Zatvor je život, pritvor katastrofa

U medijima se vrte saznanja od „izvora bliskih istrazi“ o tome da je bekstvo organizovao Sreten Jocić – Joca Amsterdam, koji je hteo da spase „svog čoveka“ Milovanovića. Raspravlja se da li je moguće da su sami sve izveli, kako su, u tom slučaju, došli do turpija, kako su otvorili vrata i kako su mislili da prođu pored pripadnika žandarmerije.

Dva dana nakon pokušaja bekstva, Prvi osnovni sud u Beogradu odredio je pritvor do 30 dana trojici pripadnika službe obezbeđenja koji se sumnjiče da su pomogli neuspelim beguncima. Nakon saslušanja pritvoreni su Ninoslav Strahinjić, Nenad Mitrović i Dragiša Grković. Sa slobode će se braniti dvojica njihovih kolega, Srđan Danić i Tomislav Lalović. Istraga je u toku.

O ovom slučaju neuspešnog bekstva, o životu u pritvoru i o zatvorskim čuvarima nedeljnik „Vreme“ je razgovarao sa dvojicom bivših pritvorenika. Uslov je – neobjavljivanje njihovog imena. Radi lakšeg praćenja priče jednog sagovornika ćemo oslovljavati sa „Ćale“, a drugog sa „Tihi“.

ODOKATIVNO: „Ova trojica čuvara su sada u pritvoru. Da li su im pomagali? Pa možda i jesu. Ne znam. Ali, da se razumemo, oni su sve to mogli da urade bez ičije pomoći“, kaže Ćale. Tihi ima drugu teoriju: „Ovoj dvojici sigurno nije pomogao samo jedan čuvar. Ja mislim da je njima nameštena situacija da misle kako mogu da pobegnu, pa da su ih onda pohvatali i tako sakupili političke poene za žandarmeriju, koja je samo nekoliko dana pre toga bila nešto kritikovana u medijima.“

Ko su Ćale i Tihi?

Odokativno, Ćale ima oko 50 godina. Ima porodicu i obrazovan je. Šest meseci je bio pritvoren u istom zatvoru iz koga su Kalinić i Milovanović pokušali da pobegnu – u Specijalki. Nakon sprovedene istrage – pušten je. Za mesto razgovora izabrao je popularni restoran u centru grada, ali je seo za zaklonjen sto u ćošku. O pritvoreničkim pričama govori sa osmehom.

Tihi ima manje od 30 godina. Pola godine je ležao u pritvoru u Centralnom zatvoru (CZ) u Beogradu. Za razliku od Ćaleta, jedno vreme je „sedeo“ sa sitnim kriminalcima: pljačkašima trafika, kradljivcima bakra i slično. „U Specijalki ‘sede’ specijalni pritvorenici“, prokomentarisao je. Ni njemu nije dokazana krivica, pa je pušten. Kaže da će tužiti državu zbog toga. Seo je u poznatu kafanu u centru i izgledalo je da ga nije briga da li će neko čuti razgovor. Ipak, pažljivo bira svaku reč i govori tiho.

PSIHOLOŠKI PRITVOR: „Svi kažu da je zatvor – život, a da je pritvor katastrofa“, počinje Ćale. „U pritvoru si zatvoren u ćeliju 23 i po časa dnevno. Pola sata traje šetnja, ako nije kiša, sneg ili nedelja. U Specijalki si, prosečno, sa šest do osam ljudi u spavaoni, u ćeliji koja je užasno mala. U toj ćeliji ti moraš vršiti nuždu, onaj mora jesti, onaj mora sedeti, ovaj će plakati. Varnice su potpuno moguće. Svi su na ivici nerava: nije mu došla poseta, nije dobio paket, bio je na suđenju pa se pojavio neki novi svedok koji je protiv njega…“

Pored toga, pritvorenik ne zna šta će se desiti s njim. „Upoznao sam ljude koji pet godina sede u pritvoru. To je potpuno suludo. Kad si osuđen, i imaš kaznu od pet godina, deset, čitav život – čitav život. To znaš. Ovako, ti si 23 i po sata zaključan, pet godina, gubiš bilo kakvu nadu da će se iko ikad obratiti tebi, gubiš nadu da ćeš ikada izaći. I ne možeš ništa da uradiš. Nemoćan si.“

