Vođen nekom nesavladivom strašću za moći, valjda u nesnosnoj želji da izađe iz senke hroničnog savetnika za nacionalna pitanja i čuvara sećanja na „večite srpske patnje“ (kod Karadžića i Šešelja), sa opsesijom da postigne bar slavu nekakvog srpskog Ignacija Lojole i osnuje red „pravoslavnog jezuitizma“, profesor Oliver Antić, upravo suprotno svojim velikim ciljevima, stalno upada u rolu „seviljskog berberina na dvoru kralja Artura“, pa se gotovo svaka njegova akcija brzo ispostavi kao sumorna lakrdija sa neprijatnim političkim posledicama.
Tako je ispalo i prošle sedmice, kada je profesor Antić dao famozni intervju „Politici“ (od 5. decembra) – u kome je doslovce rekao: „Danas će čitavoj javnosti biti jasnija pozadina napada na predsednika Tomislava Nikolića. Konferenciju za novinare održaće ključni ljudi koji su doneli materijalne dokaze, biće obelodanjeno da je sve već predato policiji i da će danas biti prosleđeno specijalnom tužiocu. To će biti jedna jako dobra državna akcija pročišćavanja samih finansijskih temelja ove države kako bismo mogli da počnemo da funkcionišemo kao pravna država. Ako se sve ovo što je oteto od naroda vrati, ova država duže vreme neće imati problema sa finansijama“, itd. Da se smrzneš.
Već istog dana, međutim, ispostaviće se da je reč o odavno poznatoj i bajatoj splačini hrvatskog „novinara“ Domagoja Margetića o „kiparskim milijardama“ (ovoga puta iznos je podignut do 17, a prema „Večernjim novostima“ – i do 19 milijardi dolara) koje je navodno Mlađan Dinkić pokrao, a oprani deo vratio u Srbiju, preko norveškog Telenora. Drugi „ključni čovek“, od dvojice koji su u zemlju Srbiju „doneli materijalne dokaze“, bio je izvesni Darko Trifunović, „profesor na fakultetu za bezbednost“ (što samo po sebi dosta govori), koji je Antićeve tankoćutne ciljeve izgleda shvatio na dosta primitivan i vulgaran način, pa je izneo da su sa spomenutom aferom reotkupa i prodaje Mobtela direktno povezani Franko Fratini, Alfred Guzenbauer, Dominik Stros-Kan i Mlađan Dinkić – ergo svi današnji „savetnici“ ppv Aleksandra Vučića.
STANDARDNI EVROPSKI KVALITET: Pisac ovih redova, koji pamti mnoge velike političke ludorije još iz Miloševićevih vremena, a i ranije, ipak se ne seća ovoliko pretenciozne, grandiozne površnosti u pripremanju „događaja decenije“ koji će „za mnogo vremena“, odjednom lišiti Srbiju novčanih briga (taj stav nikakva psihijatrija ne može objasniti). Jer ne radi se tu samo o tome da bi jedan univerzitetski profesor, kakav je Oliver Antić, morao znati bar nešto malo o ekonomskim dimenzijama i finansijskoj tehnici kod krupnih kapitalnih transfera, nego da bi svaki čovek u zrelim godinama, pogotovu onaj ko se uselio u najvišu predsedničku instituciju države, morao imati bar elementarni njuh za procenu ljudi s kojima se sreće i razgovara, to jest sposobnost da proceni „kakva im je nosivost“ u toliko ozbiljnoj političkoj nameri kakvu je zamislio da izvede (jer, prošlo je već skoro 100 godina od „paljenja Rajhstaga“, moraju se tražiti „novi ljudi“ i „nove metode“ za slične poduhvate).
Na stranu što i predsedniku države, a čini se i njegovom savetniku, institucionalno (da li i faktički?) stoje pri ruci i BIA i VOA, to jest njeni instrumenti za prikupljanje podataka o ljudima koji ulaze u Predsedništvo države na Andrićevom vencu. U krajnjoj liniji, tu je bar internet mreža, preko koje su se mogli bar elementarno obavestiti o „razvojnom putu“ Margetića i Trifunovića. Uostalom, zar Margetić nije pre tri sedmice već imao pres konferenciju u Beogradu – pa kako to da Antić i Nikolić, sa svim svojim brojnim saradnicima i štabovima, nisu primetili da je taj „pilot pres“ bio ispod nivoa i ovdašnjih tabloida i da nije privukao nikakvu pažnju javnosti, inače još uvek sklone da svakakve improvizacije i finansijske basne uzima zdravo za gotovo, ako su usmerene protiv bogatih dembelana, nacionalnih izdajnika, liberala i globalista.
