Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Izvršitelji su prvo došli 1. avgusta, a drugi put 24. oktobra i tada je došlo i 15 policajaca”, započinje svoju priču Miodrag Đokić, bivši radnik preduzeća u stečaju IMG Trudbenik kome je ova firma dodelila smeštaj na Slanačkom putu 51. Trenutno se na toj adresi sprovodi postupak iseljenja jednog bračnog para i osam samaca koji su bili zaposleni u istom preduzeću.
Đokić nastavlja: “Šta smo mi uradili da dođe toliko policajaca? Jesmo li ubili nekoga? Jesmo li ukrali? Nismo! Mi smo tu još od 17. marta 1986. godine do današnjeg dana. Radio sam u Trudbeniku 30 godina. Ovde smo brat i ja. On već 45 godina, a ja 40. Sada posle toliko godina, na Kosovo mi nema povratka. Ja sam rođen na Kosovu, a ovde mi nema ostanka. Pa gde da idem? U Dunav? Da li je to rešenje?”.
Ukoliko u kućama poseduju belu tehniku, imaju rok od dve nedelje da je pomere, nastvalja Đokić. Dodaje da im je napomenuto i kako će za stvari koje im budu prilikom iseljenja odvezli morati da plate ležarinu u magacinu.
“Kad su nama ovo rekli, sigurno je kraj. Ja sam dobio šećernu bolest, nisam oženjen, a da imam porodicu, gde bih tek onda? Trenutno radim, ali za minimalac”, govori Đokić.
U četvrtak 24. oktobra, kada su izvršitelj i policija po drugi put došli na adresu, Združena akcija “Krov nad glavom” saopštila je: “Radničke porodice iseljava izvršitelj Ratko Vidović za račun kupca imovine IMG Trudbenika u stečajnom postupku, firme Redwood Realestate. Oni su u procesu tuženja jer nisu dobili ni otpremnine ni drugo stambeno rešenje. Umesto toga, privatizacioni profiteri koriste pogodnosti izvršnog postupka da ljude po kratkom postupku izbace na ulicu. Rešenje o izvršenju je čak napisano kao da tu ne žive ljudi, već da je u pitanju prazan objekat koji kupac treba da preuzme”.
NEKOME DOM, A NEKOME SAMO STEČAJNA MASA
“Ajde, ajde”, dočekali su nas u dvorištu Miodrag Đokić i još jedan stanar. U dvorištu je nekoliko jednospratnica. Između njih – zajedničko kupatilo koje su nekada koristili. Đokić kaže da je tada bilo dobro, ali je sada propalo. Zidovi su buđavi, sivi, oronuli i ne koristi se više. Inače, nekada je na ovoj adresi živelo oko 200 ljudi sa krevetom na sprat. Đokić kaže da je tu doskoro bilo 13 porodica odnosno domaćinstava, ali da su se nedavno neki od njih iselili.
“Ružna je slika kada kažem da moram da grejem vodu i da se kupam kao da sam na selu. Beograd je za nas crn, nije beo”, objašnjava Đokić.
Na samom ulazu u dvorište nalazi se stočić i nekoliko različitih stolica.
“Sedite ovde, ove dve su vam najbolje”, kaže drugi stanar i izvinjava se što ide: ne može dugo da sedi zbog četiri operacije kolena, a i mora pasulj da sprema. Đokić nam potom kaže da su stanarinu na toj adresi plaćali do 2013. godine.
“Ja sam rekao da hoću da plaćam, ali ne industrijsku struju i ne industrijsku vodu. Ako mi neko od njih upiše da sam potrošio 10 kubika vode (odnosno 10.000 litara) i da treba da platim, pa ja da se pet puta ili deset puta na dan kupam, za ceo taj mesec ne bih toliko potrošio”, objašnjava sagovornik.
Preduzeće u kome su ovi ljudi radili (Trudbenik) ranije im je dodelilo neku vrstu privremenog smeštaja, odnosno ovaj smeštaj na Slanačkom putu.
Ivan Zlatić iz Združene akcije “Krov nad glavom” kaže za “Vreme” da je stečaj ove firme proglašen 2011. godine, te da su ljudi sa ove adrese prvo ostali bez posla u postupku privatiazcije, a onda je i preduzeće otišlo u stečaj zbog lošeg poslovanja kupca, tako da su objekti u kojima ovi građani žive prodati kao stečajna masa.
