu kao zločin“, kaže Danilović, izražavajući strahovanje da će haško suđenje imati dugoročne posledice, za koje „ova sredina još nije spremna“.
I za Sonju Biserko, predsednicu Helsinškog odbora za ljudska prava, suđenje Miloševiću je „test za sve nas u pogledu distanciranja od Miloševićeve politike, na način koji bi jasno osudio tu politiku i omogućio ovom društvu da krene u pravcu normalizacije“. U „situaciji iz koje može mnogo da se nauči“ Sonja Biserko, međutim, ne vidi suđenje celom narodu: „Takve spekulacije mogu da se pripišu osećanju odgovornosti onih koji i ne misle na Miloševića, nego na sebe i svoje učešće u zločinima“, kaže ona i dodaje da „ono što ne može da se prenebregne jeste politička odgovornost koju imamo kao država, s obzirom na to da je Milošević biran više puta“. A to je, prema njenoj oceni, tema za domaću publiku, čiji je dolazak na dnevni red još uvek sasvim neizvestan.
Advokat Slobodan Šoškić upozorio je da, iako nije opasno „sa stanovišta kolektivne odgovornosti“, suđenje Miloševiću može imati negativne posledice „sa stanovišta mogućih posledica za naknadu štete pred stalnim Međunarodnim sudom pravde, pred kojim se vodi proces Bosne i Hercegovine protiv Jugoslavije“.
Vojin Dimitrijević, stručnjak za međunarodno pravo, ne veruje u takav rasplet: „Niko ozbiljan neće se usuditi da neku presudu Miloševiću pripiše celoj Jugoslaviji“, smatra Dimitrijević, koji u viđenjima da se u Hagu sudi celoj naciji vidi „stari trik – kad napadnete generala, on kaže da ste napali celu vojsku“. Prema njegovom mišljenju, stvar je sasvim suprotna – „što se bolje dokaže individualna krivica, kolektivitet je manje kriv“.
Pravni savetnik Slobodana Miloševića Zdenko Tomanović izjavio je u utorak da je uvodna reč optužbe na suđenju Miloševiću „politička konstrukcija“.
„Iako je Karla del Ponte rekla da se neće baviti politikom, Džefri Najs se bavi isključivo političkim stvarima. Pravi konstrukciju o nacionalističkom projektu, o velikoj Srbiji, iako čak u jednom trenutku i sam kaže da se Milošević najmanje može dovesti u vezu s idejom velike Srbije. To mu, međutim, ne smeta da povlači odgovornost Miloševića za ostvarivanje političkog cilja – stvaranja velike Srbije“, rekao je Tomanović.
„On stavlja u negativan kontekst situaciju kad srpsko stanovništvo u Hrvatskoj ima ideju o proglašavanju nezavisnosti, ali stavlja u pozitivan kontekst ako građani Srbije nesrpskog porekla, to jest, Albanci na Kosovu, izražavaju želju da se otcepe od Srbije. Dakle, Najs prezentira dvostruke standarde“, ocenio je Tomanović.
On je rekao da način na koji tužilaštvo drži uvodnu reč, uz prezentaciju video snimaka i mapa – „koja bi, zapravo, trebalo da bude u okviru dokaznog postupka – otvara pitanje nedostatka ravnopravnosti stranaka“. „Jer, gospodinu Miloševiću je onemogućeno da se pripremi za odbranu na način na koji to radi druga strana. Primera radi, pre 15 dana mu je poslat kompjuter laptop koji još uvek nije dobio. To je već onemogućavanje njegove pripreme za uvodno izlaganje“, rekao je Tomanović.
On je kazao da Miloševićevi pravni savetnici poseduju video snimke koji bi bili „najbolji demanti navoda tužioca“, ali da Milošević nije u mogućnosti da ih koristi, što važi i za knjige koje su mu pravni savetnici poslali, a koje se „zadržavaju“.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dirljivo izgledaju natpisi koje stariji građani nose na nekim antirežimskim akcijama, a na kojima se na različite načine ispisuje ista poruka: “Studenti, molimo vas, spasite nam državu!” Trenutno je blokirano tridesetak fakulteta, sa tendencijom da se ovaj broj značajno uveća, a masovnost demonstranata poraste, čemu uveliko doprinosi osionost Vučićeve vlasti. Snaga studentskog bunta iskazuje se kroz rađanje kompleksne i inovativne kulture otpora koja je do sada toliko nedostajala, kao i kroz međusobnu solidarnost
“Lično me je napao batinaš za koga sam kasnije saznao da je član vladajuće partije. Prisustvovao sam i napadu na Pavla Cicvarića od strane još jednog člana Srpske napredne stranke, kao i na još neke aktiviste. To je zaista tragičan prizor: u jednoj državi, visoki zvaničnici vladajuće partije na ulicama napadaju studente koji mirno stoje”, kaže za “Vreme” Petar Seratlić
Studenti iz Niša poručuju svojim kolegama da su tu i da ne ćute. Iako im je trebalo malo više vremena da se odazovu blokadama, pokazuju istrajnost u nameri da dođu do cilja, a to je svakako ispunjenje zahteva. Neki su zabrinuti kako će polagati ispite, a neki su samouvereni da su položili onaj najvažniji – iz etike i solidarnosti
Istraživanje NSPM – Beograd 2024.
11.decembar 2024.Đorđe Vukadinović i istraživački tim NSPM
Nezadovoljstvo naprednjačkim upravljanjem Beogradom polako ali sigurno gazi preko opštinskih međa i “urbano-ruralne” granice. Naime, svega 27,8 odsto građana Beograda SNS-SPS vladavinu glavnim gradom ocenjuje kao “sposobnu i efikasnu”, dok čak 40,1 procenat smatra da je “nesposobna i koruptivna”. A raspoloženje prema aktuelnom gradonačelniku još je i gore od toga
Uticaj Moskve u Srbiji danas je u prvom redu posledica tri fenomena: pitanja statusa Kosova, energetske zavisnosti Srbije, kao i postojanja većinske proruske orijentacije javnosti čak i nakon agresije na Ukrajinu, u šta se uklapa delovanje (pro)ruskih medija. Kako prenose mediji, Srbija je jedna od retkih evropskih zemalja koje su dopustile delovanje ruskih službenih medija (Sputnjik, RT – Russia Today) na svojoj teritoriji. Uz to, neke od najgledanijih srpskih TV stanica sa nacionalnom frekvencijom, poput TV Happy, imaju specijalizovane dnevne emisije čiji je sadržaj u službi ruske propagande
Dok dezavuiše najbliže saradnike i pokušava da uplaši narod kukanjem na „hibridni rat“ i zazivanjem tajnih službi, u obraćanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića sve više se oseća smrad sumpora iz Šešeljevih dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