Mogli bi u postavljanju pitanja ići i dalje i dublje. Zar su naše „službe“ pale toliko nisko da nijedan ambiciozan falsifikat ili glupu zabludu ne mogu da doteraju i finalizuju bar do „standardnog evropskog kvaliteta“ – što je i načelno nedovoljno za toliko grandioznu aferu, kakva je najavljena i priželjkivana? Uzgred budi rečeno, Antić se u spomenutom intervjuu „Politici“ čak pohvalio da su o svim dokazima, koji su navodno pripremljeni, upoznati i neki „inostrani organi bezbednosti“, što je valjda trebalo da obezbedi „garanciju kvaliteta“ tih dokaza, čvršću od one koju može dati neka „domaća udba“.
Iz činjenice da Dinkić u „operaciji Mobtel“ nije poslovao sa svecima, nego sa Martinom Šlafom i drugovima (koji su debelo odrali i samog Bogoljuba Karića, mada su sedeli sa njegove strane stola), Antić i Nikolić su, kao nekakvi kafanski istražitelji i zanesene pristalice teorije zavere, izvukli zaključak da je Koštunicina vlada mogla za Srbiju oteti kompletan kapital Mobtela, bez ikakvih troškova za mešetare i profesionalne ucenjivače, što je, takođe, notorna zabluda svih tanko obrazovanih i strastvenih nacionalnih radnika. Još na spomenutoj prethodnoj konferenciji za štampu, istog tog Domagoja Margetića, u Beogradu, polovinom novembra ove godine, videlo se da on ne razume razliku između procenjenog kapitala Mobija 63 i Karićevog, odnosno Šlafovog udela u njemu (koji je taj udeo „kupio“ od Karića) od 30 odsto, naspram državnih 70 odsto (prema zvaničnoj proceni Državne međuresorne komisije Srbije) i postignute cene (sic) tog udela kapitala, koja je izračunata kao dekadni razlomak od Telenorove ponude za celu tu kompaniju od 1,5 milijardi evra. Margetić je pride pokazao da ne zna ni notornu činjenicu da Milošević i njegovi nikad nisu imali ne 17 ili 19 milijardi dolara, nego ni skoro deset puta manje novca u državnim monetarnim rezervama i gotovini.
To što austrijski i nemački istražitelji već dve godine ispituju pod šifrom Hypo banke Klagenfurt, nisu srpske, nego najvećim delom ruske pare (ako novac ima otadžbine), što je obelodanjeno tokom poslednje finansijske krize u toj zemlji – pa neće valjda Nikolić sada raditi protiv ruskih interesa, uz pomoć hrvatskih i srpskih „novinara“? Ko ne zna i ne prati takve i slične elementarne stvari, ne bi smeo da se bavi ni „obaveštajnim radom“, to jest „istraživačkim“ privrednim novinarstvom, a neko bi valjda morao da povede računa o tome da predsednik Srbije ne sramoti državu svojim i savetničkim neznanjem ili šašavo zamišljenim igrokazima.
I KOSOVO I EVROPA: Antić i Nikolić, u krajnjoj liniji, mogli su prvo da zatraže da pogledaju „dosije Mobtel“, pre nego što se zatrče u ovu blamažu. Ili, Nikolić je, sa svojom „moralnom veličinom“, o kojoj stalno govori Antić, čak mogao da poput „narodnjačkog Lenjina“ skine sa ugovora o Mobtelu oznaku državne tajne i zatraži okončanje prakse „tajne ekonomske diplomatije“, pa bismo napokon bili bolje obavešteni o čitavom nizu tih „državnih operacija“ od onih „ko je kome i pošto namestio kiosk u centru Zemuna“, sve do ovih aktuelnih džentlmenskih sporazuma sa šeikom Mohamedom. Međutim, neka neobjašnjiva žurba je našeg „Stanlija i Olija“ gonila da se zatrče u slučaju sa Margetićem i Trifunovićem – pa je sve dobilo formu ozvučene holivudske urnebesne komedije iz vremena Čaplina i Kitona, i ugrozilo „autoritet predsedničke funkcije“, o kome ironično govori kontrasaopštenje Dinkićevog URS-a (kao da je to saopštenje sastavljeno u Vučićevom kabinetu, toliko je skrupulozno, da podseća na beskrupulozni kičeraj).