„Ljudi su depresivni. Šta drugo? Zatvoren si, možeš samo da ležiš i normalno je da si depresivan. Paranoičan si. Paranoja dolazi u talasima. Kao ludilo… Ne možeš racionalno da razmišljaš. Sve zavisi od toga šta si uradio“, govori Tihi. „U CZ-u svi su pod ogromnom tenzijom. Ljudi se raspadaju sve vreme. Tebi čuvar može svašta da uradi, ali to nije ništa gore u odnosu na to da u svakom trenutku mogu da ti kažu ‘Zatvorenik broj taj i taj, pakuj stvari!’. Ti ne znaš gde ideš, zašto ideš, šta se dešava sa tobom. Da li te puštaju na slobodu, ili ideš u drugu sobu, ili u drugi zatvor.“

Ljudi koji su sigurni da će dobiti kaznu imaju problem samo sa tim kolika će ona da bude. Ta „izvesnija“ situacija im nikako ne olakšava život. „Tu nema mirenja. Oni od jutra do večeri misle kako da izađu. Posle nekog vremena počinješ da pucaš. Moraš da izađeš, ‘oćeš da pobegneš. Hoćeš da izađeš iz sopstvene kože, a kamoli iz zatvora“, kaže Ćale.

KALINIĆEVA REALNOST: Zbog toga postoje zatvorski čuvari. „Sa jedne strane, imaš pritvorenika koji mesec dana razmišlja kako da ima seksualni odnos sa suprugom koja će mu doći u posetu na dvadeset minuta. U čekaonici u kojoj ima 50 ljudi. Sa druge strane, imaš one koji ga uhvate, pa mu daju zabranu poseta šest meseci. Neverovatno je to što je on na kraju uspeo da ima taj seksualni odnos. Njegovo mentalno stanje je takvo da ne postoje nikakva ograničenja da on neće da pokuša da uradi to što planira.“

„Znaš, tebi može biti suludo da ovaj tako dečački smisli nešto. Ne! Njemu nije. Kad vrtiš jednu stvar u glavi milion puta, postane ti potpuno realna. Njemu ništa nije suludo. Njegova percepcija se menja.“

Isto važi i za pokušaj bekstva Kalinića i Milovanovića, kaže Ćale i objašnjava: „Nakon što su izašli iz ćelija, oni su pošli prema hidrauličnim vratima koja se otvaraju iz kućice – kad mahneš onom tamo što sedi. Bili su u tim uniformama čuvara i valjda su očekivali da će ovaj mučenik koji se smrzava u kućici da vidi kolege kako mu mašu, pa će da im otvori. Mislim da su išli na taj psihološki trik, pre nego što su mogli bilo čime ta vrata da otvore.“

To što su pre toga lako izašli iz svojih ćelija takođe ga ne čudi. Svako jutro, oko pet, pola šest skidaju se noćne brave – katanci. Vrata ostaju zaključana običnim ključem. „Zbog doručka, sva vrata se otvaraju. Nakon toga ide izbacivanje đubreta, pa dolaze advokati, pa posete i tako dalje. Unutrašnja vrata, rešetke sa drvenim okvirom, stara su koliko i cela zgrada“, priča Ćale.

Kako su isekli te rešetke? I odakle im testere za to?

PAPIRNI BICIKL I MOBILNI TELEFONI: Milan Obradović, šef Uprave za krivične sankcije Ministarstva pravde, rekao je nakon osujećivanja bekstva Kalinića i Milovanovića da ne može da kaže kako su dobili posebne male testere kojima su pretesterisali rešetke.

Ćale kaže da sve ilegalne stvari u ćelije dospevaju ili preko čuvara ili preko poseta. Međutim, ne mora sve što treba da se unese. „Ti u normalnom životu ne primećuješ stvari oko sebe koje bi ti mogle koristiti. U zatvoru se sve koristi. Lepljiva traka, na primer. Jako bitna stvar! Od nje napraviš pertlu, od nje napraviš opasač, kaiš, od nje napraviš štrik za sušenje veša…“ Lepljivu traku ne možeš da nabaviš (da kupiš, da dobiješ) pa svaki put, kada stigne neki paket ili kesa oblepljena selotejpom, prvo se, milimetar po milimetar, on odlepljuje. Nakon toga se nastavlja na koturove koji već postoje. „Lepljiva traka znači život u zatvoru.“

U zatvorima postoji kantina u kojoj možeš da kupiš, recimo, brijač. „To je užasna vrednost. Zato što ti skineš žilet sa brijača, pa ga obmotaš papirom i lepljivom trakom i onda ti to služi kao nožić. Njime možeš da otvoriš konzervu nareska, da isečeš novine, da presečeš žičicu, ako uspeš da je nabaviš, da napraviš bateriju, i tako dalje“, objašnjava Ćale. Vremenom se nožić istupi, ali vraća se u funkciju tako što grickalicom za nokte napraviš zubiće na njemu. Tako se dobije – testera. Ako se zagreje, može da se „utopi“ u dršku četkice za zube i postaje mnogo funkcionalnija.