“Vodi se izvršni postupak”, objašnjava Zlatić. “Na jednoj strane je poverilac – odnosno preduzeće koje je kupilo stečajnu masu, a na drugoj nekadašnji Trudbenik (takozvana ciglana) kao dužnik koji treba da isprazni taj prostor od lica i stvari i da ga preda poveriocu. Ljudi koji tu žive ostali su da vise negde usred tih procesa, praktično ne postoje. I ovo nije usamljeni slučaj u tom nekadašnjem velikom građevinskom preduzeću Trudbeniku, i u drugim elementima iste te firme dešava se da su ljudi koji su imali nekakva rešenja od društvenog preduzeća da mogu da žive u nekom nužnom smeštaju čekajući nekakve stanove koji nikad nisu izgrađeni jer smo ušli u kapitalizam pa ostali, ostali lica i njihove stvari koje neko treba da isprazni.”
Na pitanje da li se neko bavi time gde će biti građani nakon iseljenja, Zlatić kaže da se apsolutno niko ne bavi time i da to u zakonu ne postoji.
“Imamo vrlo skromnu i, nakon mera štednje, još skromniju nego što je ikada bila socijalnu službu Centara za socijalni rad koja apsolutno nema nikakve kapacitete da tim ljudima pomogne”, ukazuje Zlatić.
ŠTA KAŽE IZVRŠITELJ, ŠTA GRAD BEOGRAD
Na pitanje šta kažu iz Grada Beograda, Miodrag Đokić odgovara – ništa.
“Brat i ja smo bili u opštini, predao sam na pisarnici da me prime na razgovor baš tog dana pre nego što su došli sudski izvršitelji (24. oktobra). Iz Grada kažu da nisu merodavni. Dobro, kada niste merodavni, zašto znate moje ime i prezime i broj telefona kada treba da dođem za izbore da dam glas?”
Iz Grada za “Vreme” takođe kažu da nemaju veze sa ovim i da se obratimo izvršiteljima.
Izvršitelj Ratko Vidović za “Vreme” napominje da je u ovom izvršnom postupku “Trudbenik” AD Beograd zajedno sa privrednim društvom “Realestate Management” d. o. o. Beograd izvršni dužnik, dok je izvršni poverilac, dakle stranka po čijem predlogu se vodi izvršni postupak, privredno društvo “Redwood Management” d. o. o. Beograd.
“Prethodno, izvršni dužnici Trudbenik i Realestate Management su izvršnom poveriocu prodali predmetne objekte i u skladu sa ugovorom o kupoprodaji obavezali se da objekte ispražnjene od svih lica i stvari predaju kupcu – ovde izvršnom poveriocu. Dakle, ovaj kupoprodajni ugovor predstavlja osnov za sprovođenje izvršnog postupka”, objašnjava Vidović. Kaže da nema informacije koji su budući planovi izvršnog poverioca u vezi sa ovom lokacijom, niti da li će lica koja se još uvek nalaze u tim objektima dobiti drugi smeštaj.
“Svakako, o sledećoj radnji izvršenja će biti obavešten nadležni Centar za socijalni rad koji u tom pogledu može da odreaguje”, tvrdio Vidović.
Na pitanje “Vremena” šta će biti sa građanima na ovoj adresi i da li će dobiti drugi smeštaj, nadležni Centar za socijalni rad na Paliluli nije odgovorio. Samo su potvrdili prijem mejla.
Izvršitelj Vidović na kraju kaže: “Sa svoje strane – i kao javni izvršitelj i kao građanin ove zemlje – izražavam želju da se postupak iseljenja tih ljudi okonča dostojanstveno, odnosno da se za ona lica koja zaista nemaju alternativni smeštaj pronađe adekvatno rešenje”.
Zlatić objašnjava da problem stanovanja nije nešto što može da reši javni izvršitelj.
“Vidović je došao i pogodio se sa njima da im da nekakva odlaganja i on realno tu ne može da uradi ništa. On ima izvršnu ispravu od poverioca i treba da obezbedi da dužnik isprazni prostor koji je poverilac kupio. To nije problem koji se rešava u izvršnom postupku”.