Kada je posle najavljenog „istorijskog preokreta“ u obračunu sa Dinkićem i razrešenja finansijskih nevolja Srbije za dugi niz dolazećih godina, u režiji Nikolića i Antića, u petak (6. decembra), „dobro obavešteni tabloid“ „Informer“ na naslovnoj strani objavio da otkriva „tajni plan“ Miškovića, Đilasa, Antića i Cvijana da „preko Dinkića ruše Vučića“, to jest da je „Vučić ubeđen da se iza svega krije Miškovićev plan da ga politički ubiju“ i kada je zbog toga hitno sazvana „vanredna sednica Predsedništva SNS-a“ istog dana – onima koji ne shvataju da u celoj toj aktuelnoj matrici nadgornjavanja i natezanja u vrhu vlasti – niko ništa ne može bez onoga drugog, činilo se da se priprema „naprednjačka osma sednica“, te da će doći do javnog sukoba Vučić–Nikolić. A javnog sukoba na toj relaciji, verovatno, neće nikad biti (tu su i Vučić i Nikolić iskreni, kada takav javni sukob isključuju) – jer ne radi se o sukobu koncepcija ili ideologija, nego o bici za realnu moć, gde nikakvi kompromisi ne pomažu.
Takve bitke se obično dobijaju ili gube iza zavese, a samo ponekad se kasnije teatralizuju preko nekog plenuma, kongresa ili izbora – kad dođe faza „unifikacije kadeta“. Pošto je Vučić za 25. januar iduće godine zakazao „izborno zasedanje“ rukovodstva stranke, moglo bi se zaključiti da on ima mnogo bolje karte od sada već oslabljenih konkurenata u stranci i da će se Nikolić morati prikloniti, odnosno pokloniti, „svom političkom sinu“. Istina, najava Cvijanove kandidature za funkciju predsednika SNS, ne bi moralo da bude samo očajničko bacanje rukavice Vučiću, čoveka koji je na izlaznim vratima prve lige, ukoliko neko moćan u SNS-u namigne da i Vučiću treba pokazati da svako, pa i on ima alternativu.
U tom smislu logično je što javnost zasad (a verovatno ni samo Predsedništvo SNS-a) nije direktno izveštena o trenutnom stanju u „dijalogu“ Vučić–Nikolić, i na temu „zavere“ koju opisujemo, te u tom svetlu treba gledati okolnost da savetnik Antić, navodno, čak nije dobio ni „ukor“ na spomenutoj vanrednoj sednici rukovodstva Vučićeve stranke. To bi trebalo da znači da je vuk pojeo magarca, ali to ipak ne znači da Nikoliću nekakva soda bikarbona može pomoći da magarca svari.
Ako bi neko pokušao da celu ovu nespretnu i tragikomičnu aferu stavi u neke ozbiljnije koordinate – mogao bi je smestiti u kontekst nesrećne sudbine politike „i Moskva, i Brisel“ (koja je ranije nazivana politikom „i Kosovo, i Evropa), to jest velike nervoze na srpskoj desnici uoči početka pregovora Srbije sa Evropskom unijom. Snage koje se odupiru „evropskom fundamentalizmu“ među narodnjacima više ne laviraju i ne biraju sredstva da „balvanizuju“ evropski put Srbije. Sve se baca na sto, od poništavanja statuta Vojvodine kod Ustavnog suda do problema sa trećom energetskom korpom, kao klipom u točkovima Južnog toka, a ne preza se, kao što vidimo, ni od operetnih projekata iz obaveštajne kujne, dok se Srbija opasno ne zagrcne od kiselog smeha koje takvi vicevi izazivaju i političke čorbe koja se sve više zgušnjava.