„U zatvoru sve možeš da nabaviš. Sve možeš da uradiš“, zaključuje Ćale.

Tihi misli drugačije: „Preko čuvara možeš da dobiješ telefon za nekoliko stotina evra. Naravno, onaj koji košta 20 u prodavnici. Ja mislim da je to sada jedini način za unošenje stvari unutra. Čini mi se. Ranije je bilo dosta drugačije. Otkako su kod Legije pronašli „plastični“ pištolj (naravno da je pravi! Ako se unosi pištolj, onda se unosi pravi pravi pištolj), pooštrili su procedure i potpuno se sve promenilo. Promenio se odnos Uprave za izvršavanje krivičnih sankcija prema sistemu zatvora. To je jako bitno. Svuda je dalo rezultate. Ranije je mogla da se nabavi droga, alkohol, sve i svašta. Sad ne može skoro ništa. Situacija u drugim zatvorima je možda drugačija. Ako imaš para, možeš da kupiš svake nedelje novi telefon. U CZ-u leže oni koji su pljačkali trafike zbog toga što inače nemaju pare.“

Zatvorska manufaktura i trgovina tamo znače život, kaže Ćale. To je večita borba za snalaženje: „Borba da u zatvoru, u kome nemaš ništa, preživiš. To preživljavanje iziskuje potpuno sumanute ideje koje ti u normalnom životu ne bi pale na pamet. Jedan potpuno sulud primer je da je čovek napravio bicikl. Potpuno funkcionalan, sa točkovima, žicama, sa svim. Od papira! Godinama ga je pravio, polako, ali je završio. Taj bicikl mu ničem ne služi. Služi mu zbog toga što je uspeo nešto da napravi. Smisao je pravljenje radi smišljanja. Radi mentalnog upošljavanja. Borba je svakodnevna, kako da ti kažem.“

ZAVET ĆUTANJA I NETALASANJA: Zbog svih tih ilegalnih stvari, mobilnih telefona, pre svega, česte su „racije“ i pretresanja. Ćale je bio u ćeliji u kojoj je u svakom trenutku bilo skriveno nekoliko telefona. Iako su pretresi česti – ne nađu ih sve. „Priče o tome su filmične do besvesti. Ali, bez obzira kada si bio unutra, zauvek si svestan onoga šta si doživeo i šta sad doživljava tamo neko. Nebitno je ko. Upravo zbog toga se ne zna sve o tome. Iz neke solidarnosti. Time što ja neću da ti kažem gde se skriva telefon – ja ne pomažem kriminalcu. Ja ne znam ko je kriminalac. Ja znam da mu je taj telefon život. Znam da to nekome stvarno produžava život. Da se ne obesi, recimo.“

Ako se pronađe telefon, niko neće priznati čiji je. „Zavet ćutanja“ je najjači zakon. Osim u slučajevima kada neko, iz nekog jakog razloga, želi da kaže sve. Ali, kako obojica sagovornika slikovito opisuju, za takve slučajeve se primenjuje „prevaspitavanje“.

„Ako se pobijemo, čuvari nas rastave. Odlaziš u njihovu kancelariju u kojoj ti kažu ‘Pričaj’. Jel te udario? Nije. Jesi li ti njega? Nisam. Odakle ti to na licu? Udario sam se na vrata. Ćutanje je zakon“, objašnjava Ćale.

Zavet ćutanja štiti pritvorenike, ali odgovara i čuvarima, objašnjavaju sagovornici. „Moje uopšteno mišljenje o čuvarima je da su uzdržani i korektni. Tim rečima. Vrlo su poslovni, hladni, drže distancu. Jedino što ih interesuje je da ne moraju da pišu mnogo papirologije – izveštaje o incidentima. Najbolje je da niko ne talasa. Ako se incidenti prave – treba ih što veštije zataškati“, priča svoja iskustva Tihi.

