Zato što da

„Srbi na Kosovu gotovo da ne govore albanski jezik. Po sopstvenoj oceni, albanski govori njih 5 odsto, 31 odsto delimično razume, a ne govori 64 odsto ispitanih“, kaže istraživanje NVO-a Centar za socijalne inicijative (iz 2018. godine). Kada je reč o Albancima, situacija je donekle drugačija – 18 odsto govori, 49 odsto delimično razume, a 31 odsto ne govori srpski. Ali je „uočljiv trend pogoršanja stanja kod mladih, i to posebno kod mladih Albanaca od kojih je 96 odsto odgovorilo da ne govori, a samo 4 odsto da delimično razume srpski jezik.“

fotografije: marija janković

Zatim, „37.9 odsto kosovskih Albanaca iz Južne Mitrovice oseća se loše ili relativno loše kada čuju srpski jezik; 40,8 odsto mladih Srba starosti između 16 i 25 godina oseća se loše ili relativno loše kada čuju albanski jezik. Samo 13,9 odsto stanovnika Južne i Severne Mitrovice pričaju jezike jedni drugih“, navodi se u istraživanju NVO-a Centar za posredovanje Mitrovica (2018).

Jezik može biti most, mogućnost ili dobra prilika, ali i sredstvo dominacije i potčinjavanja. Može biti u službi manipulacija ili u službi stvaranja. Može se posmatrati kao važno pitanje identiteta. Jezik je neophodan kako bi se paralelni životi preobratili u suživote, neophodan iz čisto pragmatičnih i ekonomskih razloga, neophodan i kako bi se videlo oko čega se sve sukobljavamo i ne slažemo. Jer i to je vid razumevanja.

Tišina je najopasnija – u nju se da učitati sve ono što nekom drugom odgovara, nekom ko bi da drži sve konce u svojim rukama, nekom ko želi društva bez (samo)refleksije kako bi mogao lakše da vlada.

UČENJE JEZIKA ZA SVAKODNEVNU UPOTREBU

Institucionalne podrške učenju jezika jedni drugih više nema – ne uči se u školama, institucije ne sarađuju. Region je, neretko, primer za unutardruštvenu podeljenost; u kosovskom društvu jaz je, rekli bismo, blaga reč.

„Ove godine imamo jedan ružan jubilej, navršilo se 30 godina otkako ne učimo više jezik jedni drugih u školama“, kaže Veljko Samardžić iz Centra za socijalne inicijative, nevladine organizacije iz Severne Mitrovice.

Ova nevladina organizacija je, zajedno sa prištinskom kancelarijom Međunarodne organizacije za migracije (IOM), uz podršku Britanske ambasade i UNMIK-a, kreirala multimedijalnu platformu za učenje srpskog i albanskog.

Šta sve oni rade? Napravili su sajt i aplikaciju Votsap (gde se nalaze početni kursevi oba jezika, test, kvizovi, rečnik i poseban odeljak za učenje albanskog u institucijama, odnosno reči koje će nekome trebati u opštini, sudu ili policiji), izdali su dvanaest radnih svezaka, organizuju takmičenje i kurseve. Rade i na programu podrške prevodiocima u sudovima jer je tamošnji kvalitet prevoda, kako kaže naš sagovornik, nedopustivo nizak.

Sa Veljkom sam se našla krajem septembra u jednom novobeogradskom kafiću. Objašnjava mi da ne želi da cela stvar bude poput nekakvog internet proizvoda, već da se kroz prizmu jezika podstiču dobre stvari: kad se Srbi i Albanci bore protiv hidroelektrana, na Votsapu će biti ponuđene lekcije, poput: kako se kaže zagađenje reka, kako se kaže hidroelektrana; kada je krenula pandemija, učilo se kako se kaže drži distancu, peri ruke…

Takođe, uz dva odvojena zdravstvena sistema, postojao je ozbiljan problem kako da Srbi čitaju važna saopštenja koja su bila samo na albanskom jeziku. „Naši volonteri su pomogli i u kratkom roku smo preveli sve ono što zdravstvene ustanove nisu“, dodaje Veljko.

I šta kažu brojke: prošle godine se na kurs jezika prijavilo oko 900 ljudi; ove godine (u organizaciji IOM-a) oko 800; na projektu koji finansira Unwomen, u saradnji sa IOM-om, prijavile su se 152 osobe, a akcenat je na rodno senzibilnom jeziku i terminologiji ženskih politika.

Njihove objave stignu do više od 250.000 korisnika društvenih mreža, broj negativnih komentara je srazmerno mali. I, bez obzira na to da li kritika dolazi od Srba ili Albanaca, ona je kao u ogledalu: „Dosta ste nas ubijali, sada treba još da učimo vaš jezik.“

NOVI SRPSKO–ALBANSKI REČNIK

„Koriste iste reči, i nama nije ideja da ljude ubeđujemo da im je potrebno da znaju albanski, odnosno srpski“, kaže Veljko, naglašavajući da dve politike ne mogu (ili neće, dodajem) da naprave iskorak – problem srpske politike je što ne vidi vezu između toga što ne govorimo albanski jezik i iseljavanja koje traje – „kad ne znaš jezik u okruženju, ne možeš da funkcionišeš na lokalnom tržištu, ne možeš da se zaposliš“; sa druge strane, Albanci imaju problem da prihvate činjenicu da su okruženi sa 20 miliona ljudi koji govore ili makar razumeju srpski jezik.