Milena Repajić iz Združene akcije “Krov nad glavom” za “Vreme” kaže da Zakon o stanovanju predviđa razne varijante socijalnog stanovanja, ali je problem što nijedna nije obavezujuća – “sve je to ukoliko ima resursa, a ti resursi se nikada ne odvoje”. Dodaje da su stanarima na Slanačkom putu ranije obećane i parcele u blizini, ali da ih nikada nisu dobili. “Oni prosto traže da budu smešteni negde drugde.”
ŽALITE SE SUDU NA KIPRU
Ove porodice ne samo da će ostati bez krova nad glavom, nego to očigledno nikoga i ne interesuje. Naime, još dok su radili u Trudbeniku, nisu primili sve zarade. Firma je otišla u stečaj, a prema sporazumu u koji je “Vreme” imalo uvid, oni mogu da se žale, ali sudu na Kipru.
Sporazum je zaključen 12. oktobra 2011. godine između društva sa ograničenom odgovornošću koje je organizovano i osnovano u Republici Kipar “Mergol limited” i Miodraga Đokića kao bivšeg zaposlenog u firmi Trudbenik. “Mergol” i njegovo zavisno preduzeće “Green Village” vlasnici su ukupno 94,974 posto akcija Industrije građevinskog materijala Trudbenik. “Mergol” je pristupio zaključenju ovog sporazuma svojevoljno, a u njemu piše da će u slučaju sprovođenja reorganizacije Trudbenika u smislu Zakona o stečaju, “Mergol” obezbediti bivšem zaposlenom isplatu.
Na kraju, obe strane u ovom sporazumu pozivaju se da sporove u vezi sa ovim reše na miran način, a da će ukoliko to ne bude bilo moguće, sporove rešavati pred sudom sedišta Mergola.
Zlatić potvrđuje da prema zaposlenima postoji ogroman dug Trudbenika, koji nikada nije isplaćen.
“U tom sporazumu, između ostalog, piše da je za sve sporove vezano za ovaj sporazum nadležan sud na Kipru”, naglašava Zlatić. “Da li možete da zamislite situaciju da ste građevinska radnica na Slanačkom putu i da angažujete advokata koji će Vas zastupati pred sudom na Kipru? Tu bukvalno piše – neću vam nikada isplatiti.”
ŠTA DALJE?
Da li se na zemljištu Trudbenika planira eksproprijacija i sa kojim ciljem, još uvek se ne zna. Milena Repajić kaže da od toga zavisi mnogo, u smislu da ukoliko se zaista na kraju vrši izvesna eksproprijacija, onda sledeći korak jeste da po Zakonu o stanovanju traže od Grada Beograda da im daju adekvatan smeštaj.
“To je prvi i najvažniji sledeći korak i to je ono gde uprkos svemu ovome može da postoji neka nada. Ipak, Grad i država su nešto na šta se može izvršiti kakav takav pritisak. Privatnu firmu koja je to kupila ovo apsolutno ne interesuje, oni ne zavise od javnosti”, ukazuje Milena Repajić.
Dodaje da su ti građani u privremenom smeštaju tu već 30 ili 40 godina i da oni apsolutno nemaju drugu opciju.
“Oni ni po koju cenu neće da izađu ako nemaju drugi smeštaj i to je njihova pozicija – oni jako dobro razumeju u kom se procesu sve to događa”, kaže Milena Repajić.
Miodrag Đokić, bivši radnik Trudbenika, kaže da je njihov plan da se, kada dođu socijalni radnici, raspitaju da li mogu da dobiju stan ili nešto novca: “Kako ću ja sada da izađem na ulicu, nemam pare u džepu, a ne daju nam ništa”.
Prema rečima Ivana Zlatića i Milene Repajić, od kako je 2016. godine promenjen zakon i uveden termin “stanovanje uz podršku”, nijedan privremeni smeštaj nije dodeljen.
“Zahtevom za informacije od javnog značaja tražili smo da nam kažu gde su realizovali jedno preseljenje u adekvatan smeštaj i na kraju advokat je dobio jedan zaobilazni odgovor koji je u prevodu značio ‘nigde’ i to se dešava od izmena zakona 2016. godine do danas”, zaključuje Zlatić.
Bez obzira na to, još uvek se ne zna ni ko je nadležan što se uopšte postavlja pitanje da li će ovi g ljudi dobiti drugi smeštaj. Oni odlaze na ulicu, ostaju bez krova nad glavom i postaju beskućnici jer preko svojih leđa plaćaju dugove firmi. Inače, svi su izgledi da svoje zarde nikada neće naplatiti.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