Ako pritvorenici maltretiraju nekog, recimo, „prevaspitavaju ga“ da bi na sudu povukao iskaz, za to se zna, objašnjava Tihi i kaže: „Jednog jutra je jedan čuvar prokomentarisao: ‘Jeste li celu noć onog nesrećnika terali da pije vodu?’ Stražari nisu reagovali zato što se on nije bunio, zato što niko neće saznati za to, a i ako neko sazna, za to stražari nisu krivi jer nisu ništa videli. To se sve dešava noću. A i ne žele da se mešaju. Mešaju se kad se neko otvoreno pobije. Ili kad nekog u sobi zlostavljaju, pa on pobegne iz sobe i hoće da ispriča sve. Pogotovo ako hoće da otkrije gde je mobilni telefon.“

ZATVORENICI SA PENDREKOM: „Većinom su to ljudi iz prigradskih opština“, opisuje Ćale čuvare. „Po njihovim pričama čuješ da imaju svinje, sade baštu i ne znam šta. Ti shvatiš da to nisu ljudi iz policije, ljudi koji su obučeni. Mislim da su oni jako uplašeni. Postoje čuvari koji imaju 50, 60 godina, koji jedva dišu. Recimo, idemo na šetnju a on viče ‘Aj’ uspori malo’. Čovek ne može toliko brzo uz stepenice, a kamoli da se suoči sa nekim kriminalcem koji po čitav dan vežba.“

Tihi nije mnogo ulazio u razgovore sa čuvarima. Kaže da ne želi da generalizuje nikog, pa ni čuvare. „Karakteri se razlikuju. Bio je jedan lik koji me je sreo u gradu, godinu dana posle zatvora. Izgrlio me. Rekao da je navijao za mene sve vreme. Svako od njih je topla osoba. Jesu drkoši, ali su i tople osobe. Nisu ljudi crno-beli. Ljudi su ljudi. Kad dođe u zatvor, on je zatvorski čuvar. I on se ponaša kao svaki radnik. Da se ne ponaša kao zatvorski čuvar, njega bi izbacili, suspendovali i slično. Kad ode kući, on je filatelista ili amaterski fudbaler ili amaterski fotograf ili kockar. Procedure su zacrtane. Nemaju oni šta da procenjuju kako će da odreaguju na nešto. Ovaj što me je sreo u gradu, ni u jednom trenutku u pritvoru nije pokazao da ‘navija za mene’. Ne mislim da bi bilo šta drugačije i da jeste.“

Ćale smatra da bi se procenat ilegalnih radnji u zatvorima smanjio kada bi zatvorski čuvari imali veće plate i kada bi imali zakonsku zaštitu i van svog posla: „Čuvari nikad javno ne nude pomoć. To se radi drugačije. Tu postoji neki sistem, ali niko nije lud da rizikuje svoj posao da nekom unosi nešto? Oni su prinuđeni na to. Odnos prema tim ljudima dovodi do svega ovoga. Nebriga!“ On zatvorske čuvare naziva takođe zatvorenicima: „On kad dođe na posao, čuje se kapija i njega zaključaju u tom hodniku. On je tu zaključan 12 sati sa nama. On nema slobodu izlaska. Njegova šetnja je od mesta gde može da sedne do kraja hodnika koji broji šest ćelija i da se vrati nazad. Pored toga, hodnik se ne greje.“

Tihi kaže da je takvo razmišljanje „pandurska priča“: „Oni posle smene odu kući. Ja ne mogu nigde da odem.“

Obojica naših sagovornika navode primere da postoje i ekstremi poput čuvara koji su poznati po tome što „uživaju u mučenju“ zatvorenika, postoje oni koji su zatvorski čuvari postali jer nisu uspeli u „kriminalnim poslovima“, postoje i oni koje gledaš „kao oca“ i koji se prema tebi tako ponašaju.

Kako su za „Vreme“ u Ministarstvu pravde rekli, pored više od 11.000 zatvorenika (pritvorena i osuđena lica), u Srbiji ima 2200 pripadnika službe obezbeđenja – zatvorskih čuvara. Njihova prosečna plata je 40.000 dinara i imaju beneficirani radni staž od dodatna četiri meseca na radnu godinu. Petorici osumnjičenih čuvara sa početka ovog teksta, za krivično delo omogućavanja bekstva pritvorenom licu preti kazna od jedne do osam godina zatvora.

…i pobuna zatvorenika u Sremskoj Mitrovici novembra 2000. foto: reuters

ZIMA, ZIMA: »Specijalni zatvor«, žandarm na straži foto: zoran žestić