Novinaru "Vremena" Draganu Todoroviću Todoru nagrada Dobar primer Novog optimizma svečano je uručena 10. decembra, na Međunarodni dan ljudskih prava i 9. rođendan Pokreta Novi optimizam koji ovu nagradu dodeljuje. Uručenje je održano u Pres centru Udruženja novinara Srbije, a nagradu je laureatu uručio Dejan Ćirjaković, jedan od glumaca popularnog serijala "Državni posao", prošlogodišnjeg dobitnika ove nagrade
Je li to na svome mestu, je li pravedno da nagradu „Zelenog zvona“ dobije D. Todorović? Nagrada je za optimizam, a g. Todorović (i recenzenti ga zovu Todor, kao da ima fabriku dečje odeće) i kao optimista zar nije nekako samouk – njegova vedrina nije nešto oko čega se posebno potrudio, nego umnogome proizlazi iz njegove lakoćemo naravi (kod Hašeka jednoga vode na gubilište, a on mrmlja kako bi sve to moglo još da iziđe i na dobro: i zaista, tog je dana caru bio rođendan, te optimistu obesiše tek sutradan).
Koliko kod da je ogrezao u narodni i u svoj vlastiti jezik, ima Todorović u nekom tekstu tobožnju internet adresu „samovakodoposla.rs“, može, dakle, da me zasmeje i kad je internetli nastrojen, a ne samo dok službeno krstari valjevskom nahijom: na prsima mu vazda otkočen fotoaparat, u XX veku sa novim filmom, danas krcat pikselima, u junačkoj desnici diktafon kupljen ličnim i porodičnim sredstvima: nemojte kazati da me niste videli, ovo vam nije skrivena kamera, nego moj podsetnik i moja arhiva, publici ću pak sve prepričati svojim rečima čiji je zadatak da same naviru li naviru.
Učili smo, long doduše ago, da je u junaku koji je ukrao veknu opisan čitav jedan stalež i jedan soj, doklen Tenardije, ako se dobro sećam, predstavlja ugostiteljstvo onog doba, daleko mu lepa kuća, e, kod Todorakisa je postupak obrnut: opisujući neizmišljenog i imenovanog državnog činovnika, pa i same šefove naše kakva je da je države, denuncira Todorović većinu nas, svi smo mi nalik tim slavoljupcima, pohlepnicima i hedonistima, samo, eto nismo mi demokratski izabrani, nego oni.
Ali, nisu li odveć komični? Ta ne smeju nam zagorčati više od pet minuta dnevno! Negde pominje malog kak se veli privrednika, koji mu je prostodušno možda dao i vizitkartu, ali pored imena i prezimena dopiše Todorenko pedantno ulicu i broj, Zbratimljenih gradova 10, čitalaštvu apsolutno nevažne, učvrsti autentičnost junaka i usput natukne, samo tom ulicom i brojem, kako se potonji nada poslovnoj korešpondenciji, posetama, isporukama, svemu što krasi i čini biznis.
Na jednoj od bezbrojnih godišnjica i zadušnica Desanke Maksimović dvojici veledužnosnika navede uredno imena i činove, ali napiše koji od njih drži ruke ispred sebe, a koji ih drži na dupetu. Ovi detalji potom preuzimaju kompletni identitet dvojice zvanica, njihova krštena imena i prezimena iščezavaju, i uglednici kroz svečanost promiču kao utvare sa rukama na različitim stranama tela, njih dvojica su dve strane istog novčića koji je Todorelo zavrteo na kockastom kafanskom čaršavu ili na tasiću gde se skupljaju prilozi za Sv. materu, svejedno.
Oni su domaći pandan gospođama kojima Gogolj neće da pomene imena nego jedna bude „u svakom pogledu umiljata gospođa“, a druga „prosto umiljata gospođa“, postupajući sa njihovim karakteristikama kao da su lična imena proizvodi velikolepnyi kalambur. Isto je sa velikašima u Brankovini, ali i u svakom bogovetnom Todorovićevom službenom uratku: ako to nije optimizam, onda ne znam šta je.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Mogu li studenti i opozicija da nadoknade 51 glas na ponovljenim izborima na biračkom mestu broj 25 u Kosjeriću? Da li je to nemoguća misija ili još jedan pokušaj koji menja sve
Srpska Vlada je izabrala komandanta „Belih orlova“ Dragoslava Bokana za predsednika Upravnog odbora Narodnog pozorišta ne bi li se u njemu orilo „Aco Srbine“ umesto „Ruke su vam krvave“
Šta će Vučić kad mu istekne drugi predsednički mandat 2027. godine. Ustav ne predviđa treći. Da neće možda u političku penziju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