U ovom svetu odsustva komunikacije postoji još jedna dobra vest. Posle više decenija urađen je srpsko-albanski rečnik. U dugom vremenskom periodu jezik se menjao, a mnogo je i novih reči nastalo. „Na to smo veoma ponosni – trideset godina jezički stručnjaci iz Beograda i Prištine takoreći nisu kafu popili. Mi smo spojili jezičke stručnjake sa Katedre za albanski Filološkog fakulteta u Beogradu i Instituta za albanologiju u Prištini, i oni su napravili rečnik koji će do kraja godine sadržati oko 30.000 reči, a u krajnjoj verziji 50.000“, kaže Veljko.

POLITIZACIJA JEZIKA

Stariji još i komuniciraju jer su ostale neke socijalne veze. Mlađi se retko sreću. Čak i onda kada nije reč o otvorenom animozitetu, nekada radije uče nemački ili engleski. Znamo zašto. Ipak, Veljko naglašava: „Za ove dve i po godine videli smo da postoji ozbiljna kritična masa među Srbima i Albancima koji hoće da uče jezik.“ Svesni su da će im to znanje znatno povećati šanse za zaposlenje.

Razgovor nas vodi i na pomenuto istraživanje koje je njegova NVO radila. Opet dve stvari napominje kao važne – paradoksalno rečeno, kada se zajednica jezički otvori, kao što je situacija u regionu Gnjilana, tek se onda vidi koliko ima problema, odnosno oko čega se sve sporimo i ne shvatamo (što je u stvari neophodno); takođe, bez institucionalne podrške ili, drugim rečima, političke volje teško da može da dođe do ozbiljnijih promena na ovom polju.

Kako je i istraživanje pokazalo, većina je onih, sa obe strane, koji se ne slažu da bi trebalo uvesti sprski, odnosno albanski kao izborni predmet – njihov odgovor je nekada odlučno „ne“, a nekada uslovno „da“, naime smatraju da još nije vreme. A ako ne sad, onda kad? Kako da se radi na animozitetima, ako ne postoji ni onaj osnovni nivo (spo)razumevanja? Sve je pitanje politike ili je politizovano, i mora i da krene od političara.

ZATO ŠTO NE

„U anketi sa srednjoškolcima dobili smo jedan zanimljiv odgovor“, napominje Veljko. „Naime, na pitanje da li ste za uvođenje albanskog kao fakultativnog predmeta, neko je odgovorio sa ‘ne’, a na naše ‘zašto?’, odgovor je glasio ‘zato što ne’. Nekad mi se čini da je to suština politike o jeziku. Ima jedan vic“, nadovezuje se odmah, „kada pitaju nekog kapetana zašto su mu svi na posadi neplivači, a on kaže: neplivači duže brane brod. Što manje znaš, to si više lojalan politikama, odnosno lakše te vode.“

Međutim, čak i ako bi se taj iskorak napravio i kada bi dva odvojena prosvetna sistema kazala: „Da, treba da učimo jezik svojih komšija“, postavlja se pitanje sa kojim kadrom i kojom literaturom. Danas postoje samo neformalni oblici obrazovanja.

I konačno, ovo nije bajka, daleko od toga da će, ako se skloni jezička barijera, sve krenuti nabolje. „Mi imamo toliko problema, toliko različitih gledišta, izgubljeni smo, ali ne možemo da se otpetljamo, ni da počnemo da se otpetljavamo ako tu jezičku barijeru ne sklonimo“, zaključuje Veljko.

CRTAĆI NA SRPSKOM

Rinora Hoxhu upoznala sam 2010. godine na seminaru održanom u jednom malom austrijskom mestu. Govorio je srpski bez greške. „Radiš u ‘Vremenu’?“, pitao je, a onda počeo da nabraja novinare, kao i delove iz dokumentaraca u produkciji „Vreme filma“. Studirao je pravo i, sećam se, bile su to ozbiljne rasprave između njega i nas, iz Srbije, oko pitanja Kosova. Ali svima nam je druženje ostalo u veoma lepom sećanju, kontakt se sporadično nastavio. Rinor je rođen 1988. Dve godine ranije iz štampe je izašao poslednji, do ovih dana, srpsko-albanski rečnik; tri godine kasnije počeo je rat u Jugoslaviji.

Sa Rinorom se nalazim ispred nekada čuvenog hotela Grand. Provirim, unutra mračno, turobno. Nekoliko starijih muškaraca sede i puše. Kada uđem sa našom fotografkinjom, kadar se zaledi. Izlećemo brzo. Međutim, na samo stotinak metara odatle, Rinor i ja sedamo u veganski restoran. Na meniju falafel i čaj od đumbira. Poput nekih malih berlinskih lokala.

„Kada su počeli problemi na Kosovu, imao sam tri godine. Televizijski program je bio samo na srpskom jeziku. Televizija Priština je bila zatvorena od 1991. do 1999. Ako se dobro sećam, bilo je nekih emisija na albanskom na RTS-u. Imali smo radio gde smo slušali albanske programe, ali i to tek kasnije. Kao većina dece, bio sam vezan za crtaće i filmove, gledao sam emisije na srpskom, čitao prevode. I tako sam učio. Sa novinama je bilo malo drugačije, imali smo albanske novine. Ali se sećam da sam našao, ili mi je neko dao, ‘Mikijev zabavnik’ koji je, takođe, bio samo na srpskom“, govori Rinor. I dalje ne greši, mada ponegde ubaci koju englesku reč. Kaže, skoro i da ne priča srpski, samo čita štampu kako ne bi zaboravio jezik.

SRPSKI KAO MOGUĆNOST

Radi kao konsultant za projekte pri Vladi Kosova. Njegova žena je 1993. godište i premlada je da bi razumela srpski. Roditelji ga, naravno, govore. „Univerzitet je osnovan ovde 1969, odnosno 1974. kao samostalni prištinski univerzitet i tek tada je krenula da se štampa literatura na albanskom. Ljudi koji su hteli da se školuju, do tada su imali samo srpsku literaturu“, naglašava on.

Osim studija u Beligiji i SAD, Rinor je ceo svoj život proveo u Prištini. Kaže, pamti da se u detinjstvu igrao sa drugom albanskom decom i sa srpskom decom. „Znali smo jezik jedni drugih, naravno nisu to bili neki komplikovani, dubokoumni razgovori, bio je to običan jezik, ali smo se razumeli. Posle rata (1999), većina je počela da zaboravlja, kao što bih i ja da se nisam trudio da više komuniciram.“

Pitam šta za njega danas znači srpski jezik. Tvrdi, „mogućnost za bolju budućnost. Svaki jezik je mogućnost, naročito kada naučiš jezik suseda, zemalja u regionu“, naglašava. Pitam takođe i da li je stvar čisto pragmatična. Kaže da jeste. „Svi uče engleski i nemački. A što se tiče institucionalno sprovedenog učenja – albanskog i srpskog – verujem da je to moguće. Ali više u vidu strateške vizije. Za sada su ljudi više koncentrisani na ono što je odmah i sada, a to je nezaposlenost i ekonomski razvoj.“

PREVAZILAŽENJE STEREOTIPA

Jovana Radosavljević je takođe 1988. godište. Iz opštine Leposavić je, studirala je političke nauke u Beogradu, master studije je završila u SAD. U civilnom društvu je od 2012. Izvršna je direktorka

NVO-a Nova društvena inicijativa.

Nalazimo se u Severnoj Mitrovici. Na putu od Prištine do Mitrovice nailazimo na dve preškrabane table sa srpskim nazivima mesta. Promašujemo put, malo se gubimo, jedva nalazimo parking. Koga god da pitamo nešto na srpskom, taj na srpskom i odgovara.

„Kada sam bila mlađa, nisam mogla da prepoznam albanski jezik jer nisam imala nikakav kontakt sa Albancima. U Leposaviću ih je bilo veoma malo, i to mahom po okolnim selima, u školi ih nisam viđala“, govori Jovana. Ona danas uči albanski. Inače, članica je pripremnog tima za osnivanje Komisije za istinu i pomirenje (koja je sada pod znakom pitanja).

Kada je reč o odluci da uči albanski, kaže da je shvatila da bi joj život bio lakši kada bi znala jezik: „Ja sam najviše u kontaktu sa albanskom zajednicom i važno mi je bilo da mogu da razumem šta govore, da sastavljam osnovne rečenice, što mnogo utiče na dalji ton razgovora.“ U okviru organizacije u kojoj radi za sve zaposlene su obezbeđeni časovi albanskog.

„Mislim da je učenje jezika istovremeno rad na stereotipima, a svi mi ih imamo i svi smo u nekoj fazi života morali da prođemo kroz to“, kaže, navodeći i da je za nju to bio jedan ozbiljan momenat unutrašnje promene. Upoznavanje drugog, prihvatanje i prijateljstvo u kojem se više ne gleda kroz etničku prizmu.

NARATIV DRUGE STRANE

Kao i Veljko, smatra da je pitanje jezika politizovano, što ne bi smelo da bude, i da se krije iza onih opravdanja poput „nema interesovanja, nema sredstava“, a u stvari ne postoji politička volja ni sa jedne strane. Njena organizacija sada vodi veb-sajtove opština, jer lokalne samouprave na severu ne koriste zvanične stranice koje imaju grb Kosova, pa građani nemaju odakle da se informišu. „U međuvremenu smo preveli sadržaj i na albanski jezik“, dodaje.

Dok razgovaramo nailazi, sasvim neplanirano, i Lazar Rakić iz Centra za posredovanje (čije istraživanje je navedeno na početku teksta). „Jezik nam je pre svega neophodan da bismo uopšte saznali koji su narativi druge strane. Mi to ne znamo“, započinjemo razgovor.

Stavovi izneti u članku ne predstavljaju nužno stavove Fondacije Hajnrih Bel.